Smrt Banovića Sekule
(Iz Sarajeva)
Knjigu šiše Murat care silni,
Pa je šalje do Sibinja grada,
A na ruke od Sibinja Janku:
„Čuješ li me, od Sibinja Janko!
„Ti si kneže u Sibinju tvome, 5
„Mi smo Turci carstvo zadobili,
„Dva smo cara vama pogubili,
„Kostantina na sred Carigrada
„A Lazara u polju Kosovu;
„Miloš ubi za Lazu Murata, 10
„Još nam Murat bješe u životu,
„Kad je nama care besjedio,
„Da mi silu vašu pokratimo —
„Već mi spremi ključe i harače,
„Sve ključeve od sviju gradova,
„Od Sibinja i okolo njega,
„I harače od sedam godina;
„Ako li mi to opravit' ne ćeš,
„Kupi vojsku hajde na Kosovo,
„Pa ćemo se tamo okupati.“
Knjiga siđe do Sibinja grada
A na ruke od Sibinja Janku;
Viđe Janko šta mu knjiga kaže
Knjigu uči a vrlo se muči;
Kod njega se sestrić dogodio,
Sestrić mio Banović Sekula,
Pak je Sekul dajki besjedio:
„O moj dajko, od Sibinja Janko!
„Oklen ti je knjiga dolazila?
„Te je učiš a vrlo se mučiš,
„Ako ti je knjiga od mejdana,
„Ja ću za te na mejdan izići.“
Tadaj Janko govori sestriću:
„Moj sestriću, Banović Sekula!
„Ovo knjiga nije od mejdana,
„Da me đetić na mejdan zaziva;
„Nit' je knjiga, sine, od svatova,
„Već je knjiga od cara turskoga,
„Od onoga Murata drugoga,
„A priliči da je od mejdana,
„U knjizi me care pozdravio:
„„Mi smo vaše carstvo zadobili,
„„Dva smo vaša cara pogubili:
„„Kostantina na sred Carigrada,
„„ Pokraj Šarca pokraj vode hladne,
„„A Lazara u polju Kosovu.
„„Miloš ubi za Lazu Murata.
„„Već mi spremi ključe i harače,
„„Sve ključeve od tvojih gradova
„„I harače od sedam godina,
„„ Ako li mi to opravit" ne ćeš
„„Kupi vojsku, hajde na Kosovo
„„Na mejdanu da se okupamo.“
„Moj sestriću, Banović Sekula!
„Malo mu je carstva i gospodstva,
„Koliko se Turčin posilio
„Još on hoće moju kneževinu.“
Sekul Janku tiho progovara:
„O moj dajko, od Sibinja Janko!
„A što si se bolan prepanuo
„Od Murata cara silenoga
„I njegovih papa i kadija?
„Ti pokupi silovitu vojsku
„Po širokoj tvojoj kneževini,
„Ja ću biti vojsci vojevoda;
„Dva su cara naša pogubili,
„A njihov je jedan poginuo,
„Ja ću dajko tebi ako Bog da
„Uhvatiti turskog car Murata,
„Neka budu i njihe dvojica.“
A kad Janko riječ otkitio,
Od zemlje je na noge skočio.
Pa on uze divit i hartije
Tanko pero čim se knjige pišu,
Knjige sitne na koljenu piše,
Pa ih šalje po svoj kneževini
Na vojvode i na kapetane
I na one srpske barjaktare;
Knez u knjigam” dobro izgovara
I ovako sve Srbe pozdravlja:
„Srbi braćo, na noge ustajte!
„Vašu divnu vojsku pokupite,
„Vi vojvode povedite vojsku,
„Barjaktari razvijte barjake,
„Hajte brže kamenu Sibinju,
„Da mi našeg cara osvetimo
„I ostale Srbe vitezove
„Što su pali na bojnom Kosovu
„Na poredu sa čestitim knezom
„Za krst časni i vjeru hrišćansku,
„Krv prolili a ne zažalili.“
A kad Janko knjige raskitio,
Kupi vojsku po Sibinju svome,
Dok su knjige stigle po državi.
