Simpatija i antipatija/12
- II DEJSTVO
- VI
- (Dimitrije i pređašnji)
DIMITRIJE: Ja sam opet došo iz počitanja k vašoj gospodični.
AGNICA: Ovde si, ljubezni Dimitrije, o, koliko sam te dugo čekala! Svaki minut bio mi je godina. Oprosti, ljubezni Dimitrije, ja sam tebe uvredila, ali se nećeš srditi, znajući da sam ja nesrećna devojka.
DOKTOR: Simpatija, antipatija!
AGNICA: Ljubezni Dimitrije, izvadi toga vrapca iz džepa, jer je to čista životinja, izvadi ga i pusti napolje.
CRNOKRAVIĆ: Imate li vi zaista vrapca u džepu?
DOKTOR: Zar bi vi posumnjali?
DIMITRIJE: Jedan prijatelj zamolio me je, ne znam zašto mu treba, pak sam ga usput poneo. (Izvadi vrapca i pusti ga)
CRNOKRAVIĆ: E, sad verujem da ću skoro umreti.
AGNICA: Ah, kako mi je sada dobro! Ljubezni Dimitrije, nemoj biti neveseo, jer me to obespokojava.
DOKTOR: Samo na nju mislite, pak će joj lakše biti.
AGNICA: Očuvstvo nebesnoga stroja, u kom se nahodim, kako me ushićuješ, u blažena me odvodiš mesta. Ja sam srećna, presrećna devojka, jer priroda nepoznaje mrzosti.
DOKTOR (Dimitriju): Pitajte je, od čega će sasvim ozdraviti.
DIMITRIJE: Gospodična, kakav lek možemo vam nabaviti?
AGNICA: Lek je, ljubezni Dimitrije, da se za tebe udam.
CRNOKRAVIĆ: Šta?
DOKTOR: Jesam li vam napred kazao?
AGNICA: Srećom te tvojom zaklinjem, odvaži se. Kako rekneš "neću" taki ću mrtva biti.
DOKTOR: Ne šalite se kazati "neću".
DIMITRIJE: Ja je volim i uzeti, nego da me posle savest muči.
CRNOKRAVIĆ: Nipošto! Kakve se to komedije igraju?
DOKTOR: Opomenite se, gospodine Crnokraviću...
CRNOKRAVIĆ: Bestraga, gospodine doktore Makarijusu, vi me nemate ni na što opominjati.
DOKTOR: Ovo se tiče života vaše jedinice.
CRNOKRAVIĆ: Ja to dobro znam.
DOKTOR: Volite li, dakle, da vam ona umre?
AGNICA: Hu! Hu!
DOKTOR: Čujete li muke? Greh neka padne na vašu glavu.
MARTA: Ja bih rekla Samuilo...
CRNOKRAVIĆ: Da dopustim, je li? Da zaboravim svu uvredu?
DIMITRIJE: Gospodine Crnokraviću, vi dugo pamtite obide, a zna da sam ja ono kao dete učinio.
CRNOKRAVIĆ: Molim vas, Dimitrije, vi ste došli mojoj kćeri pomoći i zato ne želim da se svađam s vama.
MARTA: Šta ćemo dakle činiti? Hoćemo li pustiti, da nam dete propadne?
DOKTOR: Ako umre, vi ćete biti krivi, a ne ja!
CRNOKRAVIĆ: Ovo je za mene iskušenje.
TODA: Slatki gospodine, i ja vas molim. Može biti, da će gospodična i meni oprostiti. Hoćete li gospodična?
AGNICA: Todo, ako se ja udam, zvezda će se iskrenuti, i ti ćeš do mesec dana dobiti mladog i dobrog muža.
TODA: Vidite, gospodine, pak će i vama parnicu otpustiti.
AGNICA: Parnica će pasti na doktora Makarijusa.
DOKTOR: Ja se ne bojim parnice, jer za ovaj posao imam prepravljenih pilula.
MARTA: Dakle, Samuilo?
CRNOKRAVIĆ: Ti si gotova?
MARTA: Za ljubav deteta, šta znam.
DOKTOR: To je lepo.
TODA: Ja vidim, i gospodin hoće.
CRNOKRAVIĆ: Kad nije drugojačije, neka bude, dosta mi je žalosti, što sam mačku izgubio, da ne izgubim i kćer.
AGNICA: Ha!
DOKTOR: Vidite, kako sve čuje.
MARTA: Agnice, ti ćes se udati za Dimitrija, sad možeš ustati.
AGNICA: Ja neću hteti budna poći, nego me morate naterati.
CRNOKRAVIĆ: Već za to ćemo lako.
DOKTOR: Nije lako! Dokle god ne ozdravi, mrziće ga kao smrt.
AGNICA: O blaženstvo, o blaženstvo i spokojstvo duše moje! Sad ću zaspati i nikad neću više pasti u ovu bolest. (Namesti se kao da će spavati)
DOKTOR: Sad više ništa ne čuje, niti oseća, šta oko nje biva. Počitajemi gospodine Crnokraviću, vi vidite, da sam vam kćer radikalno izlečio. Preporučujem se!
CRNOKRAVIĆ: Sluga sam, gospodine doktore, ja ću moju dužnost učiniti.
DOKTOR: O tome ne sumnjam. (Odlazi)
CRNOKRAVIĆ (za njim)
TODA: Idem i ja, darove da spremim. (Odlazi)
AGNICA (ustane): Ah, slatka mamice!
MARTA: No, jesi li ozdravila? Evo ti zaručnika.
AGNICA: Ah!
MARTA: Nemoj se zatezati, da ti se opet ne povrati bolest.
AGNICA: Mamice, oprostite!
MARTA: Mi smo sve zaboravili, i to tebi za ljubav.
AGNICA: Ah, ja sam vas prevarila.
MARTA: Kako prevarila?
AGNICA: Ja nisam bila bolesna. Nego sam se samo prečinjavala.
MARTA: Prokleta devojka, toliki moj strah!
AGNICA: Oprostite, ja Dimitrija ljubim, drukčije vas ne bih mogla namoliti.
MARTA: Šta bi bilo, da to otac sazna?
AGNICA: Ja se na vas u dobrotu oslanjam.
MARTA: Ajde, neka te proñe, al i za belilo neću ti ostati dužna!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|