Peti deo
Pisac: Đura Jakšić
Seoba Srbalja


PRVI POJAV


Veče. Kroz čador gledi mesec. LjUBIŠA sam.

    
LjUBIŠA: Oh, svetinjo bledoga meseca,
Kćeri boga golemoga sveta,
Sveta kruno mojih pradedova!
Što me glediš sa svetlošću bledom?
Ili možda pozdrav nosiš mio
Od devojke najlepše na svetu?
(Gledi u mesec.)
Tako tužna video te nesam,
Tako bleda nikad još do sada!
Oh, bledosti — jaoh, sliko moja,
Moje duše, moga osećanja!
Ha, il' plačeš? — Zar je mrtva veće,
K'o zlokobnik što proriče crni,
Pak po tebi žalost poručuje? —
Mrtva, mrtva za mene doveka,
Jer je više nikad videt' neću,
Rumen lica, noć očiju crnih,
Nikad, nikad — oh, nikada više!
(Ukazuje se SENKA LALINA.)
Ha, moj ume, tako l' me izdaješ?
Srce moje, tako li me varaš?
Pokazujuć' senku najmiliju,
Dovodite život u bunilo —
Ne znam šta ću, do umreti samo...
Je li ona? — Oh, ona je, ona!
Al' je čelo bledo i ledeno,
Osmeh tužan, rumen je nestala,
Što se tijo po belome licu
Pri osvitku nevine ljubavi
Razvijaše negovana stidom.
Oh, ona je!
Al' joj više u oku ne sija
Žarka ljubav, žar srca i duše,
Što mi plamen u prsima tužnim
Svojim plamom podsticaše mila,
A posle ga medenim usnama,
Belih ruku mekim zagrljajem
Utišala, kao suza tugu. —
Oh, ona je! Ali mrtva — ledna,
Divnog stvora samo senka bedna! —
Lalo! Lalo!
Otrov' reči medenih usana,
Poljupcima mojim posipane!
Kaži, dušo, živiš? ol' me sila
Tuge moje strahovito vara?
Kaži! Kaži!
SENKA LALINA: Živela sam samo za života
U mom raju, tvome zagrljaju;
Živela sam — sad života nemam,
Bogovm me odzvaše sa sveta!
LjUBIŠA: Ha, bogovi, čoveštva mučenje!
Pogledajte na lepotu njenu —
Grešan darak zemlji i truležu!
Ta možete l', a da ne plačete,
Vi, što munjom nebo razdirete,
I oblake teške i sumorne,
Kao gore divijih Karpata,
Povlačite po podnožju svome,
Ili dahom jednim i jedinim
Svet i buru, sunce, mesec, zvezde,
Kao krpu paučine trošne,
U prašinu sitnu razdirete —
Možete li dodirnuti cvetak,
Nežan, mlađan, kao zora rana,
Il' k'o rosa, što još u visini
O sunčevom zatreperi zraku? —
Možete li sa bezboštvom svojim
Cvet ukinut', svet ojadit' sobom,
U groblje pretvorit' sa jedinim grobom?
SENKA LALINA: Oh, ne diraj bogove otaca!
Jedini su, silni, svemogući —
Ne diraj ih!
LjUBIŠA: Oh, silni su — nasilnici crni!
Svemogući, jer su svet potresli!
Jedini su — hladni nemilosni,
Mog života rušitelji grozni!
SENKA LALINA: Ne diraj ih!
Već čuj glase iznemogle duše,
Čuj što srce s one strane groba
Ljubavnika ojađenog kori:
Ljubi narod! — besmrtan je, večan!
Večna ljubav, koja njega ljubi!
Njega ljubi verno,
Jer te ljubi silno, neizmerno!
LjUBIŠA: Oh, narode!
Nikada te ljubiti ne mogu,
Sve dok spomen najveće lepote
Sjajnim likom po duši treperi!
SENKA LALINA: Spram spomena moga tek je senka narod?
Ha, Ljubiša!
Nikada me ugledati nećeš,
Nit' će ponoć ikada doneti
Sliku bednu, što ti duša jadna
U spomenu tako obožava. —
Nikad, nikad — jer ne ljubiš Srpstvo!
