Sekund večnosti
| Sekund večnosti Pisac: Dragutin Ilić |
Stasiti guru[1] — Ramasvami, omotan u beli musulinski plašt i pod belom kao sneg čalmom, što se obavijaše oko čela
prosvetljenoga, izgledao je na tajanstvenoj mesečini još protegljastiji i proziran, te se činilo kao da njegova figura i ne stoji na zemlji već u prozračnoj noći lebdi. Izbrijano, čisto i smaglo lice njegovo, sa očima duboko tamnim, u kojima se ogledala oštra pronicavost proročanskih zenica i detinjska samovera, izazivaše mistički utisak na čoveka ne od ovoga sveta. Naročito njegova nemenljiva fizionomija, što odavaše raspoloženje dubokog spokojstva prema svemu što se u vidljivu svetu događa.
On je stajao na širokoj, peskom utapkanoj stazi, između razgranatih drvoreda, što vođaše kroz prostranu, lepo uređenu baštu manastira Nevriti-Marlo [Put Povratku] i duboko zamišljen posmatrao široko mesečevo kolo što se iskradalo iza Himalajskog Hrbata i, provirujući kroz čestare kedrove gore, doticalo svojim avetastim zracima manastir i pozlaćene rogove vola na kome jahaše bareljefna figura boga Sive i žene mu, Sakti, koja seđaše za njim.
Zanet mislima nije osetio kada mu se približih. Nekoliko trenutaka stajao sam do njega, a njegove duboke oči, upijajući u sebe mesečevu svetlost, gledahu u vrh gore čiji grmovi uzdignutih debelih grana priličahu džinovima koji svojim snažnim rukama dohvatahu oblake nebesne.
Ne htedoh ometati prosvetljenome, i duh, što je u ovome času plovio visoko iznad zemaljskih sfera, prekidati i vraćati u njegovu vidljivu odeću. Stojao sam mirno i posmatrao one mramorne, spokojne i skladne crte na preplanulu licu velikog mudraca.
U jednom trenutku njegove se zenice ozariše sjajem detinjskog zadovoljstva, a iz grudi mu se otrže duboki uzdah kao čoveka pred buđenjem od snoviđenja.
— Sandošan, sandošan, ep — potam! (radost svagda radost!) — izusti on poluglasno izreku mudraca zapisanu u prastarim Upanišadama.
— Koja se na zemlji ne postiže! — dobacih ja ovlašno, uklanjajući u stranu nežno stablence lotosova cveta da ga ne bih zgazio.
— Postići ćeš ako uspeš da poznaš sebe odelito od svoga tela! Savra sahti (apsolutno saznanje stvarne suštine) u nami je; potrudi se da od svoga večnoga bića odeliš vidljivu obmanu u koju se duša, dolaskom na svet, uplela i ti ćeš postići.
— Telo smeta!
— Goste moj! — odgovori guru Ramasvami blago — Bhola bhumi[2] gde si ti rođen, ne shvata, pravu istinu; jer sve čemu ona teži i oko čega troši svoj um, to je, kako će što više ugoditi telu svome, — dokle se u gnana bhumi[3] zaboravlja na telo svoje da bi se što više usavršio duh svoj!
Tako smo, nogu pred nogu, išli stazom aleje. Opojna svežina noći beše presićena mirisom lotosova cveća što je po stranama staze izdašno cvatilo, a sa kojim se mešao oštri miris biberova drveta.
Išli smo ćutke, uronuli u svoje misli što ih izazvasmo razgovorom, dok se ne nađosmo pod prostranom fasadom manastirske verande što se oslanjaše o debele stubove išarane raznobojnim freskama i pozlaćenim reljefima haždaja, mističkoga bilja i cveća, koja napominjahu na poluživotna bića. Srednji stub imao je glavnu fresko-figuru, ženu, širokih bedara, snažno razvijena struka i sklopljenih ruku na grudi kojima hoće da pokrije devet dojaka iz kojih izbijaše devet mlazeva kao kristal bistre vode što padaše u prostrani basen po kome je plovilo mnoštvo zlatnih i srebrnastih ribica.
Zaustavismo se ovde i sedosmo pod smokovnicom prema prastarom dubu pod kojim se nalazila grobnica Panjati-Sahiba, čije se ime u ovome manastiru sa dubokim poštovanjem pominje.