Kad vojvode knjige proučile
U svakome srce šoigralo,
Hrabri Srbi na noge skočili,
Barjaktari razviše barjake,
Silovitu pokupiše vojsku,
U Sibinjsko polje dovedoše,
Sto hiljada vojske ubojite.
Kada Janko vojsku šregledao
Govorio Banović Sekuli:
„Moj sestriću, Banović Sekula!
„Ti si sada vojsci vojevoda,
„Već se spremaj, da mi putujemo
„Sa junacim” u polje Kosovo.“
Pak s' otalen kuli povratiše.
Tako stade neđeljica dana
Dok se dobro Srbi odmorili,
I oni se na kuli spremili.
Kada jedno jutro osvanulo,
Poneđeljnik danak osvanuo,
Razviše se krstati barjaci
Po zelenom polju ka' oblaci,
Na alaje vojska se oprema,
Dok evo ti od Sibinja Janka
I sa njime vojvode Sekule,
Za Sekulom do devet sestara
I deseta Sekulova majka,
One mole svog dajidžu mila:
„A naš dajko, od Sibinja Janko!
„Pusti nama našeg brata mila,
„Od nas milih do devet sestara,
„Od svake ti trideset vojnika
„I trideset žutijeh dukata,
„Ne vodi ga u boj na Kosovo.“
Ljuto cvili Sekulova majka,
Sestra mila od Sibinja Janka:
„Janko, brate, ne vodi mi sina!
„More meni Sekul poginuti,
„Pa što će mu sirotica majka?“
A Janko joj tiho progovara:
„Mila seko, Sekulova majko!
„Ja u kog se jesam pouzdao,
„Već u svoga milosna sestrića;
„Ko će turskog cara uhvatiti
„Ko li mi ga pod čador dovesti?
„Već se vrati dvoru bijelome
„I ti vrati devet đevojaka.“
Kad se one dvoru povratile,
Izlazio vojevoda Janko
Sa Sekulom na polje široko,
Na alaje vojsku povedoše,
Propustiše pred sobom pješake,
S mačevima i sa strijelama,
A za sobom dobre konjanike.
Kad pođoše poljem zelenijem,
Zemlja ječi, vedro nebo zveči
Od junaka i od konjanika.
Kad siđoše u polje Kosovo,
Po Kosovu tabor učiniše,
Al' je prije Murat dolazio,
Mnogo Turčin vojske izvodio:
Ima više sile u Turčina,
Neg' na gori lista zelenoga.
Kad po polju popeše čadore,
Piše vino tri bijela dana,
Kad četvrto jutro osvanulo,
Pod čador se s Jankom sastadoše
Sve vojvode mladi kapetani
I ostali srpski barjaktari,
Besjedio od Sibinja Janko:
„Srbi moji, od boja junaci!
„Nije l' mati rodila junaka
„I sestrica brata odgojila
„Na čistome brez bešike krilu
„I meni ga u vojsku spremila,
„Koji no bi siš'o u Kosovo,
„Da uhodi Muratovu vojsku,
„Ima l' mnogo sile u Turčina.
„Moremo li s njima boja biti?“
Odgovara Banović Sekula:
„Moj dajidžo od Sibinja Janko!
„Ja ću ići u polje Kosovo
„Uhoditi Muratovu vojsku,
„Ja umijem turski govoriti
„I arapski, pa i arnautski,
„Ja ću poći i opet ću doći:
„Al' kad sutra oko po dne bude,
„Polećeće zmaje šestokrili
„Sa Kosova polja zelenoga,
„Uhvatiće sivoga sokola,
„Izviće se nebu pod oblake
„Svijaće se tebi viš' čadora,
„Ti se ne moj, dajko, prevariti,
„Da strijeljaš zmaja jal' sokola,
„Živa ću ti donijet' Murata
„Pod krilima zmaja šestokrila;
„I tursku ću uhoditi vojsku,
„Sve ću tebi pravo kazivati;
„Ne moj dajko, života ti tvoga!