(Senke polako nestaje.)
LjUBIŠA: OH, pričekaj! Čekaj! Postoj malo!
Da poljubim tvoje čelo bledo,
Da orosim sa gorkim suzama
Večnim ledom umivene grudi!
Oh, pričekaj — samo trenut jedan,
Da za trenut vekove preživim!
Stoj, boginjo, stoj!...
(Senke nestane, LjUBIŠA pada u nesvest. Spolja se
čuje glas BOSILjKIN.)
BOSILjKA: Ovde, kažu, da je čador njegov,
Beo, sjajan, k'o krilo labuda,
A u njemu on umoran možda
Sad u ovo lepo doba noći
Naslonio glavu na uzglavke,
A kosa se, kao prami svile,
Niz rumeno lice poigrava.
Idem, idem, da ga vidim samo,
Jer bi srce puklo i umrlo.
(Stupa u čador.)
Spava, spava... Polako! polako!
Da ga koji korak ne probudi. —
Oh, lep li je, umilan, k'o cvetak,
Kad ga rosa sa svežinom svojom
Preko lica polije mirisnog.
Oh, gle osmeh i u sanu jošte
Po usnama žalosno obleće!
Pogle čelo, što ga tuga gorka
Sa bledilom umilnim pokriva.
(Ona ga ljubi, LjUBIŠA se trza.)
Zbogom, raju! Eno već se budi!
Dan izlazi, ja zažmurit' moram,
Da u sunce ne pogledim više.
Svet se stvara, a ljubavnik sveta
U lužinu sakriti se mora,
Da ne vidi sunce, mesec, zvezde —
Zbogom, svete, ja te videt' neću!
('Oće da odlazi.)
LjUBIŠA (Diže se polako.): San je, san je! Sanjao sam
samo.
Nikada me ugledati nećeš,
Jer ne ljubiš Srpstvo!...
To je slika očaranog sanka
Sa usnama šaputala bajnim. —
Ostavih te, samo Srpstva radi,
Prezreo sam sreću i spasenje,
Samo njega radi! —
Oh, pak šta ću? Zar i spomen sjajan
Da za ljubav njegovu žrtvujem? —
Nikad, nikad!
Tu ćeš živit' u prsima ovim,
Sve dok srce, dokle duša diše!
(Vidi BOSILjKU.)
Al' ko j' ovo?
Nije ona, nije njeno lice!
Ili sanak sjajan oblik menja?
Ko si? Ko si?
BOSILjKA (Kleči pred njime.): Ja sam plamen ljubavi
nesrećne —
Sama sebe sažižem i palim.
Ja sam ljubav — neljubljena nikad,
Samo zato rođena i živa,
Da ljubeći umrem!
Tebe ljubim — oh, ne preziri me!
Tebe duša, tebe srce ljubi —
Oh, ne ostavi me!
(Ljubi mu kolena. LjUBIŠA se sagiba da je digne, u
tom saginjanju poljubi ga BOSILjKA.)
BOSILjKA: Sad umreti mogu! Živela sam dosta!
Nije l' mnogo — jedan trenut žića?
To je večnost carstva nebeskoga!
(LjUBIŠA je začuđeno gleda.)
Oh, gledaj me!
Za tobom sam 'vako bleda, dušo!
Ti si rumen povratio licu,
Život dao sa trenutom ovim.
Oh, gledaj me — dugo, dugo gledaj!
Da s' u tvome rastopim pogledu,
Da me ovde u podnožju tvome,
Disajući onaj isti zračak,
Što i tebe sjajnog okružava,
Svest ostavi, život izneveri.
LjUBIŠA: Ustaj, čedo, idi domu svome!
Viš', doba je uspavane noći,
A duša je umorena sankom;
Idi domu svome!
(On je diže.)
BOSILjKA: Oh, da idem! — Zbogom, sunce jarko!
Nikad više videti te neću!
Jer čim odem, svet će mi pomrčat',
Odletiće život iz nedara.
Zbogom, dušo moga osećanja!