— Eto, ljuska njegove duše ukopana je tu, ko zna od kada! Nije zgorega, goste moj, da pre nego što odeš odavde tvojoj dalekoj domovini, saznaš što više o sudbini guru — Panjati - - Sahiba, koji je na svome zemaljskom biću osetio kako je sav ovaj vidljivi život što ga do naše smrti sanjamo, samo jedna obmana u koju se duša naša zaplela; kako i devedeset godina života nisu ni malo duži od trenutnoga probleska one bube- svetlice što nam, malo čas, senu i iščeznu ispred očiju. — Daću ti iz skrivnice zapise što ispisa svojom rukom njegov dobri učenik, — jog Ramananda u kojima je opisana čudnovata povest velikog učitelja. —
— Sve je obmana, sve je obmana jednoga sna što ga duša sanja! Istine nema tu. Nju ćeš postići samo onda kada uspeš da nađeš sebe odelito od svoga tela! — završi Ramasvami. —
Sutra dan, donese moj uvaženi domaćin i učitelj trubu pergamenta, u kome beše izložena povest velikog učitelja. Pred samom pričom o Panjati Sahibu nalazilo se nekoliko njegovih izreka kojima je veliki mudrac hteo da objasni suštinu života što ga ljudska duša na zemlji proživi. — Ovo su te izreke:
"Čoveče! Ti si vizija Bramina sna, koji sanjaš sebe kao stvarnost!
"Jesam! — veli vizija — Nisi! — odgovara iščeznuće tvoje.
Jer ono što jeste to nisi ti koji si u obmani čula; to nije u tebi ni od tebe, već van tebe. Ti si pojava, prizrak nečega što jeste; ali to što jeste ne može biti tvoja pojava, kao što ni senka čoveka nije čovek ni od Čoveka. Jer, čim se svetlost utuli i čovek, koji posle toga ostaje, ne može je ni od sebe ni iz sebe odsenčiti nikako!
I guru-Panjati Sahib reče još: "Gde je oblast svemu što jeste?
"Nema je!
"Gde je oblast Večnosti?
"Nema je!
"Juče i sutra samo je san vizije koju onaj što jeste, sanja.
"Dušo moja! ne računaj sa Vremenom i Prostorom, da ne postaneš mučenikom Obmane koja te zapleće i odvlači od prave Istine, koja jesi i u kojoj si bila pre pojave.
"Jer nema ni Juče ni Sutra. Ima samo jedno Sada, koje je bez začetka i svršetka; jedno sve opšte saznanje suštine, znanja, blaženstva, sjedinjenoga u Brami, što će reći: Sat, šit ananda Brama!"
I ono, što reče o Vremenu, poznade prosvetljeni na sebi; a ovo što ispisa ruka nedorasloga mu učenika Ramananda, svedočanstvo je čoveka, koji je iz posvećenih usta slušao onoga dana kada je učitelj posadio šibljiku na mestu gde će počinuti kada se večna ptičica oslobodi zamke u koju se uplela. —
* * *
Ko samo nije živio u Indiji, taj ne zna koliko ono nebesko oko žeže zemlju o sušnim danima. Vrućina je toliko nesnosna da od nje sve živo stromi. Čak i gladna tigrica toliko se olenji da po celi dan ne miče iz senke svoga čestara, nego izduženih nogu leži i zakrvavljenih očiju dremljivo žmiri u jaru vrela vazduha što prema njojzi igruka.
Ali u velikom Kumbakonu, poplavljenom baštama palmovog zelenila i banana, i opsednutog brdima, punim raznolike gore i zapenušenih slapova, žarko nebesko oko blažije posmatra krovove i masivne stubove pozlaćenih pagoda i nadstrešnice mnogobrojnih kuća, pokrivenih bambusovom trskom. Ovlaženo svežinom gorskih pritočica i praćeno blagim vetrićima što od mnogobrojnih slapova lepršaju kao krila leptirova oko ruže, ono, od plavog svitanja do ružičastog smiraja, razneženo pregleda zelene šume, kristalne potočiće i plavo jezero nazvano: "suze radosti", u kome se ogledaju kumbakonske lepotice. —
Gospodar kumbakonske oblasti, radža-Radžputana, mogao je sa puno razloga reći da nad krovom njegove palate sreća bdije. Bogovi nikada ne pogledaše ružno na njega. Stada slonova, prostrane bašte zasađene drvećem, čije se granje povijalo pod težinom sočnih plodova, zlatno posuđe, skupoceni sagovi potkićeni biserom i dragim kamenjem, svetlim i krupnim kao oči kumbakonskih lepotica, i preko svega toga, čudnovati mač kojim je presecao na pole najtvrđi mramor a da se na obojudnim rubotima oštrice ne pojavi ni jedna škrbotina, sve je to bilo znak, koliko je Indra izlio milosti nad krovom njegova dvora.
