Slepi despot/9

Deveta pojava

Deveta pojava

JELENA i JELAČA

JELENA
(mirno)
Sve je svršeno.
JELAČA
Još crno nosim,
Svež grob svog oca suzama rosim,
A ti to misliš! O, šta bi htela?
Sam narod će ti prokleti dela.
JELENA
To je za narod.
JELAČA
To? Nije, nije.
Kazni me ljuto ako sam kriva,
Zar ialo bol mi srce razriva?
Smiluj se! Jaoh, srce mi bije.
JELENA
To mora biti.
JELAČA
Zar smrt mi želiš?
Mene svak mrzi, pa zar i TI?
Svi plaču, ti bi da se veseliš.
Od zla jednoga ti stvaraš tri!
Čuj, on me mrzi, ja sam to čula;
Zbog krune on mene samo hoće.
Za mene reče ta gadna hulja:
»U zlatnoj korpi crvljivo voće!«
Ja nisam lepa, slaba sam, setna,
Znam za jad samo. Detinjstvo moje
Ne pamti dane proleća cvetna,
No smrt koje se svi srećni boje.
Smrt sam već sama. Najgore dane
Što ikada behu, moj život pamti,
Knjige života crne se strane,
Čije strahote pričati znam ti.
Poslednje dane despota stara. . .
Zar to da pričam? O, dalje s tim,
Kad zemlja beše gomila žara,
A narod žrtva spaljena njim!
Smrt despotova! Srce se para!
Badnji dan beše, svak Božić čeka,
Sneg sa fijukom smetove stvara,
U dvorištu se povila smreka,
I u mrtvilu zemlja je cela
Čekala Božić, a preko ravni
Jecahu tužne pesme opela,
Jer Đurđa grob je sakrio tamni.
Napolju fijuk, sneg, ponoć, mrak,
A bolno srce s tugom se seća
Vremena kad nas služaše sreća,
A narod beše slobodan, jak.
Oh, ja to ne znam, to pesma kaže. . .
. . .Treći dan beše cvetnoga maja
A nove bede grob novi traže.
Jerina ode pred vrata raja.
.. .Sneg januarski, grob žrtvu čeka.
Plač, tamnjan, pokrov, noć, zvona ječe,
Kaluđer čita, svi ćute, kleče;
Ašova tupa čuje se jeka.
Sahraniće ga. Ciča. Tišina.
Mog oca sakri grobna tišina!
JELENA
(Vidi se da je zamišljena, zaneta svojim stvarima. Za vreme jelačinog govora nije na nju obraćala nimalo nikakve pažnje. Kao da nastavlja početu rečenicu)
Svršeno je s tim.
JELAČA
(produžava govor)
Sama sam sad,
Da slušam jauk, da gledam jad.
U buri biljka rñavo klija;
Kroz oblak sunce sumorno sija.
JELENA
Tu žrtvu. . .
JELAČA
(prene se)
Majko!
JELENA
Svršeno je. . .
JELAČA
Ne!
JELENA
Zar se kći majci protivit' sme?
JELAČA
Teško tom kom se povlañuje sve!
JELENA
Šta veliš ti?
JELAČA
Milosti meni,
Od suza mi se oko crveni. . .
JELENA
(Preseče je pogledom.)
JELAČA
(Slomljena, gleda bolno u Jelenu, skoro vapijući)
Kad kralj pričaše sa svojim sinom,
Kćer Franje Sforca kad nazva krinom,
Pričaše o njoj čitave bajke,
Hvaleći mudrost njene majke,
Milanske dvore, čednost devojke.
A zatim reče, dužnost ga zove
Da se odreče one lepojke,
Da mene svojom snahom nazove,
Sin kralja, reče, čezne za njome,
A mene mrzi. Čuh reči glasne.
Ja mrzim sina Stepana Tome,
To momče željno ljubavi strasne.
Oh, zar će srećan naš žikot biti?
Iz sumraka me goni u tamu.
Ostaviće me prezrenu, samu;
Dok drugu ljubi — suze ću piti!
JELENA
Zar takve reči? Nije te sram.
Najsvetliji je ljubavi hram,
U kome leži božanski plam! . . .