Seoska učiteljica/XXII
XXII
Ljubica prebrinu i drugi ispit, ali sad u malo ne prođe zlo, jedva se spase slabe ocene. Uostalom sad joj i ne beše do ispita. Druge brige, druge muke obuzeše je i zaustaviše na sebi svu njenu pažnju. Kakav ispit, škola... kad je ovde pitanje o smrti i životu !...
Sve se promenilo u novom učiteljskom gnezdu; ne sija više sreća i zadovoljstvo na domaćičinu licu, ne čuje se ljubavni šapat i ne razležu se vesele pesme kad ona radi u kujni. Sve je ozbiljno i sumorno; čini se da će svakoga časa da zagrmi grom u ovom gnezdu.
Najpre Ljubica opazi da se Vlajko stalno uozbiljio. Nije mu se videla ljutnja na licu, ali tek nema više onoga toplog pogleda, koji Ljubicu svakad preseče preko srca. Ona se ne doseća da je nastalo vreme ozbiljnom radu, ne vidi da Vlajko ima još i drugih briga osim škole: počešće ide u srez, svakoga dana obiđe sudnicu, a kad se vrne kući na odmor, ona ga sačeka durnovito, prekorno.
— Tako... skoro ćeš i zaboraviti da imaš kuću, da te ovde neko čeka i brine se o tebi. Samo ta sudnica prokleta!...
— Jesi li čula, ženo, upamti jednom za svagda: nisam te ja uzeo da mi budeš tutor, nego žena!... Da me slušaš, a ne da mi tutorišeš! Kome se ne svidi, srećan mu put!...
Nisu se razumeli.
On je nju voleo, ali nekako na svoj način, bez one obične ženske nežnosti, koja vlada među mužem i ženom prve godine. On je bio vazda ozbiljan, živ i neprestano je tražio rada, rada i mišljenja. Kad ga kakva nova stvar zainteresuje, on joj se preda sav, zaboravljajući na sve drugo... Tako su ga i sada zauzele zemljoradničke zadruge. Neprestano je trčao sa Đokićem do Beograda, Smedereva, išli su po selima, gde su već osnovane ovakve zadruge... Naposletku jednoga dana osvanu i kod njih ustanovljena zadruga. Vlajko se sav predao toj ustanovi, i sve vreme što mu ostade slobodno van škole, upotrebio je na poslove zadrugine. Nije ni čudo što je dolazio kući umoran, pa je tražio samo odmora. Žena je, mišljaše on, i onako sama, odmorna, nije razbijala glavu ceo dan seljačkim potrebama i nevoljama. Dosta joj je što je tu uz njega. I on mišljaše da je samo takvo postupanje u redu, a drugo su sve bapska posla, koja ne dolikuju ozbiljnim ljudima...
Ljubica se prenerazi od ovako oštrih reči. Nikad joj nije tako podviknuo. Šta je ovo ?... On je ohladneo prema njoj, ne voli je više. Ali zašto, zašto ? Ne može biti da će joj ko oteti onu ljubav, koja vladaše do skora među njima!... Ona oseća kako se počinju vraćati stari dani muka i stradanja. Ali dokle će se večno stradati ?...
Vlajko se spremaše da legne, kad ona odjednom iza njegovih leđa zajeca... On se osvrte i namah ga obuze divlja srdžba. Nije mogao trpeti ženske suze, one su ga veoma dražile. Pre venčanja je po neki put i otrpeo, ali sad... kad treba ozbiljno živeti i raditi.
— Ho, ljudi!... dreknu on iz sveg glasa, ne dadu mi odmora ni u mojoj kući!... pa gotovo istrča u drugu sobu, zaključa se tamo i leže.
Ljubica je dugo premišljala šta da radi. Kako bi bilo da okrene drugi način? Da se ogleda!
Jedne nedelje dođe on na ručak sumoran, gotovo ljut. Ona se skloni, pa stade iz kujne pevati neku veselu pesmicu i sipati jelo, da nosi na sto. Kad ču da je on već ušao u sobu, ona uze činiju sa vrelom čorbom i ponese je na postavljen sto za ručavanje.
— He, mladiću, u malo ti nisam prevrnula tanjir, uzviknu ona veselo, nameštajući činiju na sto. Proskitao si se mnogo, pa i ne dolaziš kući na ručak, reče ona, hvatajući ga za ruku i vukući k stolu.