Bolest i drugi neduzi nisu ulazili u ovaj dom. Činilo se da je stari Radžputana srebrenim kopljem prikovao zdravlje i radost u zidove svojih odaja. A što je od svega ovoga najlepše, niko mu od njegovih podanika ne zaviđaše, jer on u istini, beše pravi otac svome narodu i svi ga kao deca poštovahu i ljubljahu.
Pa ipak, sve to ne beše u stanju da sa njegova čela zbriše duboku tugu koja ga od nekog vremena poče moriti.
Radža je imao sina jedinca, Panjati Sahiba, mladića o kome kumbakonski starci govorahu, da ni sam Išvari, kada se olicetvori, ne može bolje ni lepše izgledati, nego što je to stasiti i moćni Panjati Sahib. Vatrom očiju svojih sažizao je srca kumbakonskih lepotica, koje, kao ptice oprženih krila, tužiše za njim; snagom svoje mišice obarao je najsnažnijeg momka u očevoj oblasti, a lakoćom u prenog stizao brze hatove. Stari radža voleo je bezgranično svoga dečka koji je tada već navršio 19 godina. —
Ali jedno samo nedostajaše mladiću pa da postane savršen među svima ljudima. On ne ljubljaše nikoga, nikoga, pa čak ni oca svoga, koga je duboko poštovao, ali kome nije hteo nikada da ispuni jednu jedinu želju, da se oženi.
Radža je bio već u tim godinama starosti kada se ima daleko više za sobom nego pred sobom. I sve što mu je još zaostalo da poželi od života, beše, da mu na krilu zaplače unuče, da ga celuje, pa onda, da se mirne duše oslobodi obmane u kojoj je. Često je pravio bogate gozbe, svečanosti i trke na slonovima, i pozivao mnoge radže iz okolnih mesta i druge ugledne zvanice, ne bi li se tom prilikom njegov sin zagledao ma u koju od onih lepotica koje se u njegovu dvoru gostiše. Ali, posle svake gozbe mladi Panjati obarao bi pred ocem oči i na njegovo pitanje uvek odgovarao jedno te jedno: neću da se ženim!
— Duša mi je ispunjena bolom! Sklopiću oči a neću videti potomstva; ugasiće se za navek! — jadao se jedared stari radža prestarelome braminu Kabiru.
— Bogovi su nepojamni! — odgovori mu Kabir — Linija po kojoj nas sudba vodi kroz prizračje života, neznana je Puruši zapletenoj u Prakriti[4]. Zašto bi očajavao kad tvoj bol ne može izmeniti put kolesu što ga Bogovi zaošijaše po svojoj volji.
I radža je dan iz dan slabio u čežnji za unučetom, a mladi Panjati i ne pomišljaše da se sažali nad tugom roditelja. — Bacanje koplja kroz prsten, lov sa sokolom, pešačka i konjička trka, čime se iz dana u dan proslavljaše, toliko su bile prionule njegovu srcu, da mu nikakva druga zadovoljstva ne padahu na um.
Naročito lov sa sokolovima bila mu je najdraža zabava. Njegov kraguj, koga je iz milošte zvao čovečjim imenom, Kanado, bio je u hitrini i brzini letenja nenadmašan među svima kragujima što ih je u očevu domu bilo, pa i među kragujima njegovih lovačkih drugova.
Sa ovim kragujem pođe jednoga jutra u gustu šumu, usred koje je blistalo jezero "Suza radosti". Bilo je još tamno, a naročito u dubini guste šume, gde se praskozorje ne zapažaše drukčije već po iznenadnom šumoru lišća, koje pozivaše da se usnulo drvlje budi. Na početku šume sjaha s konja i predade ga, zajedno sa svojim sokolom, momku, da pričuva, a on se poče probijati kroz isprepletano granje i duge žilave vreže, što su kao mreže visile sa grana i prečile puta prolazniku. Hteo je, po svome običaju, da se, pre no što bi se razdanilo, okupa u bistroj vodi "Suza radosti".