Zbogom, srce ljubavi najveće!
Zbogom, zvezdo iz krune bogovske!
Zbogom, bože!
Jer tebe mi duša obožava!
LjUBIŠA: Idi, Idi!
Viš' da greši u bunilu svome
Tvoja duša zanesena tugom.
Idi domu svome!
BOSILjKA: Idem, idem!
Al' još pogled jedan — pogledaj me, dušo!
Jer poljubac poiskati ne smem.
I kako bi grešnik zaiskao
Zvezdu s' neba, ili sunce isto,
Njim da prnje žalosne okiti! —
Zbogom, sunce! — Idem! Idem! Idem!
(Diže se i odlazi.)
LjUBIŠA (Gleda za njom.): San je, san je! — Sanjao sam
samo!
To su lica priviđenja moga,
Što bogovi mojih pradedova
Rad' utehe unucima šalju.
San je bio najlepših sanova;
U izvoru j' pokazao svome
Sjajnu sliku uvenutog cveta,
Sjajnu zvezdu porušenog sveta...
Zbogom, sanu! Zbogom, moja Lalo,
Jer je više nikad videt' neću!
Tako reče rasrđeni anđ'o.
A ja gledam jošte lice belo,
Grudi bajne i te oči čarne,
Gledam groblje — svet u grobu jednom,
Gledam Lalu — zbogom, moja Lalo!
Zbogom, sanče! —
Al', da l' i to samo sanak beše?
Ova moma, ova ljubav žarka?...
San je i to — san je bio samo! —
Zbogom! Zbogom!...
(ĆUK dolazi.)
VUK: 'Ajd' Ljubiša!
Eno veće poglavari čeku,
A na svetom žrtveniku oganj
Silan miris prinesene žrtve
Bogovima svemogućim nosi.
LjUBIŠA: Evo idem. Al' bogovi silni
Nek oproste mome crnom grehu,
Jer sa teškim srcem idem. —
'Ajde, Vuče!
Tek da hoće primiti bogovi
Grešan darak njihova stvorenja;
Ali neće!
Još se zemlja grozi i uzdiše,
Pod krvavim potocima ljulja —
To je krvca brata rođenoga.
VUK: Bogovi su naši svemogući,
I grehove slaboga čoveka
Opraštaju srcem milostivim.
LjUBIŠA: Nikad, nikad oprostiti neće!
Ta kakvi bi i bogovi bili,
Da ne pošlju kugu i moriju,
Il' ratova bičeve krvave,
Za nakazat' pakost u prsima,
Kojom bratac protiv brata diše?
Il' da pošlju u pravednom gnjevu
Žegu leta, da zemlju opale,
Da osuše reke i potoke,
Suvim listom, uvenutim cvetom,
Da popune zemaljske pukoti,
A čoveku svaku kapku krvi
Da otruju otrovnim zadahom. —
Idem, idem; al' je srcu teško,
Kao da je časak umiranja,
Što sa hladnom rukom pokucava
Na grudima umorene duše. —
Idem, Vuče. —
Ali danas prvom mi je teško.
Ne znam veće, il' je sa kajanja,
Il's nepravde, što pakost i zloba
Krv proliše viteškog naroda. —
'Ajd'mo, Vuče! A bogovi silni
Nek oproste grehe i pokore,
Kojima se zemlja okaljala.

DRUGI POJAV


Veče. Na žrtveniku gori vatra, okolo vatre kleče svi glavari. SVEĆENIK poji, a sa njime eav narod.

SVEĆENIK (Poji sa narodom):
Bogovi silni naših otaca!
Primite svoga poroda dar!
Prostite naše grehove teške,
Svojega gnjeva stišajte žar!
Bogovi mira! Sa svetim mirom
Mirnoga Srba darujte dom!
Bogovi rata! U besnoj borbi
Srbinu svakom podajte grom!
Bogovi reka, gora, dubrava!
Svugde nam dajte snagu i moć!
Na vodi hladnoj, u gori mračnoj,
Svetlošću svojom vedrite noć!
Bogovi! Nikad ne dajte da se
Razdorom cepa viteški rod!
