Sestra Zuka bajraktara
Fala bogu, fala jedinome,
Isšetalo trides’ agalara,
Iz Udbine, iz turske krajine,
Isšetalo na gratsku ledinu;
Među njima dizdar Osman-aga. 5
Osman uze srčali durbina,
Te razgleda polje i ravnicu
I ugleda jedan pramen magle,
Na kraj ravna Polja udbinskoga;
Pa ovako Osman-aga reče: 10
„Turci braćo i družino moja,
Pramen se je magle zađenuo,
Na kraj ravna Polja udbinsnoga
I iz magle niče krajišniče;
Pa ga eto konja k’nama jezdi! 15
Ako bude Jannović Stojane,
Teško nama Turci braćo draga,
Svima će nam o’kinuti glaze!
Ako bude Ture binjedžija,
Lepo ćemo njega dočenati, 20
Počastiti pivom i jestizom!”
Pa povika dizdar Osman-aga:
„Je li majka rodila junaka,
Da pred njega na megdan izađe?”
Svi junaci nikom ponikoše 25
I u crnu zemlju pogledaše,
Sal ne gleda Zuko bajraktare,
Već Osmana među oči crne,
Pa ovako njemu besedio:
„Evo majka rodila junaka, 30
Sal da imam dva-tri dobra druga,
Ja bih poš'o njemu u sretanje;
Ako bude Janković Stojane,
S njime bih se danas ogledao,
Ko je bolji junak na megdanu!” 35
To izreče, konja pojahao,
Preko ravna polja odjezdio,
Krajišniku ode u sretanje,
Al’ da vidiš čuda golemoga,
To ne bio mladi krajišniče, 40
Već to bio Janković Stojane,
Strašan junak na ovome svetu!
Strašno ga je očima videti,
A kamo li boja s njime biti!
Pa govori Janković Stojane: 45
„O Turčine, kukala ti majka,
Zar je tebe život omrzao,
Te bez sablje na megdan izlaziš?”
Sabljom ma’nu poseče mu glavu!
To gledalm Turci Udbinjani, 50
Pa se Turci mnogo uplašili,
Te kućama svojima pobegli,
Pa se Turci u kule sakrili!
No da vidiš Janković Stojana,
On uiđe u Tursnu Udbinu, 55
Pa pojaha konja kroz Udbinu,
Dok mi dođe do bijele kule,
Bjele kule dizdar Osman-age.
Daleno ga Osman ugledao,
Malo bliže pred njeg’ isšetao 60
I reče mu kao prijatelju:
„O junače, Janković Stojane,
Sjaši s konja, pa hajde u kulu,
Da pijemo i jeglenišemo!”
Al’ govori Janković Stojane: 65
„O Turčine, dizdar Osman-aga,
Nisam došo da vino ispijam,
Po Udbini, po turskoj krajini,
Već ja ’oću trides’ devojaka,
Iz trideset kuća agalara, 70
A neću ti piva ni jestiva!”
Kad to čuo dizdar Osman-aga,
Hitro ga je Ture poslušalo,
Pa otide u trides’ domova,
Te dovede Turkinje devojke, 75
Baš dovede trides’ manje jednu!
Iz trideset kuća agalarskih,
Al‘ bez sestre Zuka bajraktara;
Pa ih dade Janković Stojanu
I ovako njemu progovara: 80
„Evo tebe Turkinje devojke!”
Al’ gozori Janković Stojane:
„Bre kurviću, dizdar Osman-aga,
Kamo sestra Zuka bajrantara?
Po imenu mlada Ajkunija! 85
Ako Ajku odmah ne dovedeš,
Vera moja tako mi pomogla,
Rusu ću ti o’kinuti glavu,
K’o što sam je Zuku o'kinuo!”
Ode Osman kod lepe Ajkune, 90
Pa govori mladoj Ajkuniji:
„O Ajkuno, sestro Zukanova,
Tebe traži Janković Stojane,
Da mu budeš vijernica ljuba!
Kod njega ćeš biti gospođica, 95
Uživaćeš kao pašinica,
Dvoriće te sluge i sluškinje!”
Kad to čula mlada Ajkunija,
Mila sestra Zuke bajraktara,
Mnogo se je Ajka naljutila, 100
Pa udari dizdar Osman agu,
Zadlankom ga mlada udarila,
Koliks ga lako udarila,
Iz glave mu zube pomerila,
Tri pljunuo, a tri progutao! 105
Pa ovako Ajka progovara:
„Kopilane, dizdar Osman-aga,
Zar me daješ za krvnika moga,
Za krvnika Jankovića Stojana,
Koji mi je brata pogubio!” 110
Tad’ se Osman natrag povratio
I rekao Janković Stojanu:
„O junače, Janković Stojane,
Ja sam zva'o mladu Ajkuniju,
Al’ je ljuta da je bog ubije! 115
Sal što rekoh da si je ti zvao,
Da ti bude vjerenica ljuba,
Udari me Ajka zadlanačke,
Šes’ mi zuba iz glave izbila!
A tako mi moje vjere tvrde, 120
Ona j’ bolji junak nego Zuno!
Da sam pođeš senjski kapetane,
Ni ti Ajku ne možeš uzeti!”
Kad to čuo Janiović Stojane,
On ovako Osman-agi reče: 125
„Spremite mi konja od megdana,
Sam ću poći da uzmem Ajkunu,
Milu sestru Zuna bajraktara,
Da mi bude vjerenica ljuba!”
