Sinovi Đurđa Smederevca
0001 Šetala je Đurđeva Jerina
0002 Po svojemu ravnu Đurđevome,
0003 S desne bande Gordana đevojka,
0004 A s lijeve sluga Milislave.
0005 Ma besjedi Đurova Jerina:
0006 ”O Gordana, mila šćeri moja,
0007 Da je zakon u zemlji našojzi
0008 Da đevojke biraju junake,
0009 Kojega bi, sinko, izabrala
0010 Za tvojega druga vjenčanoga?
0011 Eto ištu na četiri strane –
0012 S jedne strane Otmanović care,
0013 Tu bi tebe, sinko, divno bilo,
0014 U slavnome gradu Carigradu,
0015 Zvala bi se careva carica,
0016 Ali me strah i bojim se ljuto,
0017 Jer je Turčin, poturčiće mi te,
0018 Da iziđeš iz zakona svoga;
0019 S druge strane dužde od Mletaka,
0020 Tu mi tebe, sinko, divno bilo,
0021 Ali me strah i bojim se ljuto,
0022 Latinin je, polatiniće te;
0023 S treće bande Marko za Andrijom,
0024 Al’ su ono stare ajdučine,
0025 Često, sinko, idu u ajduke
0026 I sijeku uokolo Turke,
0027 Ostala bi brzo udovica;
0028 Što te ište Janko za Sekulom,
0029 On je lijep, da mu čvora nema,
0030 Da ga lješeg nema na svijetu,
0031 Ali mu je zaludu ljepota –
0032 Neka znadeš, mila šćeri moja,
0033 Često ide junak u planinu,
0034 Pak s vilama imade ljubavi,
0035 Strah je mene i bojim se ljuto
0036 Da te ne bi, sinko, ostavio
0037 Ljubeći se s vilam’ na planinu;
0038 I tu bi ti, šćerce, divno bilo!”
0039 Al’ govori Gordana đevojka:
0040 ”O Bogu ti, moja mila majko,
0041 Da je zakon u zemlji našojzi
0042 Da đevojkae biraju junake,
0043 Ma to, majko, nije nikad bilo,
0044 A kad bi mi i do togaj bilo
0045 I da je zakon u zemlji našojzi,
0046 Ja bi, moja majko, izabrala
0047 Našu vjernu slugu Milislavu!”
0048 U to reče Đurađeva Jerina:
0049 ”U z’o čas ti, sinko, na ’m panulo,
0050 Ali te je naučio babo,
0051 Koji te je davno obećao?”
0052 U to reče Mirisava sluga:
0053 ”Gospođice, Đurđeva Jerino,
0054 Udaji je, udala je s jadom,
0055 Sve joj mlada u prćiju dala,
0056 Sve Đurđevo i sve Smederevo,
0057 A najpotel i dva svoja sina!”
0058 Kad to začu Đurđeva Jerina,
0059 Pa uljeze u kulu bijelu,
0060 Pa uzimlje divit i artiju,
0061 Pa je tanku knjigu napravila,
0062 Pa je šilje gradu Carigradu,
0063 A na ruke u Otmanovića:
0064 ”O moj zete, Otmanović’ care,
0065 Kupi svate, ajde za đevojku
0066 U neđelju koja prva dođe,
0067 E ti drugi preprosi đevojku!”
0068 Kad je cara knjiga dopanula
0069 Pet stotina svata sakupio,
0070 A pred njima Đuperlić’ vezira
0071 Od prostrane zemlje Rumelije,
0072 On mi nosi bijela barjaka,
0073 U barjaku po mjeseca zlatna.
0074 A kad do’še blizu Smedereva,
0075 Vidio ih Despotović Đuro,
0076 Pa mu sluge tako besjedahu:
0077 ”O, za Boga, dragi gospodare,
0078 Čij’ su ono kićeni svatovi?”