Blagoslovite novih zemalja,
Narod i stado, njivu i plod!
LjUBIŠA (Klečeći govori) : Bogovi mira, rata i kletve!
Sa milostivim okom gledajte
Na prezreno staro otačastvo,
Na grobove naših pradedova,
Na oltare sramno porušene!
Bogovi kletve! Nemojte narod
Sa zasluženom porazit' kletvom!
Oprostite srcem milostivim,
Što grešeći grehovima teškim
Ostavismo kamene Karpate,
I krvavim ratom izagnani,
Nepoznate zemlje naselismo!
Oh, praštajte, bogovi otaca!
Glavarima, meni i narodu,
Da na poznom unučiću kletva
Ne ostane grešnih pradedova!
NAROD (Peva): Oh, praštajte, silni, svemogući,
Slabosti ljudske, grehova čas!
Primite suze i iokajanje,
A čujte srca drkćući glas!
(Nekoliko konjanika donose crvenom kadivom po-
kriveno telo Vladimirovo i polažu ga blizu do žrtve-
nika.)
LjUBIŠA (Dignuvši se): Primite, bogovi, i ovu žrtvu
Mržnje i zlobe, grabeži crne!
Oprostite mu grehove teške!
Jer u grehu neoprosnom pliva,
Goneć' brata po predeli pusti,
Željan krvi iz rođenih grudi,
Mač podiže i desnu krvavu,
Da me stopi u tuđinstvu mrskom. —
Oprostite srcem milostivim!
Jer u duši nije umlja im'o,
Plamen živi raspinj'o mu j' grudi.
Oh, prostite, bogovi dedova,
Njemu, meni i narodu mome!
SVEĆENIK (U sebi): Časak se bliži. —
Oh, strahote, oh, pokora crna!
Srce drkće, a grudi se tresu,
Kao da se u ovome času
Mog života skončanije bliži. —
Grozno! Grozno!
Jedna kapka iz ovog pehara
Snažne grudi večno će mu sledit',
Srce smrvit', a usne pobledit'.
LjUBIŠA: Ja mu praštam.
I što ljubav čoveka i brata
Pokojniku darovati može,
To je počast bratska i viteška.
Sutra zorom, kada sunce sine,
Još u rumen i u svetlost bledu,
Držeć' lice na grudima neba,
Spaliće se ovo mrtvo telo,
A prah trošan grobnici položit'.
To je ljubav — više nemam, brate!
Još da mogu u Bojku poneti
Grešan spomen razdora i krvi,
Da položim ovo bratsko telo
U grobnicu mojih pradedova; —
Ali Bojke za nas više nema,
Ni mrtve nas prihvatiti neće!
BELUŠ (Lagano svećeniku): Sad je časak! —
Čuj, postaćeš prvosvećenikom!
SVEĆENIK (U sebi): Ti županom, a ja ću krvnikom —
Ah, postaću prvosvećenikom!
(Uzima u jednu ruku pehar sa vinom, u drugu hleb i
so. Glasno poji.)
Bogovi! Nikad ne dajte da se
Razdorom cepa viteški rod!
Blagoslovite novih zemalja
Narod i stado, njivu i plod!
NAROD (Diže se sa molitve, dovršujući pesmu): Bla-
goslovite novih zemalja
Narod i stado, njivu i plod!
SVEĆENIK (U sebi): Ali ovo delo strahovito
Blagoslov će stvoriti u kletvu!
(Glasno. Pružajući LjUBIŠI SO i hleb.)
Primi darak hleba bijeloga!
Znak je ovo ljubavi i sloge;
I k'o što se u ljubavi žive
So i hlebac, tako, bog d'o, braća
U otaštvu grlila se novom!
(Pružajući mu vino.)
Uzmi kapku!... samo jednu uzmi! —
To je darak ove zemlje nove!...
(LjUBIŠA umočivši zalogaj u so, pojede ga, a posle
uzme pehar iz ruke svećenika i pije.)
To je darak — najlepši, najjači!
Jer od bola svakoga lišava. —
Što ne piješ? — Sve, sve, sve!
