Sinoć majka Jovu oženila

* * *


Sinoć majka Jovu oženila

Sinoć majka Jovu oženila,
jutros Jove sitna knjiga stigla
skoro Jova na vojsku da ide,
ali Jova, al od Jovu glava
Jova tera svoju milu braću: 5
„Ajd’ idete te me odmenete,
da ne stavljam ljubu nevenčanu
nit venčanu niti oproštenu.“
Jove braća potijo govore:
„Idi, brale, pa se i ne vrni.“ 10
Jova poče konja da si sprema
ljuba mu se okol konja vije
pa govori Jovi mladoženji:
„Boga tebe, Jovo mladoženjo,
mi se sinoć mladi sastavismo, 15
sastavismo ništa ne vrevismo
dokle ću te ja mlada čekati.“
Pa zakiti Jovu mpadoženju,
zakiti ga uz desna obraza:
„Dor ti ruža uz obraza cveta, 20
dotle će te ja mlada čekati,
a nad počne ruža da ti vene,
ondak će se mlada preudati.“
Sedel si je Jova mladoženja,
Sedel si je devet godin dana, 25
Kad nastupi deseta godina,
poče ruža uz obraz da vene.
Gnjevan Jova po družinje šeta,
njeg pituje njegova družina:
„Kakva ti je golema nevolja?“ 30
„Kad me pitaš moje verno društvo,
kad me pitaš pravo ću ti kažem,
ostavil sam ljubu nevenčanu,
nevenčanu niti oproštenu,
kad sam pošal vojsku da vojujem, 35
zakiti me uz desna obraza
i ovako mene kazuvala
dor mi ruža uz obraza cveta,
dotle će me mlada i čekati,
a kad počne ruža da mi vene, 40
tag će mi se mlada preudati.
Sve do danas ruža je cvetala,
a danas mi poče da venjuje.“
Tag puštiše Jovu mladoženju,
puštiše ga doma da si ide. 45
Kad je bilo uz polje široko,
a eto ju baka ostarela,
sl'ze roni livadu poljeva,
kosu reže, mlade šljive veže.
„Bog pomaga, bako ostarela, 50
kakva ti je od boga nevolja,
sl’ze roniš livadu poljevaš?!“
„Kad me pitaš neznani junače,
kad me pitaš treba da ti kažem;
imala sam jednog sina Jovu, 55
njega su mi Turci oterali;
Imala sam jednu snaju Jelu,
mlada ga je do danas čekala,
a danas se mlada preudava,
ja ne mogu od žalbe da sedim, 60
pa izlezo proz široko polje
ega bi me jadi zaminuli.
Sina Jovu majka prežalila,
snaju Jelu ne mogu do veka.“
Kad otide Jova mladoženja, 65
puna sovra kićeni svatovi,
sa svi redom živo-zdravo čini,
pa govori Jova mladoženja:
„El slobodno, kume i starojko,
i ostali kićeni svatovi, 70
el slobodno malo da popevam.“
„Slobodno je neznani junače,
slobodno je pa da zašto nije.“
Tag započe Jova mladoženja,
tag započe tanko glasovito - 75
više cvili nego li što poje:
„Vila gnezdo tica lastavica,
vila ga je za devet godina,
kad nastupi deseta prokleta,
ona poče gnezdo da razvija; 80
ali dolete siv zelen sokole
pa joj neda gnezdo da razvije.“
Toj se seti njemu verna ljuba,
pa istrča gore uz čardake,
pa si zove svoju zaovicu. 85
„Zaovica, Jovana sestrice,
danas te je ogrejalo sunce,
došal ti je tvoj bratak iz vojsku.“
Ona strča dole niz čardake,
triput si je sovru pregledala 90
dor je bratu lice upoznala;
sklopi ruke bratu okol vrata,
ruke šire u lice se ljube,
jedan drugog za zdravje pituju.
Tag se seti kume i starojka 95
i ostali kićeni svatovi.
Progovori kume i starojka:
„Boga tebe, Jovo mladoženjo,
mi smo mlogo blago istrošili
dok smo tvoju ljubav isprosili, 100
kako ćemo za našeto blago?“
Progovara Jova mladoženja:
„Stoj čekajte, kume i starojko,
lako ćemo ako li smo ljudi;
da pogledam moju mili sestru 105
dal je sestra malo popristigla,
popristigla sestra za udaju.“
Seja stigla pa čak i prestigla.
On im dade svoju milu seju.
Otidoše kićeni svatovi. 110
Eto ide baka ostarela,
tromo gazi ljutu kletvu seje:
„Koj će, snaho, mene da presretne
da me pita gde sam danas bila,
gde sam bila, šta sam rabotila, 115
snajo Jelo, adamsko koleno!“
Tag iskoči njena mila snaja:
„Stoj ne plači, moja svekrvice,
danas te je ogrejalo sunce,
došal ti je mladi sinak Jova.“ 120
Tag izlazi i njen sinak Jova,
u ruke mu zlatan kondir vina;
ruke šire u lice se ljube,
Jovo majku celiva u ruku.
Uzeše se rukom ispod miške 125
i otoše na beli dvorovi.


Pevač, mesto zapisa i napomena

Zabeležio Radoslav Radenković, maja 1966. godine u Galibabincu. Pesma je zapisana od Marije Stojadinović, nepismene seljanke, rođene 1905. godine. Ona je, kako sama kaže, u mladosti bila najbolja pevica u celom ovom kraju. Pevala je na preko 50 svadbi, ali i ovako, na prelu i u polju. Znala je stotinu lirskih i ovih deset epskih pesama. Lirske pesme je upamtila od babe Nastasije i majke Milene, a epske od dede Miroslava dok ih je pevao uz gusle. Kaže da je znala mnogo ovakvih pesama „odi razni srpski junaci i carevi“, ali je ona mnogo toga zaboravila, jer je deda umro kad je imala 15 godina (oko 1920. godine).

Reference

Izvor

  • Srpske narodne epske pesme. Zabeležio Radoslav Radenković. 27/1987. br. 4-5. str 103-104.