„Zabaciti umlje za bezumlje,
„Da strijeljaš zmaja, jal' sokola.“
Pa od zemlje na noge skočio,
Sve obuče delinske aljine,
Ode Sekul niz polje Kosovo,
Te uhodi Muratovu vojsku,
Sekul ode po širokom polju
Od po dana pa do noći tavne,
Niđe kraja naći joj ne more,
Veće Sekul mlade odže pita
S odžama se turski razgovara:
„U našega čestitoga cara
„Ima l' dosta sile i junaka?“
Besjede mu odže i afizi:
„A Boga mi, carev delibaša!
„Ima care dvje sta hiljad' vojske.“
Otalen se Sekul povratio
Do čadora turskog car-Murata.
Spazile ga sluge Muratove,
Brže lete caru pod čadora:
„Eto care, dobroga junaka!
„Na kulašu konju od mejdana,
„Na momku su delinske haljine
„A na konju vlaško opremanje.“
Progovara Murat care turski:
„Lale moje, paše i veziri!
„Ono nije moja delibaša,
„Već je glavom Banović Sekula,
„Sekul mi je vojsku uhodio,
„Iziđite, sluge, pred čadora,
„Dočekajte Banović Sekula,
„Lijepo mu stan'te na divanu;
„Sekula je serasker pred vojskom.“
Dobro cara lale poslušaše,
Pred čadorom hitro izlazile,
Banovića dobro dočekale,
Hoćahu mu konja prihvatiti,
Al' ne dade Banović Sekula,
Već mu turi dizgen za jabuku,
Uz obraz mu sile udario,
Sam se kulaš pred čadorom voda
A. Sekula pod čador uniđe,
Pa Turcima turski selam viče,
A Turci mu selam prihvatiše,
Sve se pape na noge skočiše,
A Murat se s mjesta pomaknuo,
Kraj sebe mu mjesto načinio,
Mrki su mu čibuk donijeli,
U vildžanu kavu iznijeli.
Kad se Sekul malo odmorio
Car Murate njemu besjedio:
„O Sekule, srpski seraskere?
„Jesi l' zdravo i veselo, sine?
„Kako su ti Srbi vitezovi?
„Jesu l' došli, jesu l' boju radi?
„Kako ti je od Sibinja Janko?
„Je li posl'o ključe i harače?
A. Sekul mu tiho progovara:
„Jesam care, zdravo i veselo!
„Još su bolje Srbi vitezovi;
„Kad god čašu vina ispijaju,
„U moje je zdravlje ispijaju
„I mog dajke od Sibinja Janka,
„Milom Bogu care zahvaljuju,
„Što na Turke hoće udariti,
„Poćerati krstu dušmanina,
„Britka sablja i desnica naša
„Šlatiće ti ključe i harače.“
Doklen Sekul' kraj cara sjeđaše,
Momak bješe kako i đevojka,
Al' da vidiš čuda golemoga,
Nestade ga časom sa očiju,
U zmaja se Sekul pretvorio,
Car Murate u sokola sivog,
Zmaj sokola dohvati pod krilo
Pak poleće uz Kosovo ravno,
Ljuto pišti soko tica siva
Iz drva bi suza udarila;
Čudo glede vojske po Kosovu,
Čudo glede a čudu se čude,
Dok doleće zmaje šestokrili
Do čadora Sibinjanin Janka,
Nad čadorom zatreptio kril'ma,
Stoji piska sivoga sokola,
Ispod krila zmaja šestokrila,
Ulijeću srpske vojevode
Pod čadora Sibinjanin Janku
I ovako njemu govorahu:
„Aman Janko, dragi gospodaru!
„Ti strijeljaj zmaja jal' sokola,
„Ljute piske slušat' ne moremo!“
Jedni idu a drugi dolaze
Moleći se gospodaru Janku,
Da strijela guju jal' sokola,
Na to njima Janko odgovara:
„Lako lako, moja braćo draga!