Idi podaj, da ga zemlja pije!
(PERUNIKA užasnuta trči unutra.)
PERUNIKA: Ne pij! Ne pij! — Smrt je! Otrov! Pak'o!
Oh, Ljubišo! Smrt te čeka svugde,
Jelo, piće — sve je otrovano!
I dim ovaj s svetog žrtvenika
Otrov sipa sa tavnim pramenjem,
Smrt razdaje u plamenu svome! —
Ne pij! Ne pij!
Nit' se ljubi s ikime na svetu!
Jer glavari, svećenik i narod
Otrov nose na usnama crnim,
U poljupcu tebe da otruju.
SVEĆENIK: Ćuti ženo! Nema tu otrova!
Kažem nema — u srcu je otrov!
Ti si otrov — tvoj je jezik otrov!
(Uzima pehar i pije.)
Otrov! Otrov! Otrov!...
LjUBIŠA: Otrov!
Kroz srce mi strahovito dere —
To je otrov!
Usta suši, a po grud'ma peče,
Krv mi truje, po žilama juri —
Otrov! Otrov!
Crna me je zloba otrovala! —
Ha, neverstvo! Izdajo! Zavisti!
Gde ste, pitam, gde ste, kažite se!
Da vas vidim u poslednjem času
Sa pogledom gorkog preziranja!
SVEĆENIK (Pokazuje na BELUŠA) :
To j' otrovnik! Ja sam otrov čisti!
Ko me takne, il' prstom dodirne,
Smrt ga čeka! — Ja sam otrov, svete!
BELUŠ: Ti si otrov!
(Probode ga mačem.)
Padaj!
Da nikoga ne truješ na svetu!
VUK: Ti otrovnik! — Udri! Padaj, robe!
(Biju se. BELUŠ pada.)
Da te nema na ovome svetu,
Da se sunce od prezrenog lica
Ne zastidi sijati na nebu,
Il' da zrake blagodati svoje
U plamene bičeve ne stvori! —
Ha, zlikovci! Ima l' jošte koji,
Da ga mačem odvojim od sveta,
Božjeg prokletnika!
LjUBIŠA: Lalo, čekaj! Lalo, sad ću doći! —
Sve mrak gušći; — je li svetlost tamo?
Ta da j' nebo kao ponoć mračno,
Svetlilo bi, sijalo bi, Lalo!
Tvoje bi ga lice obasjalo —
Idem, idem, Lalo!
(Dolazi BOSILjKA sa raspuštenom kosom.)
BOSILjKA: Je li mrtav?
(Prigiba se nad njim.)
Nije, nije! Jošte oči sjajne
Ispod tavnih trepavica glede
Zavist, zlobu, pakost i nesreću!
(Pokazuje na BELUŠA.)
To j' otrovnik! — Proklet bio, bog d'o,
I ovoga i onoga sveta!
(Ljubi LjUBIŠU.)
Oh, Ljubiša! Kaži, ljubiš li me?
Tek zvuk jedan srca slomjenoga!
Reci: ljubim
LjUBIŠA: Ljubim!...
(Umire.)
BOSILjKA: Reče: ljubim! —
Idem, idem s njime!
Da me ljubi na onome svetu,
Gde Ljubavnik zlatni svoji krili
Ljubaznike zakriljuje smerno,
I u žaru vrelih poljubaca
Krila svoja milim povetarcem
Preko vrelih grudi razmahuje.
(Uzima pehar sa žrtvenika i pije.)
Idem, idem! — Evo veće svetlost
Na otrovnom žrtveniku gasne. —
Već ne vidim plamen igrajući —
Ne vidim ni oca! — Oče, gde si? —
Oh, oprosti! Oprosti!...
Oče mili!...
(Umire.)
DRAGOŠ: Smrt porazi cvet sa zemlje ove!
Smrt sa hladnim svojim zagrljajem
Sve što drago i umilno beše,
Sa korakom tlačećim uništi!
Il' bogovska valjda volja htede,
Da nakaže grehove sinova. —
Grešili smo!
Ta nesmo li mačevi krvavi
Bratske grudi besno razdirali?
