Smrt Stefana Dečanskog/13
5.
SRETEN, pređašnji
SRETEN: Ti si me pozvao, velmožo.
TEOFIL: Pozvao sam te da ti moje sažalenje otkrijem, što nisam srećan da mladomu kralju veselu vest pošljem.
SRETEN: Zar kralj nije s'izvolio?
TEOFIL: Ja sam govorio, molio, preklinjao, ali zaludu. Svetli kralj ne odobrava.
SRETEN: Boga mi to je zlo!
TEOFIL: On veli: nije prilika.
(Dečanski ukaže se na vratima).
SRETEN: A zašto ne bi bila prilika? Devojka je mlada, lepa, dobra.
TEOFIL: I za krunu što piše...
SRETEN: A i to je pisao.
TEOFIL: Molio je da mu po obećanju ustupi, ali kralj kaže da je još rano.
(Međutim se Dečanski približio, i stao iza leđa Sretenovih).
SRETEN: To sam ti ja rđav glasonoša.
TEOFIL: Ako uzmemo, i bolje je da nam ostane stari kralj, on je veštiji, iskusniji.
SRETEN: E, kod nas kažu da je star i slab, da kruna nije za njega.
TEOFIL: On je istina star, slab...
SRETEN: Kod nas su spevali pesmu kako Stevan sve gleda u mladu Mariju, a njegovi sovetnici žare i pale.
TEOFIL (pokloni se kralju, koje Sreten ne primećava): U nečem mogu imati pravo; ali šta ćemo kad je pomazanik.
SRETEN: Kao pomazanik trebalo bi da ispuni što je obećao.
TEOFIL: Trebalo bi, to i ja kažem, i govorio sam mu.
SRETEN (vrti glavom smešeći se): Ja znam šta će najposle biti.
TEOFIL: Šta misliš, šta se može iz toga izroditi?
SRETEN: Već ja znam!
TEOFIL: Misle li silom da osvoje krunu?
SRETEN: Boga mi! — Vrag ne spava; no da će Dušan Svetkovićevu kćer uzeti, mog'o bih se opkladiti!
TEOFIL: Pa zašto ne? Ako je uzme i preko volje očine, šta će biti? Što je učinjeno povratiti se ne može.
SRETEN: Tako govori i knez Ranko.
TEOFIL: Sva bi krivica pala na Svetkovića.
SRETEN: E, taj se ne boji, jer je njegova sudbina tako skopčana s Dušanovom...
TEOFIL: Drugojače i ne može biti. Oni treba da su u sojuzu. Ko zna, moglo bi starome kralju pasti na pamet s vojskom udariti na Zentu.
SRETEN: Već zato bi lako.
TEOFIL: Nije Boga mi ni lako, sila kraljeva!
SRETEN: A šta rade Zenćani? Ne može Dušan da zadrži mladež. Svaki dan žubore: kamo kruna mladomu kralju.
TEOFIL: Pa sad kad čuju kako te je kralj primio...
SRETEN: Boga mi, može svašta biti.
TEOFIL: Valjda se neće pobuniti.
SRETEN: Kako je jedanput govorio knez Ranko...
DEČANSKI (iziđe i stane pred Sretena). Može biti bune, je li?
SRETEN (videći kralja klekne).
DEČANSKI: Straža!
(Dva vojnika stupe).
DEČANSKI: Ovoga u najdublju tamnicu!
SRETEN: Saslušaj, svetli kralju!
DEČANSKI: Ni reči, ja sam sve čuo. (Straži) Vodite ga!
SRETEN: Jednu samo molbu, kralju gospodine, kakoje ime ovom velmoži?
DEČANSKI: Odlazi!
SRETEN (gleda Teofila): On je, on je; ha Svetkoviću! sad te razumem. (Otide sa stražom).
DEČANSKI: Teofile, ta ovo je zlo! Treba preduprediti.
TEOFIL: Svetković je daleko zabludio, mladoga kralja zaslepio, to je jasno.
DEČANSKI: Šta će se ovde činiti?
TEOFIL: Kad bi bili izvestni da će te Dušan počitovati, tvoje visoko kraljevstvo i svetlu kraljicu, gotovo bi bolje bilo predati mu krunu, ali si ti još u snazi; on — mlad, od Svetkovića otrovan, kraljica maćija.
DEČANSKI: Nikako. Jesi li čuo nameru? A kakvi se još vode razgovori u tajnim njinim skupštinama!
TEOFIL: Kad je do toga došlo da svoga zakonog kralja, kralja vladajućeg nazivaju slabim!
DEČANSKI: Po čemu sam ja slab, i po čemu je Dušan bolji od mene? Nisam li uveo zakone u zemlji? Ne uživa li svaki bezbednost imanja i ličnosti? Šta će više? Zar se veličina sastoji u prolivanju krvi?
TEOFIL: Ko neće zakona, taj traži da se zemlja rastroji.
DEČANSKI: I onaj Svetković, koga sam držao za čoveka primerna, da me tako prevari!
TEOFIL: Svetković je poznat bio kao pravi rodoljubac i verni posadnik, ali lična korist...
DEČANSKI: O, prokleta korist! No kaži mi šta će se raditi; na ovom stvar ostati ne može.
TEOFIL: Ja mislim da se mladi kralj pozove natrag; neka još uči kod zreloga i mudroga roditelja, kako treba vladati...
DEČANSKI: To je dobro, tom će se prilikom naučiti da mu je nužno biti na oprezu u izboru prijatelja i sovetnika. No sa Svetkovićem?
TEOFIL: Ako će se po zakonu postupati, oni su strogi.
DEČANSKI: Oni pretpisuju smrt. No ja ću strogost da umekšam. Nek' se zbaci sa županstva. O, zašto mora da je kralj izvršitelj zakona?
TEOFIL: „Ako se nađe kogod u kojemu prodajstvu i u kojemu neverstvu, i sotvorit malo što suprotiv cara — da mu se uzme država, i sam života da lišit se“
DEČANSKI: Ovaj je zakon ustanovio moj ded Uroš; pravedan je, ali mi je srce mekano. Čoveka lišiti života, nije mala stvar. Bog srce vidi, ja to činiti ne mogu. Dosta je što ostaje ljaga na njemu i njegovoj porodici, da je buntovnik i što gubi državu.
TEOFIL: Kako je srećna zemlja kod tako milostivog kralja!
DEČANSKI: Može biti da i grešim time, ali ne mogu; srce mi gleda da umekša krivicu; čisto priznajem da nemam svojstva za kralja. Napisaćeš što treba, pa mi u riznicu donesi. (Otide).
TEOFIL: Šta je dakle iz trgovine proizišlo? Dobit. A je li dobit na čisto, to ćemo videti, kad se svrši račun.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|