Pogled na prijatan dim vrele čorbe i ovo veselo ženino cvrkutanje razveseli ga. Odmah stade sipati čorbu, odgovarajući ženi:
— Znam ja, ostalo bi dosta čorbe. Ne možeš ti sama sve pojesti... Ti si mi, brate, fina žena: malo jedeš a lepo se nosiš... Ho-ho-ho... nasmeja se on veselo, videći kako ona crveni od njegove šale.
— Čorba je danas valjana, obrte ona razgovor, tražeći i u ovom slučaju pohvalu. Stojan mi nabavio neku debelu kokošku, a ja rekoh biće dobra za čorbu.
— More, pametna si ti ženica i krasna domaćica, samo te to ne drži za dugo, nego naiđe neka luda, jogunasta daska, pa čovek da beži u svet.
— Jest, kad ti dođeš kao da ti je sve poklano, a neki put te nema po tri dana...
— A šta bi htela: da se uhvatim za suknju, pa da ti ceo dan piljim u oči?... Ho-ho-ho!... Ala bi to bio muž, bre!..
— Istina, kud ideš toliko i kakav je to neprekidni rad? Zadrugu ste, čujem, otvorili, pa šta sad imaš tamo ?... Predaj im sad, pa neka rade sami.
— Ne volim to kad mi se žena meša u moje poslove, odgovori Vlajko odsečno. Tvoj je posao u školi i u kući, a moj među ljudima.
Ona se trže i opet pocrvene. Obuze je nekakva studen oko srca, i ona bi se rado digla od stola, ali zna da bi to izazvalo čitavu buru... Ostade sedeći, uzimajući mrvice hleba u usta, samo da se vidi da ona još ruča. A na dušu pada sve veći teret, sve ljući bol...
»Idu, idu stradanja, vidim ja... Ali zašto ne mogu da vidim sve unapred, da vidim kraj!... Zašto ne mogu bar u dušu da mu zavirim, da vidim šta ima tamo, šta oseća on... A onome jadniku znala sam dušu kao svoju; sve mu se moglo na licu pročitati... Beše kao malo dete!«...
Po ispitu nastupi još veća promena. Vlajko, zaludan, provodi po ceo dan u sudnici, a zaludni ljudi najradije izmišljaju kakva zanimljiva preduzeća... Vlajko, inače veliki ženskaroš, i ako to niko ne bi verovao sudeći po njegovoj ozbiljnosti, pristane uz kmetovske šale, pa se po ceo dan vođahu razgovori o ljubavnim aferama i noćnim šetnjama. Na ovim dugim lepim danima okupljaše se ovo intimno društvo seoskih zaludnika, pa se tu ćaska o svemu i svačemu. Vlajku već dogrdila ona večna turobnost, pakost i jogunstvo ženino, pa beži od kuće i traži gde bi se mogao raspoložiti i razveseliti...
Tek nastade raspust, a svet poče zuckati o vezama Vlajkovim sa Milicom Obradovom. Ćata se najviše dao na posao, da se ti glasovi rastrube, a on im je upravo i bio povod, jer je on sastavio Vlajka sa čuvenom lepoticom.
Ljubica se već bacila u najcrnje misli, jednako očekuje neko zlo, a ne zna otkud će ono doći i kakvo će biti, tek samo oseća da je ono sve bliže i da će se njena sreća razleteti kao prah... Pa ipak se svakoga časa nada dobru, nada se da će se to sve okrenuti na bolje, da će sve ići starim putem. Zato ne ode roditeljima, i ako se spremala dosad. Neka, bolje je da čuva kuću.
Jedne večeri sedi ona u dvorištu i čeka muža na večeru, i ako on u poslednje vreme i ručava i večerava negde na drugom mestu. Odjednom škripnuše vratnice i kroz njih uđe seljak u belim košuljama. Sumrak se već uhvatio, te mu se ne raspoznaje lice.
— Dobro vi veče! reče on, prišavši Ljubici.
Ona odmah poznade Bogosava, i sledi se, jer on nikad ne dolazi uzalud, a retko kad da dođe s dobrom vešću i sa čistom namerom. Obuze je strah, htede ustati, ali ne učini to, da ne bi tim ukazala veliku pažnju Bogosavu.
— Vi sami... čekate učitelja ?... The, šta ćete.. mora se!... A ja baš to gledam onogaj... svaki dan, pa... pa mi baš, ovaj... žao mi, nije vajde...
Ljubica počinje zverati očima... Šta li će sad biti, šta li će joj reći ?... Eto ga, ide ono strašno.. Oseća po ćatinu glasu; on je došao naročito... on je spremio sve, pa došao da je vodi na muke...