Kada stiže jezeru i srebrnim kopljem razmače poslednji džbun čestara, da krozanj prođe, stade kao skamenjen. U grudima mu iznenadno zaleprša kao krila prepeličja, a pogled prikova na neki predmet do same obale. —
Tanka, kao mleko bela brazda duž nebesnoga poruba, rasklapala je istočnu stranu neba kroz koju će se probiti nežno plavetnilo praskozorja. Gorska tmina, razgaljena ovom mlečnom belinom nebesnog poruba, razredila se, taman toliko, da je mladi Sahib ugledao nedaleko od sebe priliku devojačku, polunagu, sa raspletenom dugom kosom, i sklopljenih očiju, gde leži na ivici same obale.
Da li spava, ili je voda izbacila na obalu telo nesretne utopljenice, to nije mogao znati. A da joj priđe te da se uveri, nije ni pomišljao na to, jer ova iznenadno spažena slika toliko prionu njegovim očima, te se plašio da će šumorom granja što bi ga razmakao probuditi čudnu lepoticu ako spava.
Razgolićena njezina pleća, kao od srebra salivena, i duge, guste trepavice što su senčile lice nežno i belo, zaslepiše njegove oči i on, ne dižući ih i skoro ne dišući stajaše zadivljen pred raskošnom lepotom koja mu dušu i srce obujmi.
— Indra! — uzdahnu on duboko — Ne stvaraj više, jer ničega lepšeg nećeš stvoriti!
Njegov duboki uzdah učini svoje; prilika devojčeta promeškolji se, trepavice se rasklopiše i između njih zablistaše dva duboko svetla i vedra oka kao sveži izvori iz trave. —
Kad ugleda Sahiba prema sebi, ona se nasmeši na nj i, prikrivajući
gustim kosama svoja srebrna pleća, sa kojih se pogledi mladićevi
ne odvajahu, ustade i kroči da se udalji.
— Ne idi! — uzviknu mladić uzbuđeno — budi moja!
Devojče se obazre, još jedan put pogleda radoznalim očima i
nanovo se nasmeši, ali ne zasta već produži put u šumu.
Sahibu mrče svest. Ovo devojče što se tako toplo osmehnu na njega,
obuze ga svega i on zaboravi na sve čega radi je došao ovde,
oturi srebrno koplje od sebe i pođe za njom da je dostigne.
Kad oseti mladićeve korake za sobom, devojče ubrza hod i uđe u
guste čestare šume; Sahib isto učini. Ali kad devojče oseti da
joj se približio, naže bežati. Sahib je sve dublje i dublje ulazio
u šumski gustiš, a devojče sve više izmicalo pred njim. Na jednoj
razgalini Sahib je dostiže i obema rukama dohvati za srebrnasta
pleća njezina.
— Bićeš na veki moja! — Uzviknu on glasom plahim od uzbuđenja,
privlačeći je svojim grudima.
— Tvoja do groba! — odgovori devojče i glasno se nasmeje. Ovaj
srebrni smeh toliko opi već zanesenog mladića da je privuče
svojim usnama.
— I do groba moja! — uzviknu on i pritište vatren poljubac na
rumene usnice devojčeta.
A u istom času, kad je poljubi, oko njega se razli čaroban
nadzemaljski miris ružinoga cveta. Držeći još svoje usne
pritisnute na usnama ulovljenog devojčeta, on je sklopio oči od
slasti i udisao čarobni miris što se sve više rasprostirao i
upijao u njegovu dušu. —
— Ali, kada rasklopi zenice, opazi na svoje čudo, da onog
devojčeta nema. Predmet što ga držaše i pritiskivaše na svojim
usnama, a što ga svojim čarobnim mirisom opijaše beše i sada u
njegovoj ruci.
