Slepi despot/11

Jedanaesta pojava

Jedanaesta pojava

STEFAN i PREĐAŠNjI

STEFAN
(ulazeći)
Jelena, snaho,
Reči su tvoje za Srbe led;
Ti radiš, misliš, govoriš plaho,
Plahošću svojom razrivaš red.
Čak do Ježeva, na jugu Sera,
Već je prodrla zlokobna vest
Da smo mi roblje madžarskog zvera
Za koga narod priprema pest.
Mara je došla. I šta sad vidi?
Tri puta gore no što je čula:
Očevinom joj upravlja hulja,
Po zemlji radi što mu se svidi.
Narod je besan, istinu želi.
U očajanju, u besu veli:
»Tri gospodara ne mogu biti:
Srbin porezu, Madžar što stigne,
Turčin se našim tokama kiti,
Domovi naši mehane prave,
A svi nas kinje, muče nam žene,
Prodaju decu, očeve dave,
Od krvi nam se polja crvene.
No dokle tako?« — Ja nemam vida,
Mladost izgubih zbog zemlje ove;
I krv ću dati kad glas pozove
Da se sa roblja prokletstvo skida!
Ja ću braniti rukama golim
Poslednju stopu, poslednji kamen;
Daj mač, da ljude na boj sokolim,
Da zemlju ratni obujmi plamen!
(Zastane.)
Narod kad hoće, kad sebe brani. . .
Jelena, slušaj. . . trgni se, vrati,
Beži od pakla kog porok hrani,
Paklene muke naše prekrati!
Dalje Madžari i Tomaš ban,
Kojim upravlja madžarski kralj,
Stvoriv od njega za sebe malj
Da nam zagorča poslednji dan!
(Zastane.)
Slava se gasi, propast nam preti,
Naša će deca robovi biti;
Ali taj poraz sad nek se sveti:
Ocevi krv će za decu liti.
Pa padnemo li, nek budu roblje.
Zar ih što. . .
Zar ih što bolje čeka i sad?
Samo nas kad sakrije groblje,
Deca će naša znati za jad!
Neprijatelja šta čeka tada,
Kad rob uz roba u ratu pada?
Nek lome kosti, nek meso seku,
I njih to čeka od sablje naše:
Krv naša s njinom stvoriće reku
Da davi nas i njive naše.
No dobiju li, prosto im bipo,
A ne da Madžar listinom sivom
Otvara ranu na telu žiñom,
Da nas pokori ko pleme gnilo.
Razmisli!
Tomašević je madžarski pas.
Za njega misliš da udaš kćer?
A zar ne vidiš madžarski smer?
Dockan je kobni kad kucne čas.
(Zastane i čeka.)
JELENA
(Za sbe vreme Stefonovog govora oseća se nelogodno, dosadno joj je i ćuti misleći da će Stefan tako prestati sa govorom.)
STEFAN
Jelena.
JELENA
Čekaj, srce bi hšelo
Da o toj stvari razmisli zrelo.
Uzbuñena sam, pusti me, idi. . .
Sad ako ponor preda mnom vidi. .
Pusti me. . .
STEFAN
Snaho —
JELENA
Pusti me —
JELAČA
Mati,
Majčice moja, mnogo te molim,
Ne daj da ćerka ceo vek pati. . .
Majčice mila, ja život volim —
JELENA
No dobro, dobro, pusti me sada,
Idi u sobu, zabave biraj,
Dosta je suza, pevaj i sviraj.
JELAČA
Oh, striče, teret s duše mi pade.
(Zagrli Stefona, on je pomiluje, otrči i Jeleni, obaspe je poljupcima i ode prako s pozornice.)
Pojavljuje se Ratković s hrpom akata pod miškom; spaziv Stefana, ustukne, Marko počinje razgovor sa Stefanom, oni oboje pokazuju gestovima da se prepiru.
JELENA
(prilazi Stefanu i hvatajući ga za ruku)
Despote, hajde, Mara vas čeka,
Da dokumenta razgledam neka.
STEFAN
Šta ću ja tamo? Šta Mara kaže?
Verovaću joj bilo ma šta.
Znam ja da tvoji izumi traže
Da se odavde uklonim ja,
No ja to neću. Sve ja već znam.
A na saboru što će sad biti,
Mišljenje svoje hoću da dam,
Da reknem: »Veće!« i da ja sam. . .
JELENA
(začuđeno)
Despote!?
STEFAN
Ništa ne možeš kriti.
JELENA
Despote —
STEFAN
Praviš se smerna,
O, ženo Jadna i licemerna,
Ovakvim radom propašćemo mi,
O, bedna ženo, šta vi misliš ti?
U tebi duše ni srca nema.
Trgni se.
JELENA
Despote —
STEFAN
Silom svog glasa
Prognaću one što zemljom žare.
Vratiće narod zakone stare.
Sam svojoj zemlji doneće spasa!
JELENA
(besno)
Da, sabor biće. Ja sam to htela.
Ja sam gospodar, to ću i biti.
Ja sam zaplela u vraške niti
Mnogog junaka i borce smele.
Ja. . . ja to hoću.
STEFAN
(ljutito)
A ko je Mara? A ko sam ja ?
Vladar što samo za sebe zna,
Sam dragovoljno pred ponor staje.
JELENA
(stišano)
Ali još nije u ponor pao.
STEFAN
U ponor narod gurnuće ga sam.
JELENA
Dotle jevlpadar uteći znao.
STEFAN
Na čelu sebi ispisav sram!
JELENA
Ja hoću. . .
(Zastane, pa naglo, nečujno ode s pozornice.)