S prozora ga Ajka ugledala, 130
S čiviluka pušku pri’vatila,
Sa kojom je Zuko četovao,
Pa je pušku dobro napunila
I pred kulu Ajka izljegnula,
Te busiju tuna u’vatila 135
I na nišan uzela Stojana.
No je biđe Janković Stojane,
Pa ovako Ajni govorio:
„O Ajkuno, moja bela srećo,
Baci pušku u zelenu travu, 140
Pa ti dođi kod mene Stojana,
Kod Stojana senjskog kapetana!"
Ajkuna je njemu govorila:
„O Stojane, vlaški kapetane,
8ar ti neznaš, neznali te ljudi, 145
Da si moga brata pogubio,
Pogubio Zuka bajraktara,
Pa sad ’oćeš ljuba da ti budem!
Ninad neću ja za tebe poći,
Jer si mene krvnik kapetane!" 150
Pa Ajkuna pušku okinula,
Puška puče, već joj ne pucala,
Te pogodi Jannović Stojana,
Među puca u prsi junačke,
Na pleća mu prozor otvorila! 155
Pušnu baci na zemlju u travu,
Pa potrča mlada Ajkunija,
Da Stojanu posiječe glavu.
Al, se ne da Jannović Stojane,
Već skočio sa konja viteza, 160
Uvatiše s’ u kosti junačke,
Nosiše se tri bijela dana,
Do tri dana i tri noći tavne,
Nit’ je Stojan Ajku oborio,
Nit’ Ajkuna obori Stojana! 165
Ajkuna se mnogo umorila,
Gotovo je dušu ispustila!
No doleće ptica kukavica,
Te zakuka na Zukovu kulu!
Kukavicu Ajka sestrimila: 170
„Bogom sestro, ptico kukavico,
Ti odleti do Kladuše ravne,
Do dvorova od Kladuše Muja,
Pa ćeš reći buljubaši Muju,
Pogin’o je Zuko bajrantare, 175
Od junaka Janković Stojana!
Ajkuna će skoro poginuti,
Od krvnika Janković Stojana!”
Ptica beše kukavica sinja,
Ptica beše za boga znađa'še, 180
Pa odlete u tursku Kladušu,
Te je Muju jade ispričala,
Sve što mu je Ajka poručila!
Kad to čuo buljubaša Mujo,
Zaplaka se i nevolja mu je! 185
Pa se spremi, pođe za Udbinu.
Daleko ga Stojan ugledao
I poznao buljubašu Muja,
Da on ide njemu na megdana!
Pa se Stojan mnogo rasrdio, 190
Te zamanu tri četiri puta
I obori mladu Ajkuniju,
Pade Ajka u travu na glavu!
A Stojan se konja do’vatio,
Pa je Muju na megdana stao. 195
U to stiže buljubaša Mujo,
Pa podviknu grlom i avazom:
„Kopiljane, Janković Stojane,
Lako ti je s decom boja biti,
Nego nije sa starim junakom!” 200
Al’ govori Janković Stojane:
„Ćuti Mujo, drta dervišino,
Ja sam silan Janković Stojane,
Snaga mene još izdala nije,
Nikad jači nisam dosad bio!” 205
Ud'riše se jedan na drugoga,
S mizdracima i sa nadžacima!
Oružje su oba izlomili,
Pa s’ u ruke oni uvatiše,
Nosiše se tri dana bijela, 210
Do tri dana i tri noći tavne,
Jedan drugoga ne mož’ oboriti.
Al’ da vidiš čuda golemoga,
Od junaka Janković Stojana,
Ako mu je puška raznijela, 215
Raznijela džigerice crne,
Junak za to ni ’abera nema!
Tad ustade mlada Ajkunija,
Te u’vati Janković Stojana,
U’vati ga za tu desnu nogu; 220
Tako oba na zemlju padoše,
Mujo pade, Stojan ga pritisnu,
A vrz njega mlada Ajkunija!
Al’ da vidiš Janković Stojana,
On u’vati buljubašu Muja, 225
U’vati ga za grlo bijelo,
'Oće Muju grkljan da isščupa!
Al’ povika buljubaša Mujo:
„Gde si sada mlada Ajkunija,
Gde si sada nigde te ne bilo, 230
Udavi me Janković Stojane!
Već pomagaj ako boga znadeš!
De potraži štogod od oružja,
Potraži ga u zelenu travu!“
Hitro Ajka Muja poslušala, 235
Nađe komad od sablje u travu,
Njime manu mlada Ajkunija,
Te Stojanu otsiječe glavu!
Tada reče buljubaša Mujo:
„Ja sam mnogo ima'o megdana, 240
Sa vlasima i sa Mađarima
I drugima na glas junacima,
Al’ tako mi boga velikoga,
Još ne vidoh ovakva junaka!“
Pa raspori Janković Stojana, 245
Od učkura do bijela grla.
U Stojana tri srca bijahu,
Na szakome guja šarovita!
Tada reče buljubaša Mujo:
„Jao mene do boga miloga, 250
Gde pogubih od sebe boljega!
Da sam znao da je taki junak,
Iz Sijena Janković Stojane,
Ja ga ne bih beli pogubio,
Već bi smo se oba zbratimili 255
I krajinu zvali na veselje!“
