Slavuj i orao

←Starac i Solomonov dyx

Slavuj i orao Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Prepelica i prepeličići→

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

„Koliko te ja ublažavam, visokoparni orlu!“ — reče mu jednom slavuj. „Dostojan si da te carem sviju ptica nariču! Kako se slavno u nebesne visine vozvisuješ! Ti valja da mnogo lepše krasotu nebesnu vidiš nego sve mi druge ptice.” — „E, moj slavuju, baš si sasvim prost, i ništ ne znaš! Zar ti misliš da se ja nebesnoj krasoti za ljubov tako visoko penjem? Ja to činim kako ću lakše koga zeca, kornjaču ili ježa na zemlji upaziti.”

Umukne slavujak i pomisli u sebi: Nek te odsad hvali ko hoće, ja baš neću, kad ti i na takoj visini ni o čem drugom ne misliš nego o trbuhu!

Naravoučenije

Da bjedni prosjak i oskudni ubog od jutra do mraka ni o čem ne misli razve kako će glad svoju utoliti i praznu utrobu zadovoljiti, niko se tome neće čuditi; ali gospodin čovek u dostoinstvu i izobiliju o tom istom da misli, i u tome svoje upražnjenije, zabavu i blaženstvo da nahodi: kakovo puzeće srce, kakova niska i huda duša!

Ovi sljedujući blatogmižući razgovor često od mnogih slučavao mi se slušati: „Našto nami nauka! Na kakva gospodstva, slavu i bogatstvo črez nju uzdamo se doći!“ Kakovo siromaško poznanetvo i prezritelno mudrovanje oni koji tako govore o nauci imadu! To je opačnije, nerazumnije i luđe nego da bolestan reče: „Našto mi zdravlje? I, nerazuman: „Našto mi razum i pamet?“, i slep: „Našto mi oči?” Ni u Angliji orači i kopači, težaci i pastiri, kasapi, čizmedžije i pročaja nit su ritori ni filosofi; ali jesu svi episkopi i sve sveštenstvo, svi senatori i sudije, svi magistri do najposlednjega i u najmanjem selu. Koliko je ovakovih ljudi u svakom mnogočislenom narodu od potrebe? A ovakovi ljudi ako su nevježe i neučeni, šta su? Po duši, česti i sovjesti, ništa! I mnogo više, opačnije i gore nego ništa! Čovek koji niti zna lekarstva, niti hoće da je lekar, neće me izlečiti, al' me neće ni utući; a onaj koji hoće da mi je lekar a toga zanata ne zna, utuče na mesto i sam ne zna kako ni zašto. Učitelj bez nauke, kako će me naučiti kad on i sam siromah ne zna. On iz džepa ni iz trbuha nauku ne izvadi. Ali će te učiti kako zna. O, velika ti hvala na takoj reči! Gdi si tu mudrost počerpao? Iz takove se nauke rađa prava smert, i to je izvor i načalo svakog sujevjerija, slepote i, što je gore, vražde i mrzosti među ljudma.

Morao bi ko biti ili sasvim zloban ili vsekonečno nesmislen koji bi samo pomislio da se ovo piše s namjerenijem za oporočiti naše nastojašteje sveštenstvo, koje ili je sasvim bez nauke, ili bez dovoljne za svoja znanja. Svima nam je dobro poznato šta se je do onomadne iziskivalo od naših kandidata: ume li kojekako čitati; ima li novaca da kupi parohiju; je li od dobre kuće, da može davati onde gdi nadleži, i kad mu se naprti kakva krivica, da se može otkupiti, — evo ti mu klasi i škole koje je morao apsolvirati. Šta sljeduje iz ovoga razve kakve klasi, taka i nauka. Takove sohrani bože oporočavati ili osuždavati. Soboljeznovati, to je sve.

Ovo se dakle govori za odsad, a ovo odsad ne valja odlagati. Svako sredstvo koje se k ovom delu može upotrebiti, taj čas preduzeti; sve što god crkve i manastiri imadu nedvižimo i dvižimo, za ovo ne štediti. Učen i blagonaravan sveštenik bolje će prosvetiti cerkov svoju nego milioni sveća da u njoj goru. Toronj, zvona, polijeleji, kandila srebrna i čiraci, — sve je to mirska pompa i ukrašenije, a ne Hrista Spasitelja unevještene crkve, za koju je on svoju presvetu prolio krov. Duše naroda prosveštene i dobrodjetelne, naravi neporočne i čiste: ovo je, bratijo moja, pravi nebesni Sion i Hristova nevjesta, po svidjetelstvu apostolovu: „Vi jeste cerkov Boga živa!” koju ko krasi, ukrasiće njega bog; a ne zidovi, zvona, zlatotkane odežde (ženska ukrašenija) i srebrno posuđe. Zato sve te vešti (koje ni na kakvu djejstvitelnu polzu nikom nisu, razvje na detinjsku i sujevernu očiju zabavu i na nerasudnu sveta gordost) neka se ulože u jedan kapital, a pri tome naći će se mnogi koji će rado i dobrovoljno i od sebe što dati da se mogu, ako ne više, barem dve stotine mladića za budušte sveštenstvo i za učiteljsku službu vospitavati i učiti. Ovo će biti pravoslavije i blagočestije, djejstvitelno hristjanstvo i cerkovna slava i ukrašenije, a ne prazna i velerečiva imena bez nikakva ploda i razuma.

U vreme prostote i varvarstva, kako ko može i hoće onako i živi, dok umre pak se stepe i nestane ga: a sad je već vreme došlo da se imena i pamet onih koji što znače u opštestvu ili večnoj česti i slavi, ako su dobri, ili večnomu beščestiju i poruganiju, ako su zli i nevaljali, predaju. Svak koji sebi za čest počituje slovesnim človekom naricati se, i koji veruje da razumnu i besmertnu dušu ima, on mora ovako misliti: volim biti u Semartonu ili u Vojtegu siramah sveštenik s prosveštenim umom i čistom sovestiju, negoli u Beogradu mitropolit s mračnim nevježestva umom i nemirnom sovjestiju. Oni koji ištu nauku samo da črez nju na nekakova zovoma gospodstva dođu, a ne da razumniji, prosvećeniji, bolji i sovršeniji budu, pak ako ćedu i u selu decu učiti: takovi krivo mračno i hudo mnjenije kako o nauki tako i o svojoj duši imadu, i podobni su basne orlu, koji se visoko penje samo da gdi zečića ili kornjaču ugleda.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.