Bogosav vidi da se ona ućutala kao okamenjena, pa čeka njegovu reč, kao što se očekuje grom posle sevanja munje. On razvlači i oteže, uživa unapred. i predviđa rezultat ovoga razgovora.
— I što ću vi reći, brate, jesu i ovi udovci đavoli, kad se ožene!... Naučilo, znaš, da menja.... kâ rđav sluga gazde... pa to odmah u skitnju....
Ljubica gleda i otvara usta da nešto kaže, ali je steglo nešto u grlu, pa ne može ni glasa da pusti. Ona se diže sa stolice, pa dohvati rukama naslon i stade čekati da ćata produži. A njemu se ne žuri, on to zgodno oteže i namešta s naročitim ciljem: da što više razdraži Ljubicu.
— Kod take fajn-žene, brate, tražiti seljanke i vući se sa njima noću po potocima!... To je... onogaj... ne da se reći...
Ljubicu udari nešto po glavi, te joj se odjednom sasvim smrče, ošinu je nekakva oštra, ubistvena struja po srcu, i ona se povede... Ne, ne... treba stajati treba izdržati do kraja... Ono je već došlo, evo ga!...
— Gde je učitelj?!... Govori, ne muči me!... Vrisnu ona i pođe pre ma njemu.
— Pa znaš kako je... to su tugaljive stvari. a on je čovek prek.. Niko ne voli da mu se drugi meša u take poslove.. Nisam rad da ja budem kriv...
— Kaži mi samo, tako ti Boga!... Niko neće znati, osim mene. Kunem ti se srećom i zdravljem!... viknu ona uzbuđeno, prilazeći sve bliže njemu.
— Eno ih u Đokićevom kukuruzu... pod onom kruškom na sredini... Znaš njivu Đokićevu... čim se iziđe iz sela, odmah desno...
— Znam... znam... drhtaše ona od zime, koja je odjednom obuze, pa se odvoji od stolice i pođe.
— Nemoj samo da zna ko za mene! viknu ćata, idući za njom.
Ona zastade, dvoumeći. Činilo joj se da treba nešto poneti, i ona kao kroz san vidi onu stvar, koju bi trebalo sad uzeti, ali je nešto, ni sama ne zna šta, odvlači od te misli i vuče napred... Ona kao u snu iziđe na vratnice, pa našavši se sama u mračnom sokaku, pojuri napred, kao da je neko goni...
Mrak!... mrak!... svuda večni neprobojni mrak... i oko nje i u duši samoj. Niti se što vidi ni oseća, samo trči napred... brže, brže... da ne bude docne...
da li se to razviđa, rasvanjuje... ili sa njene duše nestaje mraka?... Što bliže prilazi kobnom mestu, sve bolje se vidi. Pa ovo još nije mrak, vidi se!.
Ha, evo njive!... Polako samo... tiho kao senka... Rasklanjaj rukom pera kukuruzna, da ne šušte, pa hajde napred oprezno lagano.. kao zmija kroz čestu... Eno kruške... Hm, treba obići sa druge strane, otkud je kukuruz do same kruške, a odovud je poljana.... Brže, opreznije!... Pst!... Čuješ li?...
Ljubica sede na zemlju, ne dišući. Noge je izdadoše, snaga je ostavi, ona premre, poče se kameniti... Samo se raširene zenice uprle kroz mrak u neke nejasne predmete, što se belucaju tu kraj debla kruškova, a sluh napregnuto lovi svaki zvuk i pokret... Jest, poznaje dobro njegov glas... Šapuće, ali do njena sluha dolazi čitava grmljavina. Da li je to istina, Bože, da li je ne varaju oči i sluh?!... Polako još napred, vuci se kao zmija među burumcima i zelenim perjem kukuruznim... još, još... Dalje se ne sme, već su tu pred njom... čini se da im čuje i samo dihanje. Čudo je samo kako je ne opaze... Ali je ona polegla po zemlji, samo glavu malo podigla, da bolje vidi I čuje... Što oči ne mogu da postignu, pomoći će im sluh... Gleda i sluša, ne dišući, samo drhće, drhće i gleda...
O, kako je strašno ovo što donosi sluh!... Je li mogućno da je to njegov glas... tako umiljat, tako pun ljubavne žudnje?... Nikad ga ne ču ona da tako njoj govori... Gle kako drhće i treperi taj poznati joj, krupan, muški glas... a iz njega veje tako nežna, tako vatrena I živa ljubavna čežnja!... Ne, ne, nije mogućno da je to on... Ili upravo jeste on, ali njeni uzbuđeni osećaji sada sve uvećavaju, pa i to ljubavno gukanje... Gle, ljube se... čuje se jasno... O, svaki joj taj otrovni zvuk proseca i prožiže živo srce, svaki joj čupa iz srca delić po delić dosadašnje ljubavi I puni prazno mesto u srcu najljućim čemerom, najstrasnijom žudnjom za osvetom... Od predane i zaljubljene žene stvara demonsku dušu, koja samo o zlu misli.
