Senjanin Ivan i Pandža Gračanin
Viče Vila s visokih planina,
Pa dozivlje Senjanin” Ivana :
„Zlo ti vino i gore ti bilo!
„Poginu ti sinovac Tadija
„I s njim drugih trideset Senjana.“ 5
Kad to čuo Senjanin Ivane,
Plesnuo se rukom po kolinu,
Skerlet njemu puče na kolinih:
„Oj Tadija, grdna rano moja!“ –
Pa on gleda okom oko sebe, 10
On ugleda Boru barjaktara,
Pa govori svomu barjaktaru:
„Barjaktaru, moje dite drago!
„Daj uzimlji zelena barjaka.
„Ti ga nosi pred Senja kamena, 15
„Nek’ se podanj pokupe Senjani.“
Uze Boro zelena barjaka,
Iznese ga pred Senja kamena.
Sakupi se trideset Senjana,
Sve junaka mladih, neženjenih, 20
U kog' nema ni otca ni majke.
Ode Boro, pa Ivanu kaže.
Skoči Ivan na noge lagane,
Svojim barjom pred Senja izađe,
Kada došo mladim Senjanima, 25
On je njima tiho govorio:
„O Senjani, draga braćo moja!
„Koj nesmira junak poginuti,
„Nek ostaje kod Senja kamena,
„Neka čuva Senjskih divojaka!“. 30
Niko s' neće njemu izgovorit”,
Van s Ivanom u goru pođoše,
I pred njima Boro barjaktare.
Kad izašli na vrh Velebita,
Kad li leži trideset Senjana, 35
Među njima sinovac Tadija,
Na svakome po crni gavrane,
Na Tadiji orle i gavrane:
Jedan njemu bjelo tielo grdi,
A drugi mu crne oči pije. 40
To Ivanu vrlo mučno bilo,
Pa govori svomu barjaktaru!
„Baci barjak u zelenu travu,
„Pak ti uzmi dugu granaliju,
„Pa mi ubij orla i gavrana; 45
„Da Tadiji lišca nebatale,
„Jer je Tade grdna rana moja.
Al' govori Đulić barjaktara:
„O Ivane od Senja kamena!
„Znaš-li puška da mi je nevirna, 50
„Otići će jeka Velebitom,
„To će čuti Pandža Gračanine,
„Ludo ćemo pogublti glave.
Kad to čuo Senjanin Ivane,
On govori svomu barjaktaru: 55
„Kad ti nisi smiro poginuti,
„Bijaš' t' ostat' kod Senja kamena,
„Čuvajući Senjskih divojaka.“
To je njemu vrlo mučno bilo,
Baci barjak u travu zelenu, 60
Pa popade dugu granaliju
Pa on gleda pušci po nišanih,
Boga moli, da mu puška pali,
Od svaćanja ništa nedivani.
Puče njemu duga granalija, 65
Ubi njemu orla i gavrana,
Ode jeka po vrh Velebita,
Za to čuo Pandža Gračanine,
Svojim družtvom u gori zelenoj,
Pa je svomu družtvu govorio: 70
„Oj družino, draga braćo moja!
„To j' kopile Senjanin Ivana,
„Podigo se iz Senja kamena,
„Da zakopa sinovca Tadiju;
„Mi ajdemo, da njeg poplašimo! 75
Tu Senjanom rake pokopaše,
I Tadiju s njima ukopaše,
Onda veli Senjanin Ivane:
„Mi ajdemo, draga braćo moja!
„Sad će rupit Pandža Gračanine, 80
„Mi ajdemo zasjest' u busiju.“
Njeg' Senjani namah poslušaše.
Još je njima Ive govorio:
„O Senjani, draga braćo moja!
„U njega je trideset drugova, 85
„Svaki, brate, udri po jednoga,
„A ja hoću Pandžu Gračanina.
„Ako mene mio bog pomože,
„Radit' ću ga živa ufatiti,
„Vodit' ću ga Tadijinoj majci 90
„Nek'-ga mori, kakvom hoće smrtjom.“
Istom oni u riči bijahu,
Kad-li tutnja kroz goru zelenu,
Stoji jeka dugih granalija.
Na busiju taman udariše, 95
U mah puče trideset pušaka,
Ubi Pandži trideset drugova.
Pa poteče Senjanin Ivane,
Da ufati Pandžu Gračanina,
Al' se Pandža jači dogodio, 100
I Ivana po sridi fatio,
Po dvi, po tri klade preskakuje,
A sve nosi Senjanin Ivana.
Kad to viđa Senjanin Ivane,
On poviknu grlom glasovito: 105
„Davor' Boro, sladki barjaktaru,
„Ti zateci Pandžu sa očiju,
„Nebili ga kako savladali.“
Onda njega barjo poslušao,
Tere njega sa očiju tuče. 110
Kada Pandžu oni savladali,
Tad njemuka ruke savezaše,
Od lakata do b'jelih nokata,
Iz nokata crna krvca kapa.
Al' govori Pandža Gračanine: 115
„O Ivane od Senja kamena!
„Nevodi me Senju kamenomu,
„Evo tebi stotina dukata.“
Ali Ivan na to i nehaje.
Jopet mu je Pandža govorio: 120
„O Ivane od Senja kamena!
„Nevodi me Senju kamenomu,
„Evo tebi zelena dolama,
„Na dolami stotina putaca,
„Svako puce stotina dukata. 125
„Koje puce ponajbliže vrata,
„Ono puce od trista dukata.
„Đe ja Ive hladno pijem vino,
„Ja nečekam, dok me redna dođe
„Već odapnem puce od groca, 130
„Pa ja snjime hladno pijem vino.“
Al' to Ive haje i nehaje,
Van ga ćera kamenomu Senju,
Predade ga Tadijinoj majci.
Ona njega meće u tavnicu. 135
Tavnio je devet godinica.
Već mu ljuta muka dodijala,
Pa govori Tadijinoj majci:
„Bora tebi, Tadijina majko!
„Jali meni ti odsici glavu, 140
„Cini mene u kol'ko ti drago.“
Milostna se majka dogodila,
Nećila mu kindisati glavi,
Za đemiju već ga prikovala,
Da on tegli na moru đemiju 145
Brez promine, dokle je krajine.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
