Setna pesma

Setna pesma Pisac: Milan Rakić

Došlo je vreme kad nam kosa sedi,
I naša čula postepeno grube.
Stojimo tako skrušeni i bledi
Dok našu starost objavljuju trube.

No još u meni iščeznuo nije
Sledbenik mladog Vertera, što sanja
Pri mesečini, i što suze lije
Uz svaki spomen starog osećanja!

O znam to dobro, stari oganj da je
Nestao, da ga neće biti više.
No našu ljubav nema ko da zbriše:
Ona se menja, ali uvek traje.

Sad nam je ljubav otmena i čedna,
Ko mesečinom prožeta. Miriše
Ko cvet sasušen, uspomena jedna,
U knjizi što se već ne čita više.

O daj mi, draga, da na krilo tvoje
Položim glavu umornu, da sada
Slušam. dok blješte na zapadu boje
I veče kao crno krilo pada,

Kao u školjci huku morskih vala
U našoj duši, gde će odsad rasti
Niz crnih beda i staračkih zala,
Prigušen šumor nekadanje strasti...

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milan Rakić, umro 1938, pre 86 godina.