Smrt Dušanova (Bogoljub Petranović)

* * *


Smrt Dušanova

Vino pije slavan car Dušane,
U Prizrenu u bijelu dvoru,
A do njega sva srpska gospoda,
Od Srbije i od Šumadije,
I od Bosne i Hercegovine,
Od Kruševca i od Albanije, 5
Od Bugarske i Maćedonije,
Od primorja i Srijema ravna;
Kad se Srbi napojili vina,
Te im vince ugrijalo lice,
A rakija stade besjediti
O svačem su Srbi besjedili
A najviše o dobru junaštvu,
Onda reče slavan car Dušane:
»Srbadijo, moja braćo draga,
Slušajte me što ću besjediti,
Ja ću silnu vojsku pokupiti,
Vodiću je bijelu Stambolu,
Od Grka ću Stambol prihvatiti,
Sve pod jednu krunu okrenuti,
Srbi moji, sivi sokolovi!
Od kako sam krunu zadobio,
Na koga sam sablju izvadio,
Svakoga sam dosad pob'jedio,
I Stamobol ću sjutra prihvatiti,
I Sofiju crkvu zadobiti,
Svu iznutra zlatom pozlatiti,
A visine srmom nakititi,
I Srbima slavu podignuti,
Srpskom slavom i erpskim junaštvom.
Kad to reče silni car Dušane,
Sva gospoda na noge skočila,
I carevu ruku poljubila,
Što car reče, niko ne poreče,
Već mu svaki zahvaljuje redom,
Pa da vidiš silna car Dušana,
Sjede Dušan pa knjigu napisa,
Pak je spremi gradu Carigradu,
A na ruke grčkom car-Jovanu:
»Čuješ mene, grčki car Jovane,
Eto tebi knjige šarovite,
Dobro vidi što ti knjiga piše,
Trijebi mi grada Carigrada,
Neka znadeš prijevare nejma,
Ja' ti valja sa mnom ratovati,
Jal' poslati ključe od stolice?
Da se biješ, izbit se ne moreš,
Da se moliš, odmolit ne moreš,
da s' otkupiš, otkupit ne moreš,
Pak ti gledaj što je bolje za te,
Eto mene u Carigrad na te.«
Kad je tak'u knjigu napravio,
Napravio, pak je opravio,
Knjiga ode slavnu Carigradu,
A na ruke mudrom car-Jovanu,
Kad je care knjigu proučio,
Jad jaduje, nikom ne kazuje.
A sve misli što će i kako će.
To se čudo na daleko čulo,
to se čulo do zemlje Azije,
To začuo care od Medine,
Pak sastavi Brusu i Aziju,
Te ovako Turcim' govorio:
»Braćo moja, paše i kadije,
Evo vakat i vrijeme dođe,
Pak Srbija na Carigrad pođe,
Od Grka će zadobiti grada,
Kako ćemo Grka prevariti,
I Carigrad sebi pridobiti?«
Kad to čuše sva turska gospoda,
Svaki šuti, ništa ne govori,
Ne umije da mu odgovori,
Car se misli, pak na jedno smisli,
Pak je sitnu knjigu napravio,
Pak je spremi slavnu Carigradu,
Mudroj glavi grčkom car-Jovanu,
Ovako je njemu govorio:
»Car Jovane, od Stambol kapije,
Eto na te silne Srbadije,
Od Srbije i od Šumadije,
Od Prizrena i od Trnovije,
I od Bosne i Hercegovine,
Od Kruševca i od Albanije,
Od Bugarske i Maćedonije,
Od primorja i Srijema ravna.
A kakvi su u Srba junaci,
Da si vila, pa da imaš krila,
Da poletiš, care, pod oblake,
Ne bi njima mogo pobjegnuti,
a kamoli s njima ratovati;
Već ču li me što ću besjediti,
Daj ti meni bogaz na denjizu,
Da izvedem do Soluna vojsku,
Kada Srbi na Stambol udare,
Ja ću njima s leđa udariti,
Jednom vojskom s leđa udariti,
A na Prizren drugu okrenuti,
Nećemo li Srbe zabuniti,
Žao mi te ostaviti sama,
Da te gaze na bijelu danu;
Ako li mi njihe dobijemo,
Svijeh ću ih tebi pokloniti!
Kad je tak'u knjigu napravio,
Napravio, pak je opravio,
Knjiga ode Carigradu slavnu,
Kad to viđe grčki car Jovane,
Prevari se, ujede ga guja,
Dade njemu izun i besjedu,
I dade mu knjigu šarovitu,
I d^de mu bogaz na denjizu,
Da prevede vojsku do Soluna.
U to doba Srbi udariše,
Dušan silnu pokupio vojsku,
Kad je bio Carigradu blizu,
Do široka polja Davor polja,
Kada polju na ravnine dođe,
Tu Dušana suđen danak nađe:
Razbolje se, umrijeti pođe,
I umrije, žalosna mu majka!
Osta vojska tužna i sirotna,
Iznenada, otklen se ne nada,
Otalen se vojska povratila,
Ko kad svoga poglavara nema,
Kajno 'tica koja krila nema,
Pak se vrati u zemlju Srbiju.
To se čudo nadaleko čulo,
To se čulo Šamu i Medini,
Kad začuo care od Medine,
To je Turčin jedva dočekao,
Pak sakupi silovitu vojsku,
Okrenu je preko mora crnog,
Gotove je pute nalazio,
Jer je prije o tom govorio,
Od Stambola knjigu izvadio,
Pak prebrodi bogaz na denjizu,
I prevede silovitu vojsku,
Kad je s vojskom na Selanik bio,
Jednu krenu Bosni ponositoj,
Drugu vrati ka Stambolu gradu,
Da pomože Grku u Stambolu,
Kad on s vojskom do Stambola dođe,
Car mu grčki zabraniti pođe,
Al' mu Turčin sitnu knjigu nađe,
U kojoj ga u pomoć poziva,
Da mu Stambol od Srbina brani,
Prevari ga, ujede ga guja.
Kad se Turčin u Stambol uvali,
Išćera ga iz Stambola grada,
I brez boja i ljutijeh jada,
Kad se Turčin hazne dobavio,
Fati-Memed vojusu sakupio,
Što ga zovu Memed i Alija,
Okrenu je Bosni ponositoj,
Na Mirčetu bosanskoga bana,
Što je grana silnoga Dušana,
Al' mu nema cara izabrana,
Koga nije nadaleko bilo,
Car Dušana od zemlje Srbije,
Kojino je vojskom upravljao,
I okreto svojom carevinom;
Prevariše Mirčetu Stefana,
PrihЪatiše Dušanovo carstvo,
I Srbiju i Urumenliju,
Našu Bosnu i Hercegovinu,
Crne Gore uzet ne mogoše.
Srbija se jada izbavila,
Hercegovci od boja junaci,
Koji srce na junaštvu hrane,
I na sablji svoju braću brane,
Još ne mogu zadobiti zgodu,
Ni izbavit rođenu slobodu,
Kamo l' ćemo mi od Bosne raja
Ispod ljuta izlećeti zmaja.


Izvor

Srpske narodne pjesme iz Bosne i Hercegovine: Junačke pjesme starijeg vremena. Knjiga treća. Skupio Bogoljub Petranović. U Biogradu, u državnoj štampariji 1870., str. 94-98.