Slast u bolu
Pekao me je požar tvoje kose,
A telo hladno, mlado i bez kreta
Odmaralo se u miru, što se
Vio iz jednog modrog, divljeg, cveta.
U tvome oku zelen sjaj se mrzne,
Ukočen sluša večnost kako huji;
I kad mi pogled u taj ambis drzne,
Samrtna jeza kroz srž mi zastruji.
U novoj reci tvoj dah tad me krsti,
Poljubac smrtni čulnost svu mi zdrozga.
I dok mi oči stežu tvoji prsti,
Živčan mi pijuk drobi deo mozga.
Smrznuta voljom krv biva sve tiša
I noć dok trne ljubičasto vedra
Pobožnih pada poljubaca kiša
Na tvoja lepa i mramorna nedra.
...Jutro nam opet pruža mlade snove,
No u oku nam ne sja iskra stara,
Jer preživesmo čudne noći ove
Čitav vek slasti što se bolom stvara.
(1914)
