Skenderbeg/32
DEJSTVO PETO
(Predel kao u četvrtom dejstvu)
1.
MURAT, leži pod šatorom i spava; u rastojanju MEHMED.
Mustafa stupi polako.
MUSTAFA: Kako je čestitom caru?
MEHMED: Spavao je mnogo mirnije; no jučerašnja groznica jako ga je islabila.
MUSTAFA: O, kad bih mogao, životom bih mojim povratio mu zdravlje i snagu.
MEHMED: Lepo sam mu govorio da ostavi na mene, pa da ide kući. Ja sam mlad, izdržati mogu i jed i kalabaluk rata; ali kad neće. Tako su stari ljudi, tvrdoglavi, pa posle drugi je kriv.
MUSTAFA: Njegovom zdravlju još će više škoditi ako se sa Skenderbegom sastane.
MEHMED: Govorio sam mu i to, i kako nisam molio, ali zaludu. Moje reči padaše kao pesak, kad vetar duva. Niko ne poznaje Skenderbega kao ja, ali šta ćeš. Ili govorio kamenu ili njemu. Pa je postao džandrljiv, brate. Žao mi je Sabelje.
MUSTAFA: Sabelja mal' nam ne poginu.
MEHMED: Kako?
MUSTAFA: Pozvao beše Skenderbega na mejdan, kao što se caru zaverio, ali bogme da ne pritrčaše naši u pomoć, ode glava.
MEHMED: Šta, taj pokor od nas!
MUSTAFA: Sabelja je naš prvi vojvoda, pa bi griota bila.
MEHMED: Ja hoću Skenderbega na mejdan da pozovem; i nek' mi pristupi ko u pomoć, pa ću mu sam odseći glavu. Čast našu valja da čuvamo!
MURAT (digne se polako, pa sedne).
MEHMED: Kako ti je, padiša?
MURAT: Dobro, veoma dobro. Još se nije javio hajduk?
MEHMED: Nije.
MURAT: Da l' me i u tome prezire?
MEHMED: Hoćeš li kakvih lekova?
MURAT: Lekova! Daj mi Kroju da progutam, pa ću ozdraviti.
MEHMED: Ti si Skenderbega na sastanak pozvao, no vidiš kako si slab, a on opet surov, ohol, pa te može reč'ma razdražiti, te će ti biti gore. Nego pusti, da se ja s njime razgovorim.
MURAT: Šta ćeš mu kazati?
MEHMED: Ono što mi ti naručiš.
MURAT: Dijete, i nauči se uvažavati volju tvoga roditelja. Ja sam rekao i na tom ostaje.
|