„Sad će i ta žalost prolaziti,
„Koja vam je srce zanijela,
„Gora j' žalost na Kosovu bila,
„Kad je srpski kneže poginuo
„I njegovo carstvo uginulo,
„Toliko se mi trudili nismo,
„Da čestitom knezu pomognemo
„I da srpsko parstvo obdržimo.“
Vojvode se okaniti ne će,
Već sve mole gospodara Janka,
Da strijelja zmaja jal" sokola,
Tu se jadan Janko prevario,
On ispade pred čadora svoga,
Zape strjelu za zlatnu tetivu,
Ustrijeli zmaja šestokrilna,
Zmaje pada, Sekul progovara:
„Što uradi? moj dajidža mio!
„Koliko sam tebi govorio:
„Ni strijeljaj zmaja ni sokola,
„Dovešću ti živa turskog cara,
„Drži Janko sivoga sokola,
„Car je Murat nije soko sivi.“
Do Sekule Janko dolazio:
„Moreš, sine, rane preboljeti,
„Da ti tražim od mora hećime?“
A Sekul mu tiho progovara:
„Od kud ću ti rane preboljeti?
„Gledni za me u zelenu travu,
„Sedam šipki od čelika ljuta
„Na njima mi živo srce igra,
„Ne harči se, ne traži hećima
„Veće drži ispod krila moga
„Car Murata dušmanina tvoga.“
Tada j' Janko cara uhvatio,
Ali dok se jadan zabavio
Kod ranjena sestrića milosna,
Car odleće niz polje zeleno,
Dok Sekula ranjen progovara:
„O moj dajko, od Sibinja Janko!
„Zgubi moju sa ramena glavu,
„Pošalji je miloj majci mojoj
„I mojijem do devet sestara,
„Nek gledaju sunca i mjeseca
„A Sekulu nigda za vijeka.“
I umrije žalosna mu majka!
Lijepo ga Janko sahranio
Na Kosovu polju širokome.
Srdit Janko na noge skočio
A srdito na vojvode viknu:
„Za krst časni i vjeru hrišćansku!
„Udri vraga nek mu nije traga.“
Udariše kako sokolovi
Rašćeraše po Kosovu Turke,
Oćeraše bijelu Stambolu,
Pa se Janko s vojskom povratio,
U Srbiju zemlju dolazio,
Carstvo drža za dvadest godina,
Sve na sablji s Turcim' vojujući,
Kad dvadesta nastala godina,
Turci silnu vojsku izvedoše
I s Jankom se tudi udariše,
Boj su bili čitav dan bijeli,
A kad drugo jutro osvanulo
Silne Turke Janko poćerao
Na blizu ih ostavit' nećede
Već ih goni moru debelome,
Preko mora nagonio Turke,
Prećera ih Šami i Medini,
Pak poteže topuzinu tešku,
Topuz baca u duboko more
I ovako Janko progovora:
„Jeda Bog da, i svi svetitelji!
„Kad moj topuz iz mora ispliva,
„Onda Turci more prebrodili,
„U zemlju se našu povratili
„I carstvo nam opet osvojili.“
Otalen se Janko povratio,
A kad bio na gradsku kapiju,
Kad mu topuz visi o čiviji,
Iz topuza slana voda kaplje.
Onda Janko jadan progovara:
„Braćo moja, Srbi vitezovi!
„Mi moremo i konji nam mogu,
„Al' zaludu kad nam Bog ne dade,
„Ovo naši stari pogrješili,
„A mlađima valja okajati,
„Turcima se valja pokloniti,
„Sve im dati što god zaiskaju
„Do vremena našega boljega;
„Viš' od Srba pomoći nemamo,
„Koji bi nam drugi pomognuo,
„Da Turčina opet uplašimo 385
„I da naše carstvo podignemo?“
Na to Janku odgovora nema,
Pa se onda vojska rastanula,
Svaki ode zavičaju svome.
Tadaj Turčin carstvom zavladao: 390
Sa državom para Kostantina
I državom srpskog car-Lazara;
Kako tadaj, tako i danaske,
Po zemlji se našoj Turci bane,
Sjerotinju i biju i dave. 395
