Seja Vidosava i Vide junak
Bože mili, čuda golemoga!
Davno bilo sad se pripoveda,
pa još čujte moja braćo draga,
čujte mene, da vam pesmu kažem,
od starino, bilo od istine. 5
Služi Vide cara čestitoga,
služio ga za devet godina,
i desetu za sedam meseci.
Ni posrnu, niti rukom mrdnu.
A kad nasta godina deseta, 10
dojadi se mladome Vidoju,
pa ispusti zlaćana pehara,
te rasipa rumeniku vino
i poprlja svilu i kadivu,
pa pobeže iz dvorovi carski, 15
i odbeže svome belom dvoru,
pa se sakri u podrume donje,
tu sve kaza seji Vidosavi.
A seji je vrlo žao bilo,
žao bilo brata rođenoga, 20
pa zatvori na podrumu vrata.
Udarila brave devetore,
i desetu bravu dubrovkinju.
Malo vreme postojalo beše,
al 'eto ti carevi’ sejmena 25
i pred ljima crni Arapine,
pa govori mladoj Vidosavi:
„Kazuj, curo, Vidoja junaka,
il' ćemo te mladu pogubiti”.
Kune im se mlada Vidosava: 30
„Ne znam Turci, života mi moga,
živ mi bio moj brate Vidoje”.
A kad čuo crni Arapine,
on uhvati mladu Vidosavu,
sabljom njojzi ruke odrezao, 35
pa ovako silan govorio:
„Kazuj, kučko, Vidoja junaka”.
Kune im se mlada Vidosava:
„Ne znam, Turci, ne znali me jadi,
a za bratom, za mladim Vidojem, 40
ja ga iigde ni videla nisam”.
Ne veruje crni Arapine,
sabljom njojzi noge odsekao,
pa ma'nito njojzi govorio:
„Kazuj, kučko, Vidoja junaka”. 45
„Ne znam, Turci, mladosti mi moje!
I mladosti moga brata Vida,
ja ga nigde ni videla nisam”.
Opet Arap njojzi ne veruje
već povadi noži pozlaćene, 50
nožima joj oči izvadio,
pa manito njojzi govorio:
„Kazuj, zmijo, Vidoja junaka!”
U to doba pred nji’ išetala
nevernica ljuba Vidojeva, 55
pa ovako ona govorila:
„Stan'te, Turci, da vam sve pokažem
eno Vida u podrumu donjem,
na podrumu vrata zatvorena,
a ključi su u te nesrećnice, 60
sakriveni pod zlatnim pojasom”.
Kad to čuše Turci janičari,
do’vatiše ključe od podruma,
otvoriše brava devetoro.
Izvedoše Vidoja junaka, 65
vezaše ga u studene lance,
od nokata pa sve do lakata,
iz nokata crna krvca vrca,
oteraše u careve dvore.
Ljuto pišti seja Vidosava, 70
ljuto pišti do boga se čuje
i ovako, grdna, progovara:
„Mili bože, vidiš li me, grdnu,
ruke nemam da brata zagrlim,
noge nemam da brata ispratim, 75
oči nemam da brata oplačem”.
A bogu se bilo ražalilo,
te satvori čudo neviđeno:
dade njojzi i noge i ruke,
povrati joj one oči čarne, 80
i dade joj konja krilatoga,
a u ruke mača plamenoga,
pa polete niz to polje ravno,
brzo stiže janičare Turke,
polovinu konjem pogazila, 85
drugu polu mačem pokosila,
dok ne stiže do brata svojega.
Rukama mu lance pokidala
pa ga ljubi u preblo lice.
A kad su se natrag povrnuli, 90
govori mu seja Vidosava:
„Brale Vide, ljuba te izdala”.
U tom ljuba pred nji' išetala
i za uzde konja privatila.
Al' da vidiš Vidoja junaka, 95
kad nevernu ljubu ugledao,
obe joj je ruke savezao.
Obuče joj voštanu košulju
pa zapali lučom ognjovitom.
Ljuto cvili ljuba Vidojeva: 100
„Ne daj, Vido, izgoreše ruke!
dosta su te mladoga grlile"
„Dok grlile, dotle n vredele”.
„Ne daj, Vido, izgore mi lice,
dosta sn ga mladić poljubio”. 105
„Dok vredelo, dotle i ljubio".
„Ne daj, Vido, noge izgoreše,
dost su te mladoga dvorile"
„Dok vredele, dotle i dvorile,
danas ti si mene pregorela, 110
ja ću tebe lakše preboleti”.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
