Smrt Omera i Merime

Dvoje su se zamilili mladi:
Omer momče, Merima devojka,
U proleće, kad im cveta cveće,
Kad im cveta zumbul i karanfil.
Upazi i' jedna mala straža,
Mala straža Omerova majka,
Pa besedi Omerova majka:
„Mili sine, Omer momče mlado!
Ti ne ljubi Merime devojke,
Lepšom će te oženiti majka,
Lepom Fatom novoga serdara;
Još je Fata od roda bogata,
I tebe će potpomoći blagom."
Al' besedi Omer momče mlado:
„Prođi me se, moja mila majko!
Nije blago ni srebro ni zlato,
Beć je blago, što je srcu drago."
To ne sluša Omerova majka,
Beć na silu oženila sina,
I na silu dovela devojku.
Kad je bilo večer po večeri
I mladence u ložnicu sveli,
Al' besedi Omer momče mlado:
„Ao Fato, ala ti si lepa!
Moja Mera nije tako lepa,
Al' je Mera srcu mome draga.
Oj Boga ti, Fatima devojko!
Donesi mi divit i artije,
Da napišem do dve do tri reči;
Jep je moja pobedljiva majka,
Pa će reći, da si m' umorila."
Kad je majki knjigu napisao,
On govori Fatimi devojki:
„Oj Boga ti, Fatima devojko!
Kupajte me đulom rumenijem,
Prones'te me pokraj moje Mere,
Nek me Mera mrtvoga celina,
Kad me nije živog poljubila.
Oj Boga ti žalostna devojko!
Ne pust' glasa do bijela dana,
Nek se moja naveseli majka
I sestrice kola naigraju
I u kolu pesme napevaju."
To izusti, pa i dušu pusti.
Kad u jytpy beli dan osvanu,
Uranila Omerova majka,
Nosi kitu sitnoga bosiljka,
Da probudi dvoje mladenaca.
Ciknu, viknu Fatima devojka:
„Oj Boga mi, mila moja majko!
Sinoć ti je Omer počinuo."
Al' besedi Omerova majka:
„Bog t' ubio, Fatima devojko!
Ti si mi ga umorila mlada."
Al' besedi Fatima devojka:
„Nisam, majko, života mi moga!
Neg' evo ti do dve do tri reči,
Što je tebi Omer ostavio."
Čita reči Omerova majka,
Čita reči, pa suze proliva.
Kupaše ga đulom rumenijem,
Poneše ga Merinome dvoru.
Al' besedi Merima devojka:
„Đul miriše, mila moja majko,
Đul miriše oko našeg dvora,
Čini mi se, Omerova duša;"
Al' besedi lepe Mepe majka:
„Muč', ne luduj, Merima devojko!
Muč', ne luduj, kad budala nisi;
Sad tvoj Omer drugu dragu ljubi,
A za tebe mladu i ne mari."
Al' besedi Merima devojka:
„Đul miriše, mila moja majko,
Đul miriše, Omerova duša."
Ona strča dole niz čardake,
Pa istrča na sokak na vrata,
Vidi granu sitnoga bisera,
Bogom brati do dva pobratima:
„Čija li je grana od bisera?"
Al' besede do dva pobratima:
„To je grana mladoga Omera."
Al' besedi Merima devojka:
„Bogom braćo, do dva pobratima!
Spustite ga pred moje dvorove,
Da ga jadna mrtvoga celivam,
Kad ga nisam živa poljubila."
Spustiše ga pred Merine dvore,
K njemu Mepa živa primaknula,
Mrtva Mepa crnoj zemlji pala.
Sabljama joj sanduk satesaše.
Kad Omera od dvora poneše,
Tada Mepy u sanduk spustiše;
Kad Omera na groblje doneše,
Tada Meru od dvora poneše;
Kad Omera u raku spustiše,
Tada Meru na groblje doneše;
Kad Omera zemljicom posuše,
Tada Meru u raku spustiše.
Tu se tuku do dve stare majke
I proklinju i staro i mlado,
Ko rastavi milo i drago.

Reference

Izvor

Srpske narodne pjesme, skupio ih i na svjet izdao Vuk Stefanović Karadžić, knjiga prva, u kojoj su različne ženske pjesme, državno izdanje, Biograd, Štamparija Kraljevine Srbije, 1891, str. 260-263.