To su gresi! —
A greh svaki slaboga čoveka
Svojim gnjevom karaju bogovi,
I bič njihov trpeti smo dužni! —
Eno onog bednog svećenika,
Što s peharom sa svetog oltara
Smrt razdaje; — sada mrtav leži!
Lice tavno, gadno, smežurano,
Greh užasan, osvetu bogovsku
Na crtama pokazuje mrskim.
Mrtav leži i Vladimir eno!
Zloba, pakost i nenavist crna
U grudima ledenim počiva,
Grdeć' slavu pradedova silnih. —
I Blaško je izdahnuo grešan,
Prezren, proklet na ovome svetu:
To j' osveta boga Osvetnika! —
Beluš mrtav!
Kao oro silan, nedomašan,
Hvagtao se za sunčeve zrake,
Dok u propast survao se nije.
(Prigiba se nad BOSILjKOM.)
Hladna, hladna!
(Ljubi je u čelo.)
Ledno čelo, ledeno je srce,
Što je bilo, ljubilo i palo
Pod teretom milog osećanja,
Zakucalo, stalo, malaksalo —
Zbogom, čedo drago! —
Sad nek plamen gori žrtvenika!
Mile žrtve počivaju ovde,
Žrtvovane gnjevu Pravednika;
A pak zorom, koja sutra sine,
Mrtve ćemo položiti kosti
U grobnicu otačastva nova,
Sa natpisom istine i pravde:
,,Ovde unuk slave i junaštva,
Žrtva zlobe i zavisti bratske,
Prvi župan Srbije počiva!" —
Tamo dalje, nad nevernom glavom,
Sa prezrenjem neka unuk čati:
„Nejdi blizu, zemlja je prokleta!
Nevernika Vladimira skriva!" —
Tamo: „Krvnik", tu „Otrovnik leži,
Što sa silom jedne kapi samo
Sjajno nebo u tamu obuče!" —
(Opet se sagiba i ljubi BOSILjKU.)
A tebi će napisati babo
Na kamenu svoje tuge gorke:
„Tu neljubljen, a ljubeći cvetak
Na grudima lednog ljubavnika
I u smrti ljubeći počiva."
(Briše suze i odlazi.)
VUK: Zbogom, jadu ojađene duše!
Zbogom, slavo naroda srpskoga!
(Ljubi LjUBIŠU i odlazi.)
PERUNIKA (Celiva BOSILjKU):
Drugarice moga osećanja!
Željo tužna! Moje sunce jarko!
Zbogom!...
Zbogom i ti, mili samrtniče,
Oh, zbogom, Ljubiša!
(Odlazi. NAROD pogružen razilazi se.)
PAUN: Zbogom, zbogom, al' ćuti, Beluše!
Greh ne kazuj bogovima silnim,
Što s ubistvom župana Ljubiše
Na nas pada, crne prokletnike!
GOLUB: Ćut' Beluše! Taji pred višnjima,
Da j' i Golub otrov zmije jetke
Na župana prosipao prvog.
(Odlaze.)
BORKO: Sad koji će županom postati?
Šta ti misliš, Živko?
Živko: Niko drugi, do sedi Dragoše!
BORKO: Živio Dragoš!
GAVRAN: Živio!
A bogovi nek oproste silni,
Što je narod sagrešio celi!

TREĆI POJAV


Pod čadorom leži ranjen BLAŠKO. PERUNIKA mu previja rane.

BLAŠKO: Oh, previ' je! — Ala strašno boli!
Boli! Boli! Boli!
PERUNIKA (previjajući rane.): Prokleti krvnici!
A prokleta ona ruka, bog d'o,
Što j' tetivu dodirnula vitu!
Iskapao oči u suzama,
Kojima je nišanio grudi,
Te slep iš'o od stene do stene,
Dok ga ponoć slepila i mraka
Ne navede u ponore crne,
Pljen otrovu jedovitih zmija!
(Plače.)
Kuku, rane! Kuku, grudi mile!
Oh, kako su nagrđene tužno!
Kuku! Kuku! Kuku!