Užasna li je ženska surevnjivost!... Ona strasna, beskrajna, slepa, koja ne razmišlja mnogo, no samo bira mesto, gde bi kanula kap otrova!... Da li da ih ubije, da smrvi, da uništi sve ovo, što se još po malo u pomrčini belasa?... Sad zna šta je htela poneti, ali se čudi šta joj bi da to ne uzme, no pođe ovako praznih ruku... Svejedno, makar ih ne pogodila, ali samo neka grune tresak pred njihovim očima, nek plane vatra, nek prozviždi tane, neka im pokvari, nek preseče ovo ljubavno gugutanje!... O, pogrešila je... mnogo je pogrešila!... Opet je obuzima zima... sve više je izdaje snaga. glava joj klonu na jedno okopano stablo... Kukuruz se povi, dodirnu druga stabla, pera se spletoše i zašuštaše... Oni ispod kruške poskakaše i nestade ih u pomrčini.
Ljubica se prenu. Šta. je ovo... sama?!... A oni otišli... namilovali se, naljubili se, pa otišli svako svome gnezdu... A šta ono neobično svetlo igra u kukuruzu ?... Je li to izgubljena ljubav, ili je kakav duh sa onoga sveta došao da gleda njeno stradanje, propast?... Evo ga bliže... još bliže... Gojko!!... Isto onako miran, kao kad ležaše na krevetu, I opet mu isto onako ispisano na licu: »O, ala mi je dobro... ala mi je dobro !«... Stade... maše joj rukom, isto onako kad je buncao, zove je k sebi... Oči ukočene, usta se samo malko smeše... a ruke kao da nisu od mesa, kao da su od samoga vazduha, tiho i nečujno, kao lahor, mašu i zovu...
Razleže se očajan, panički, samrtnički vrisak i odjeknu daleko potesom kroz gluhu noć, ali ga niko od ljudi ne ču, samo psi od krajnjih seoskih kuća zalajaše, pa, kad ne čuše ništa više, ućutaše se, i opet nastade grobna tišina...
Ljubica oslušnu... Šta se to čulo?... Vrisak... Ali otkud, od čega ?... Neko je vrisnuo, uplašio se... Ili je to ona vrisnula ?... Da li je to bio njen glas?... Ona se jedva diže, i lagano pođe selom kroz mračne i krive sokake.
Kad ona uđe, Vlajko seđaše u sobi prema upaljenoj sveći i prevrtaše neku knjigu. Podiže oči i pogleda je, po običaju, oštro. Ona jedva iđaše, noge joj klecahu, u glavi se sve više muti, a na srcu stoji onaj ledeni kamen, koji je još ovde u dvorištu obuze... Ona dođe do kreveta i sede, teško uzdahnuvši.
— Gde si ti, more, dosad? zapita Vlajko, ne skidajući očiju sa nje.
Ona podiže glavu i pogleda ga tako, kao da bi htela zaviriti mu u samu dušu. Ali se odjednom trže, namršti se, dođe joj odvratno i gnusno ovo lice... Slabim glasom odgovori mu, gledeći ga pravo u oči:
— U Đokićevoj njivi!...
On se osetno trže i odjednom mu se promeni lice, ali kroz jedan trenut stade ga polagano obuzimati srdžba...
— Kakvoj njivi?!... uzviknu on začuđeno, ali mu glas drhtaše od ljutine. — Šta si tamo radila?
— Pod kruškom onde... Gledala šta moj muž radi sa... sa onom Obradovom, odgovori ona tiho, lagano, ali joj srde lupaše da iskoči iz grudi, a dihaše brzo, brzo kao da se guši... lice joj se iskrivi od nekakva bolna trzanja...
Vlajko skoči, učini nekakav nejasan pokret, pa se odjednom trže, pribra se... Sleže ramenima, kao da se čudi šta to ona bunca, pa se okrete k vratima druge sobe, u kojoj je, u poslednje vreme, sam spavao.
— Ho, ljudi!... reče prolazeći pokraj nje, kao da se čudi bedi nevidovnoj, pa uđe u sobu, obrte ključ u bravi i leže da spava...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|