Simpatija i antipatija/5
- I DEJSTVO
- V
- (Doktor Makarijus, Crnokravić, Marta i pređašnji)
DOKTOR (u razgovoru s Crnokravićem): Ja vas uveravam gospodine Crnokraviću, da je sve onako, kao što sam razložio. Ja ću vama odmah dokazati, sistem vegetabilni nervozni jeste od sistema gangliskog sasvim izoliran, od cerebralnog sistema nezavisan, i obitava u utrobi. Osobito vlada oko srca, što prosti kažus oko lažice. Kad je čovek budan, onda dejstvuje mozak ili cerebralni sistem, a kad spava, dejstvuje gangliski sistem. To je sasvim jasno, je l' te?
CRNOKRAVIĆ: Verujte mi, od celog vašeg razgovora nisam ništa razumeo.
DOKTOR: Taki ću vam dokazati zašto čovek sniva. Jerbo oni simpatetičeski nervi, koji ove dve sisteme sojužavaju, prenose čuvstvo iz vegetativnog sistema u mozak ili cerebralni sistem. Je l' te, to je sasvim jasno, ja ću vam odmah dokazati.
MARTA: Molim, gospodine doktore, da nam vidite devojku.
DOKTOR: Čudna je stvar magnetizmus. Mnogi su se sumnjali, jao, bože moj! Što jedan dokuči, ne mora i drugi. Otkud lunatici, somnabuli, mesečnjaci? Sa zatvorenim očima idu na najstrmenitija mesta, a zašto? Jerbo ovi nervi fantaziju tako podižu, da oni predstavlenijama vid istinitosti daju. Jer delatnost živaca postavlja se udviženije i pričinjava, da čovek spavajući hodi: je l' te to je sve jasno, ja ću vam odmah dokazati.
AGNICA (za sebe): No taj će me umoriti.
CRNOKRAVIĆ: Ljubezni doktore Makarijusu, ja nisam izobražen za takve suptilnosti. Zato da se ostavimo razgovora, i da gledamo, šta ćemo s devojkom.
DOKTOR: Ja vas uveravam, Samuilo Crnokraviću, da je ovo sve na polzu vaše kćeri govoreno. Hodite samo bliže, molim vas, gledajte, kako joj je lice rumeno, i kao što mi kažete da one tajne, drugima nepoznate, predskazuje, to je šesti stepen magnetizmusa. Ja ću vama ukratko dokazati, jer me mnogi bolesnici čekaju. U prvom stepenu ostaju čuvstva u prvobitnoj delatelnosti, i zove se budni stepen, u drugom, ova delatelnost gubi se od časti, i zove se kriza nesovršena. Ovde se ukazuje bolest oko srca, znoj, katalepsija itd.
MARTA: Zaboga, gospodine doktore!
DOKTOR: U trećem stepenu čuvstvitelnost sasvim prestaje, i zove se magnetični san, crisis perfecta. Četvrti je onaj, o kom sam vam otoič govorio "Stranstvovanje u snu". U petom stepenu postaje bolesnik klervojant, ako hoćete, možete kazati "vidovit", jer mi klervojans nemamo, to jest, reć nemamo, al' bolesti imamo.
MARTA: Ali zaime sveta, gospodine doktore, dokle vi nama tolkujete, devojka može izdahnuti.
DOKTOR: Vaša kći nije ni ujednome od ovih stepena, ona se nahodi, kao što rekoh, u šestom stepenu, koji se zove gradus Extazis ili universalis disorgasitasionis. S neponjatnom jasnošću vidi ona, što je pred drugima sakriveno, i što je nečisto, nju vreña, i u nemir dovodi. Predskazuje, šta će biti, i kad će joj bolest doći, najposle, koji su lekovi za nju najsvojstveniji, jer vi morate znati, da ona najbolje zna, kako je lečiti treba. Odmah ću vam posvedočiti! (Pristupi Agnici, i okreće šaku oko njenog srca) Da vidite kako će se odmah iz ovoga sna probuditi i početi govoriti.
AGNICA (strese se): Doktore Makarijusu, ti nisi čist, zašto me mučiš?
DOKTOR: Jesam li kazao? Vidite, kako zna, da sam ljutit, jer pre neg' što sam ovamo pošo', ispsovao sam sluškinju, što nije htela da mesi trgance.
AGNICA: Doktore Makarijusu, idi u ugao od zapada, i klekni na levo koleno, da mi lakše bude.
DOKTOR: Ja istina rado ne klečim, ali za moje bolesnike, kao doktor, sve sam gotov učiniti. (Otide na opredeljeno mesto i učini kao što mu je kazala) Eto vidite.
AGNICA: Ah, kako mi je sad lako, prejestestvena sila iz vazdušnoga kruga na krilu prirode počiva tiho u vnutrenosti mojoj, bajni san njega veličanstveno pokriva.
