Smrt Stefana Dečanskog/12
4.
DEČANSKI, pređašnji
DEČANSKI: Gde su ti misli, mudri Teofile?
TEOFIL (s najvećim počitanijem): Voljan budi, svetli gospodaru, ja sam se zamislio, nisam te mog'o s pristojnošću dočekati.
DEČANSKI: Dokle ćeš tako tuđ biti? Našto ti pokloni, to puzeće, tako da reknem, počitanije? Zar
nismo zajedno odrasli; nismo li sudbinu skupa delili?
TEOFIL: Ti si kralj, i ja ne mogu to iz vida da ispuštam.
DEČANSKI: Pa zar kralj ne sme da ima iskrenog prijatelja s kojim će se bar nasamo svojski porazgovarati, i posovetovati.
TEOFIL: Ja mislim što se mojih soveta tiče...
DEČANSKI: Oni su uvek mudri bili i dobri, i od sviju tebe najradije slušam govoriti; al' su ti
skupe reči.
TEOFIL: Za moga kralja i gospodara ništa meni nije skupo.
DEČANSKI: Da preduzmemo dela.
TEOFIL: Najpre dopusti, da te obradujem s pismom od našeg milog Dušana.
DEČANSKI: Od Dušana pismo? Šta mi piše? Daj ovamo! (Otvori i počne čitati, Teofil dobro motri na
čerte lica njegovog). Hm, hm! Malo mi je čudno! Ali je njegova volja. Šta misliš, Teofile? Dušan ište blagoslova da se ženi.
TEOFIL: Ako uzmemo godine, i vreme je. Sveta loza Nemanjina treba da se razprostrani.
DEČANSKI: Poznaješ li ti kćer župana Svetkovića?
TEOFIL: Svetković je moj prijatelj, ali o devojkama (smeši se) nisam imao kad razbirati.
DEČANSKI: Nju želi Dušan za suprugu.
TEOFIL: Ako je mladi kralj nju izabrao, to će ona zaista biti lepa i dobra; jer njegovo je oko bistro i pronicatelno.
DEČANSKI: Čudni čoveče, Dušan te je mačem vijao, Svetković te preda mnom Bog zna kako opadao, a ti im ne samo što nisi neprijatelj, nego ih još i hvališ.
TEOFIL: Ja poznajem Dušana kao hrabra, čestita i razborita mladića, izuzimajući onu vatru, koja je istina škodljiva, no koja je svojstvena svakom velikom duhu; a Svetković ima do duše svoje slabosti — ali zar ih i ja nemam? Lepo je od njega, što je iskren, i javno kazuje šta je na kome primetio.
DEČANSKI: Ali ako su njegove reči samo izmišlenija, opadanja?
TEOFIL: Onda mu pametan čovek verovati neće; a od nerazumnoga ne treba se ni strašiti.
DEČANSKI: Čudesni čoveče, to su pravila, koja treba svaki zlatnim slovima da zapiše.
TEOFIL: Samo neka je sovest čista.
DEČANSKI: Pa veliš, da dopustim Dušanu.
TEOFIL (sleže ramenima): Trebalo bi, lepo bi bilo, on jamačno zna što čini; ali kad se uzme s druge strane, teška je sudbina kraljem biti.
DEČANSKI: Kako to razumeš?
TEOFIL: Vladatelj mora da zapostavi svoju sreću blagostanju opštem, jer ga je na to proviđenije opredelilo. Drugi uzima što mu je milo i drago za ženu, a kralj se ženi samo veličine države i drugih okolnosti radi.
DEČANSKI: Tu govoriš istinu.
TEOFIL: Kad uzmemo stvar upravo, i treba tako da čini. Na primer, da visoko ti kraljevstvo nije
svetlu Mariju uzelo, ne bi Srbija imala predel Severina; tako kad bi jedan sin tvoj dobio kakav predel od Grka, drugi od Bošnjaka, kud bi daleko otišla Srbija!
DEČANSKI: To je sve mudro i rodoljubivo, Teofile. Mi ćemo naći Dušanu devojku tako isto lepu kao
što je ta njegova, ako je lepa; i jamačno od plemena sjajnijeg i s lepim uzdarjem.
TEOFIL: I veličina naroda nekako se ogleda na veličini cara; nekako i država stoji drugojačije
u očima sveta, kad se sojuz bračni sa znatnom vladateljskom skopčava lozom. Narod oseća da nešto
važi.
DEČANSKI: A, na svaki način, na svaki način; tvoje su reči mudre. Teško onom, koji ne može s velikim ljudma da se prijatelji. Treba mu pisati nek' se toga prođe.
TEOFIL: Pri svem tom, ja bih rek'o da mu se dopusti.
DEČANSKI: Nipošto, nipošto. Sa Svetkovićem da se prijateljim, da se ljubim, ja pomazanik, peti naslednik Svetoga Kralja! To ne može. Piši mu, neka se toga okane.