0079 A on im je tako besjedio:
0080 ”Ne pitajte, moje vjerne sluge,
0081 No Jerinu, dragu ljubu moju,
0082 Koja me je starca prevarila –
0083 Ono ti je Otmanović care,
0084 Vodiće mi šćercu za ljubovcu!”
0085 U ta doba evo ti svatova,
0086 Jerina ih divno dočekala
0087 I lješijem darom darovala,
0088 Dade zetu, Otmanović’ caru,
0089 Dade njemu od zlata košulju
0090 I dade mu konja i đevojku;
0091 Povede je stojnu Carigradu,
0092 Za to Đuro ni abera nema.
0093 To vrijeme malo postajalo,
0094 Postajalo za godinu dana,
0095 Pa mi veli Đurova Jerina:
0096 ”O Grgure, da moj mio sinko,
0097 Odi zovi mila brata tvoga,
0098 Mila brata, ludoga Stefana,
0099 Da idete sestri u poode
0100 U slavnome gradu Carigradu,
0101 U svog zeta, Otmanović’ cara,
0102 A ja ću vas izođesti divno,
0103 Da budete ljevši od svakoga!”
0104 Listo su je đeca poslušala,
0105 Pa im vrane konje osedlala
0106 I dade im junačko oružje,
0107 A na glave zlaćane klobuke,
0108 Za klobuke dvan’est perjanica,
0109 Pa mi po’še u Carigrad slavni,
0110 U careve bijele dvorove.
0111 Ma ne na’še Otmanović’ cara,
0112 Nego bješe u lov u planinu,
0113 Ali na’še sestru Grdijanu.
0114 Divno ih je mlada dočekala,
0115 Spremila im konje i oružje,
0116 Brže đeci sofru postavila,
0117 Posjede ih u zlaćene stole.
0118 Kad je večer o večeri bilo,
0119 U to care iz planine dođe.
0120 Daleko ga mlada ugledala
0121 A jošt bliže mlada susretala;
0122 Obrnu se s desna na lijevu,
0123 Ali đeca u stolu carevu.
0124 U to reče ludahni Grgure:
0125 ”O Boga ti, mila sele moja,
0126 Je li m’ovo kako pristanulo
0127 Sad sjedeći u stolu carevu?”
0128 A ona mu mlada govoraše:
0129 ”U z’o čas ti, brate, pristanulo,
0130 Eto pred dvor Otmanović’ care!”
0131 Divno ga je mlada dočekala
0132 I vrana mu konja primovala;
0133 Ovako mu mlada besjedila:
0134 ”Dobar doš’o, dragi gospodaru,
0135 Jes’ li kakva lova ulovio?”
0136 A on joj je tako besjedio:
0137 ”Sultanijo, moja ljubi draga,
0138 Maloga sam lova ulovio!”
0139 A ona mu mlada besjeđaše:
0140 ”O Bogu ti, dragi gospodare,
0141 Ja sam dobra lova ulovila,
0142 Ulovila dva Đurova sina,
0143 Eto ti ih za sofri gospodskoj;
0144 Ako li se kako ne vjeruješ,
0145 Ti uljezi u nove kamare!”
0146 On uljeze u nove kamare,
0147 Al’ mu đeca u stolu sjeđahu.
0148 Božu im je pomoć nazivao:
0149 ”Boža pomoć, dva Đurova sina!
0150 Što ste mi se, đeco, odocnili?”
0151 Divno mu se đeca podigoše
0152 I divno mu mjesto učiniše
0153 I sa glave skidaju klobuke.
0154 U to reče mlada Gvardijana:
0155 ”Gospodare, Otmanović’ care,
0156 Sad dovedi krvava dželata,
0157 Odma, care, da ih izgubimo,
0158 Jere će ti carstvo preuzeti!”
0159 U to reče Otmanović care:
0160 ”Nemoj, ljubi, za Boga jednoga,
0161 Izgubiti dva brata rođena,
0162 Nego njima oči izvadimo;
0163 Kad bismo ih ovđe izgubili,
0164 Sramota je i moja i tvoja,
0165 Ovo bi se čulo po kraljevstva!”
0166 Pa objema savezaše ruke,
0167 Te im crne oči izvadoše,
0168 Ciče đeca, do neba se čuje;
0169 Na puste ih konje uzjahaše,
0170 Spraviše ih preko Rumelije.
0171 A kad tamo u planinu do’še,
0172 Pade jednom klobuk na zemljici,
0173 Pa Šćepana brata dozivaše:
0174 ”O, Šćepane, da moj mio brate,
0175 Ev’ pade mi klobuk sa glavice!
0176 Ja ne žalim zlatnoga klobuka,
0177 Nego žalim zlane perjanice,
0178 A ne mogu, moj brate rođeni,
0179 Od muke me zaboljela glava!”
0180 Šćepan brata divno razabira:
0181 ”Ostavi se, brate, od klobuka,
0182 Ne trebuje ni mene ni tebe,
0183 Nit’ nam služe zlatne perjanice!”
0184 A kad do’še blizu Smedereva,
0185 Ali ih konji pusti zanosahu;
0186 Ugleda ih Despotović Đuro:
0187 ”Evo mene do dva moja sina!”
0188 Pak se vranca konja dovatio,
0189 Konja šiba da bi ih susrio –
0190 On ih vidi, oni ga ne vide.
0191 Kada viđe da oči nemaju,
0192 Šnjime pođe u svoje dvorove,
0193 Pak doziva svoju vjenu ljubu:
0194 ”Kučko moja, vjerena ljubovco,
0195 Ti si moju đecu izgubila!”
0196 Pak joj sveza ruke naopako
0197 I crne joj oči izvadio,
0198 Pa pobježe iz dvora bijela
0199 Da ne gleda čudo i grdilo –
0200 Šnjom ratova devet godin’ dana.