DOKTOR: Čujete li, kako visoko govori! Pravi šesti stepen!
AGNICA: Ljubezni doktore Makarijusu, uhvati se rukama za uši, ali tako, da ti mali prsti gore podignuti stoje.
DOKTOR: Za ljubav moje bolesnice i to će biti. (Učini kao što je kazala)
AGNICA (polako): Čekaj, ti klepetušo! (Jasno) Ah, koliko mi je sad bolje, ali mi pomoći ne možeš. Ustani, ljubezni Makarijusu, na tvojoj sovesti leži nešto.
DOKTOR: Što sam onoga u vreći sahranio? Bože moj errare humanum est.
MARTA: Gospodine doktore, šta će biti od ove naše devojke
DOKTOR: Samo strpljenja, gospoña Crnokravićka, samo strpljenja! Već je počela o svojoj bolesti govoriti, skoro ćemo čuti lek.
AGNICA: Samo čista duša može se mnome sustestvu približiti, samo ona zna tajnu nepostižimih krugova prirode. Gdi si Dimitrije, jadni mili Dimitrije?
DOKTOR: Pst! Pst!
AGNICA: Tebe je dakle priroda moja izabrala, da izbavitelj budeš dugostradajuće duše! O, hodi, hodi, zašta odvraćaš misli svoje od mene? Ja sam nesrećna devojka, bolna i nevoljna, na ustiju groba. Samo od tebe zavisim i život. Ako me ti ne ublažiš, nema mi leka.
DOKTOR (Klekne kao i preñe, i uhvati se za uši): Koji Dimitrije?
AGNICA: U susedstvu našem nahodi se jedan mladić od dvadeset i tri godine, očiju crnih, kose vrane, vitka stasa, kome je ime Dimitrije. Taj mladić neka dođe! Nek pruži leve ruke srednji prst k srcu mome, pak ću odmah doći k sebi.
CRNOKRAVIĆ: Kog vraga, gospodine doktore, šta je to?
DOKTOR: Pobeda, pobeda, našli smo lek!
CRNOKRAVIĆ: Ja tu familiju ne mogu da trpim.
DOKTOR: Baš zato i jeste lek. Nijedna medicina nije prijatna, ali je zato opet uz imamo, i skupe novce dajemo. Jeste li videli, kako sam i ja, kao doktor, morao klečati.
CRNOKRAVIĆ: Ali...
AGNICA: Hu, muka, muka! Ko ima nečiste misli ovde?
DOKTOR: Eto, očevidna propast vaše kćeri, ako se budete ustezali.
CRNOKRAVIĆ: Šta veliš, Marta?
MARTA: I ja ih ne mogu da trpim, otkako nam je prasetu odseko rep, ali za ljubav moje Agnice...
DOKTOR: Nemojte otezati.
CRNOKRAVIĆ: Dakle, neka bude. (Todi) Idi Mandiću i kaži, da sam ga ja, ili bolje, da ga je Agnica pozdravila, neka zapoveda malo doći do nas, ali ne kazuj šta je. (Toda otide) On će se čuditi i, može biti, da ne ni hteti doći.
DOKTOR: Doći mora, inače ću ga ja, kao doktor, doterati...
MARTA: Ah, sad će pući po svoj varoši, kako mi je dete bolesno, pak se neće moći ni udati.
DOKTOR: Ne brinite se ništa, gospođa Crnokravićka, ona će biti zdravija, nego što je bila. Trebalo bi ostati, dok ne proñe krisis, no drugi bolesnici...
MARTA: Molim, gospodine doktore, zadržite se još malo.
DOKTOR: Oprostite, gospođa Crnokravićka, moja bi to najveća radost bila, ali ne mogu, ne smem. Imam jednoga u vrućici, koji strašno psuje. Izvinite? No kako obiđem bolesnike, odmah ću doći jer bolest vaše kčeri nije obična. (Poklonii se i ode)
CRNOKRAVIĆ: Pametan čovek ovaj naš doktor.
MARTA: Kad bi tako svi lečili, morali bi sav prihod potrošiti samo na haljine.
CRNOKRAVIĆ: Ali barem i razume svoj posao. Jesi li videla, kako je odmah pogodio bolest?
MARTA: A ko ga je razumeo? On je mogo jos tri sata govoriti, pak bi opet toliko značilo, koliko da je ćutao.
CRNOKRAVIĆ: Slabost ima razmetati se sa svojom naukom, to je istina, ali tako je, kad se glava usija, pa mora da traži odušku.
MARTA: Da vidimo, šta nam devojka radi. Kako ti je Agnice?
AGNICA: Još jednako zlo.
MARTA: Pretrpi se malo, sad će doći Dimitrije. Imaš li još kakvu novinu? Ded nam pripovedi, ali nemoj iz kuće, to mi ne treba da znamo. (Mužu) Da je pitamo, ko će dobiti prvi stol?
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|