TEOFIL: Samo se bojim, da ne učinimo time gore.
DEČANSKI: Kako?
TEOFIL: Dušan je u devojku jamačno zaljubljen, može biti, da je povodom Svetkovića, šta znam,
šta se kome po glavi mete.
DEČANSKI: Pa šta iz toga izvodiš?
TEOFIL: Može Dušan i preko tvoje volje venčati se, pa onda — sramota od sveta.
DEČANSKI: Dušan je poslušno dete.
TEOFIL: Ne znam kako će biti u ljubovnoj strasti. — Najposle da pokušamo, premda ja ne stojim dobar za sledstva. Šta znamo da ga neće Svetković podbosti na krunu?
DEČANSKI: Na krunu? I o tom mi nešto piše, (čita pismo) da, opominje me na obećanje, da mu krunu predam. O, počekaj malo, momče. Kad brž'.
TEOFIL: Ako to stoji, onda se mora Dušanu dopustiti, da uzme Svetkovićevu kćer.
DEČANSKI: Ja sam ti kazao, da to ne sme biti.
TEOFIL: Van ako ne želiš nepovoljnosti.
DEČANSKI: Kakve nepovoljnosti?
TEOFIL: Iz reči pismonoše tako je nešto virilo, — al' ja nisam ni pazio; ko može pomisliti što
na mladoga kralja? Istina Svetković...
DEČANSKI: Ti nešto gledaš da ukriješ; al' ja hoću uvek golu istinu, tebi je dobro poznato.
TEOFIL: Zaludu, kad nisam bio pažljiviji. Koliko mi se čini, Svetković rđavo nagovara Dušana,
tako nešto, jer kao što mi se čini, — ali šta pomaže, kad izvestno ne znam.
DEČANSKI: Samo kaži, šta ti se čini.
TEOFIL: Da Svetkovića namerava Dušan učiniti kraljem od Zente.
DEČANSKI: Buncaš li ti? Ja imam još jednog sina.
TEOFIL: Čini mi se da je baš ove reči pismonoša proneo.
DEČANSKI: Ovde nešto drugo leži. Da se na ispit uzme.
TEOFIL: Samo ako ushte ovakovu stvar iskazati.
DEČANSKI: Daću ga na muke.
TEOFIL: Ali ako bude nevin? Ja se ne smem zakleti, da sam baš to od njega čuo.
DEČANSKI: Ali ja bih želeo da se tome u trag uđe.
TEOFIL: Šta znamo. Da pošljemo koga poverenog čoveka u Zentu, da providi šta je, šta se tamo kuva.
DEČANSKI: To je dobro, i da mi je mogućno, nikoga ne bih do tebe.
TEOFIL: O, kralju...
DEČANSKI: Znam ja, moj Teofile. Svet mrzi što si kod mene u milosti. Da si glupak, da si prost, ne bi ti niko zavidio. Takvi su ljudi. — Izberi koga znaš, pa ga pošlji u Zentu.
TEOFIL: Delo je ovo vrlo važno, svaki se ne može poslati, a ne može mu se svašta ni kazati. — Stvar je vrlo tugaljiva. Kako bi bilo, kad bih toga pismonošu još jedanput k sebi pustio, i počeo ga iz daleka kušati.
DEČANSKI: Ako misliš da je nužno — ali, zaista, to je vrlo mudro. Znaćemo bar koliko toliko na čemu smo. Ispitaj ga, dakle, pa ćeš mi javiti.
TEOFIL: Svetli kralju, ovaj predmet tiče se države. Ja bih najvolio kad bi se u prisustvu tvome
ispitao; ali naravno — onda ne bi priznao.
DEČANSKI: Našto to? Što ti učiniš, kanda sam sam učinio.
TEOFIL: Ali svet, kralju, neće tako smatrati. Ko će mi verovati da nisam izmislio ono, što budem
od njega čuo? Svedoka nema. Ja se gotovo ne mogu toga primiti.
DEČANSKI: I na ovakovog čoveka svet viče! Zaista, nije dostojan da ga ima.
TEOFIL: O, svetli kralju, drugi bi može biti više učinio. — No na svaki način nužno je ovde da
budeš izvan svake sumnje. Zato mislim, da u drugoj sobi saslušaš naš razgovor.
DEČANSKI: To je izlišno, ja imam u tebi sovršeno pouzdanje.
TEOFIL: Ali te ja molim, visoko ti kraljevsto, moga radi spokojstva.
DEČANSKI: Ako se tiče tvoga spokojstva, neka bude. Pošlji po njega.
TEOFIL (iziđe na vrata, pa se vrati).
DEČANSKI: Sad te ostavljam tvojoj mudrosti. (Otide u drugu sobu).
TEOFIL (lagano): Zadatak je vrlo veliki! — No čovek je proliven na jeziku. — Ako ne dobijem što, izgubiti se nema ništa.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|