Smrt Ivana i Jeline
(Iz Sinja — u Dalmaciji)
Dva se draga iz mala gledala:
Ive jedno, a Jelina drugo;
Kad su dragi za ljubljenje bili,
Onda Ive Jelini govori:
„O Jelino, draga dušo moja!
„Prosiću te, oćeš za me poći?“
A Jelina njemu govorila:
O Ivane, draži od očiju!
Ti me prosi, ja ću za te poći;
„Ma ću pitat' mile moje majke, 10
„Oće li me majka dati za te.“
Ide Jela dvoru bijelome,
Paka kaže miloj majki svojoj:
„O starice, mila moja majko!
„Mene prosi Ive dite mlado, 15
„Oćeš li me dati za Ivana?“
Majka njojzi jeste govorila:
„Nut', ne luduj, Jelina divojko!
„Tebe će dat' majka za boljega,
„Za boljega i bogatijega.“ 20
Ide Jela stadu u planinu,
Kaž' Ivanu, što je i kako je,
Da joj ne da svoja mila majka.
Pak je njemu Jela govorila:
„Nut', Ivane, moj dragi dragane! 25
„Prosi Mandu moju bratučedu,
„Od mene je i viša i lepša.
„I bijelim ruvom bogatija.“
Na to njojzi Ive govorio:
„Muč', ne luduj, draga Jele moja! 30
„Nek je Manda i lipša i viša.
„I bijelim ruvom bogatija;
„Kada nije mome srcu mila.“
Pak on ide dvoru bijelome,
Tere prosi Mandu dijevojku, 35
Prosio je, i dadoše mu je,
I kićene svate sakupio.
Idu svati po lipu divojku;
Kad su bili isprid bila dvora,
Isprid dvora Jeline divojke. 40
Ali Jela na bilom pendžeru,
I ugleda svate Ivanove,
Pak je milu majku dozivala:
„Nut' ti boru, moja mila majko!
„Da me budeš za Ivana dala, 45
„Sad bi ono moji svati bili.“
Kad projdoše svati mimo dvora.
Zajauka gizdava divojka:
„Brzo k meni, mila majko moja!
„Vrlo me je zabolila glava, 50
„A od srca da duša izajde:
„Daj ti meni od sanduka ključe,
„Da ja sebi tražim likarije.“
Privari se majka divojačka,
I dade joj ključe od sanduka; 55
Ide ona gori u čardake,
Paka najde dva zlatna gajtana,
Pak se viša kuli o pendžere.
Zove majka Jelinu divojku,
Ali joj se Jela ne odziva. 60
Tad pogleda kuli uz pendžere,
Al' se mlada obisila Jela
Od žalosti za svojim Ivanom.
Trči majka u kulu bijelu.
Ter prisica dva zlatna gajtana; 65
Pade Jela na crnu zemljicu;
Misli majka, da je zanimila;
Al' se Jela s dušom razdilila.
Kada vidi majka divojačka,
Načini joj lisena nosila, 70
Pak je nosi putu na razkršće,
Kud će proći svati Ivanovi.
Kad su tuda svati izodili,
Među sobom oni govorili:
„Lipa dana, milom Bogu fala! 75
„Kad sm' ovuda jučer proodili,
„Ovog greba ovdi nije bilo.“
Od svata se nitko ne dosića,
Već se siti Ive đuvegija,
Pak je njima tijo govorio: 80
„Ajte naprid, gospodo svatovi.
„Ovo je greb pobratima moga.
Idem se zanj Bogu pomoliti.“
Osta Ive na grebu Jeline.
Idu svati dvoru u naprida. 85
Al' s' od Ive niko ne dosića.
Veće Manda njegova divojka,
Pak je ona tijo besidila :
„Nut', divere, zlatni moj prstene!
„Stid je mene na te pogledati. 90
„Kamo l' nije s tobom besiditi:
„Gdi je nama Ivan đuvegija?“
Onda svati natrag se vratili.
I nađoše Ivana mlađana;
Misle oni, da je zanimio, 95
Al' se Ive s dušom razdilio
Od žalosti za Jelinom svojom.
Tu mi lepi grebak iskopaše,
Pored Jele Ivu ukopaše,
Kroz zemljicu ruke sastaviše. 100
A u ruke rumenu jabuku,
Nek se znade da su dragi bili.
Maleno je vrime postajalo,
Iz momka je zelen bor nikao,
Iz divojke vinova lozica, 105
I fata se boru za ogranke,
Ka' divojka momku oko vrata.
Mili Bože, na daru ti falaI
Bog ubio i stara i mlada.
Ko rastavlja dva mila i draga![1] 110
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