BLAŠKO (U bunilu.): Boli! Boli! Boli!
PERUNIKA: Kuku, boli!
Znam da boli, moja bolna dušo!
Znam da tište, mili ljubavniče!
Znam, osećam, kao da me tužnu
Hladne smrti ruka dodirkuje!
BLAŠKO (U bunilu.): Smrt! Smrt! Smrt!
Idi, smrti, prokletinjo crna!
Neću mreti! — Je l' da nikad neću?
PERUNIKA: Nikad! Nikad!
Besmrtan si, ka' bogovi što su;
Il' ako ti srce slome gnjevni,
Nisu više bogovi koji su. —
Al' što blediš? Kuku, rane teške!
BLAŠKO: Smrt! Smrt! Smrt!
(Diže se i jarosno kida zavoje.)
'Odi, smrti! 'Odi! 'Odi! 'Odi!
Kani otrov sa ledenih usta,
Ta i on će s otrovom umreti! —
Al' nek pada! —
Boli! Boli! Boli!
Smrt ga ljubi —
Smrviće ga u ljubavi svojoj —
Svi ga ljube —
I ti njega ljubiš...
PERUNIKA (Uplašeno.): Koga?
BLAŠKO: Svi ga ljube — svi na mene mrze!
PERUNIKA: Ja te ljubim!
Oh, kako te strahovito ljubim!
(Ljubi ga i plače.)
BLAŠKO (Otiskuje je jarosno od sebe.): Ne ljubiš me —
lažeš!
Ko me ljubi, taj mrziti mora
Svet ostali, kao zmiju jetku!
PERUNIKA: Tebe ljubim!
Vasionu prezirem i mrzim,
Ta zar ne znaš da i oca prezreh,
Braću, sestre, tebe ljubeć' žarko!
BLAŠKO: Ne ljubiš me!
PERUNIKA: OH, ljubim te, moje sunce jarko!
San ne ljubim, što mi telo krepi,
Dan ne ljubim, što mi život drži,
Zrak ne ljubim, kojim dišem evo —
Samo tebe jedinoga ljubim!
(Oće da ga poljubi, BLAŠKO je otiskuje.)
BLAŠKO (Mirno.): Kada će se prinositi žrtve?
PERUNIKA: Dok mi ovde plačuć' previjamo
Rane teške krvavoga rata,
Poglavari i svećenik blagi
Oganj lože, bogovima silnim
Da prinesu zahvalnosti žrtvu
Za pobedu ...
BLAŠKO (Grohotom smejući se.): Ha! ha! ha! Sad će
pasti!
Kap otrova — jedna kapka samo
Sunce će mu pomrčati večno ...
PERUNIKA: Kome?
BLAŠKO: Ljubiši!
On će pasti, to Blaško zakteva!
PERUNIKA (Uplašeno.): Ljubiša?
Zar on sjajan da na žrtvu padne?
A ko mu je otrov pripravio?
Reci, ko je,
Da krvnika bogovima tužim!
BLAŠKO: Ja sam!
PERUNIKA: Ti si, Blaško? — ti otrovnik crni? —
Bog je Ljubiš — bogove ubijaš,
Sreću roda i blagoslov zemlje! —
S tvoga greha propištaće unuk
Pod teretom strahovite kletve!
BLAŠKO: Svi ga ljube — ha! ha! ha!
Svi na mene mrze!
PERUNIKA: Kam' da mrzit' mogu,
K'o što mrzim tvoje delo crno,
Otrovniče mrski!
Idem, idem. — Možda nije jošte
Otrov kan'o na usnice bajne.
Idem, svetu svetlost da povratim,
Noćci zvezde, danu sunce jarko,
A Srbiji župana Ljubišu.
(Hitno odlazi.)
BLAŠKO (U bunilu.): Boli! Boli! Boli!
Smrt je hladna — ne diraj me, smrti!
Otrov — ljubav — Ljubiša —
Njega ljubi — ceo svet ga ljubi!
Otrov nosi smrt — smrt — smrt...
(Udara Glavom o zemlju.)
Otrov... smrt...
(Umire.)