To beše neobičan cvet jedne ruže, bele kao srebrnasta boja
devojčinih pleća, a tako svetla i prozirna, da se činilo, da kroz
nju nebo prozire. Ruža je bila sveža i toliko mirišljava da ga taj
miris opijaše kao toplo milovanje do dna duše. U dnu njezine čašice
blistala je kapljica jutarnje rose, treperila i prelivala iz sebe
sve dugine boje, blistajući u jutarnjem zraku, čas kao dragoceni
smaragd, sad kao lazur, a sad, kao kapljica na belom prstiću
deteta što ga je iglica bocnula.
On je začuđeno posmatrao listiće ovoga cveta i kapljicu svetle
rose i udisao opojni miris kakav do ovoga dana ni na kojoj ruži
nije osetio. A što se više ovaj miris iz ruže razvijao, i što je
više gledao u prozračne listiće koji behu tako vazdušasti kao
pramičak maglice na jutarnjem suncu, njemu se sve više činilo da će
se iz mirisne čašice pojaviti čarobno lice lepog devojčeta sa
rumenim i toplim usnama na koje, maločas, pritište prvi poljubac
svoje ljubavi. —
Ovaj dan izgledao mu je drukčiji i mnogo lepši od svih dana što
ih dotle prežive. Činilo mu se da je sve oko njega, i zemlja i ono
vedro nebo, provejano čudnovatim mirisom njegove ruže. Ta ruža,
koju je u svojoj sobi metnuo u čašu sa svežom vodom, mirisala mu
je na dušu onoga devojčeta i on, malo po malo, sve osećanje svoje
prve ljubavi, slivene u onom jednom poljubcu, prenese na onaj
prozračni cvetić iz čije ga je čašice posmatrala ona kapljica
rose, tako svetla i jasna kao što beše nasmejano oko čarobne
devojke. —
Čitav dan proveo je u svojoj sobi udišući miris i posmatrajući
sveži cvet. Očekivao je svaki čas da se iz toga mirisa izvije
prilika njegove ljubavi. A kada se smrče i pođe u postelju, on
prinese čašu s ružom uza samo uzglavlje i, ne skidajući očiju sa
nje, zaspa. —
U neko doba noći oseti kako se onaj ružični dah pojača, a malo
zatim, kao da se njegova lica dotače pramen devojačke kose.
Iz čašice cveta izvila se prilika čarobnoga devojčeta, nagla se
nad njegovim licem dotiče ga bujnim uvojcima svilenih kosa i
šapuće mu strasno:
— Evo me, uzmi me!
— Hodi, čeznem za tobom! — odgovori joj on i pruži ruke da je
prihvati; ali nje opet nestade, a umesto toga, on je opet držao u
ruci ružu, koju je pred spavanje kraj sebe stavio. —
Ovo priviđenje, što mu se od tada svake noći redovno javljalo, bilo
je tako jasno, da više nije razaznavao da li to beše san ili
java. — Dani su mu promicali u ljubavničkom zanosu i on se osećao
sretan i zadovoljan u blizini svoje ruže — neveste. A stari radža,
mučan i nevoljan sa uporstva sinovljeva, nekoliko dana ne prizivaše
svoga jedinca sebi, niti razbiraše za nj.
Jednoga dana odluči radža da upotrebi poslednje sredstvo. Silom
svoje očinske vlasti nagoniće sina da oženi. U susednoga radže,
Čajitanja bila je kći lepotica, devojče koje je već ispunilo
trinaest godina i koje bi taman pristalo za dvor slavnoga
Radžputane.
Iznenada uđe on u sobu svoga sina, koga zateče da sedi na svilenu
sedžadetu, a prema njemu, čaša sa cvetom ružice. — Panjati ustade
i, poklonivši se duboko svome ocu, pozdravi ga i ponudi da sedne,
a on osta u pristojnom ostojanju stojeći.
Otac mu saopšti svoju odluku i naloži, da bez izgovora bude
spreman, te kada on naredi, da pođu susednome radži radi proševine
njegove kćeri.
— Ne mogu, oče! — odgovori Panjati.
Radža ljutito skoči sa svoga sedišta i iskolačenih očiju unose se
gnjevno pred sina.
— Zašto ne možeš? ko ti smeta? — uzviknu starac cepteći od
ljutinje. —
— Jer imam nevestu! — odgovori sin sa ponizno oborenom glavom i
rukama skrštenim na grudi.
Ovakav odgovor radosno iznenadi radžu. Njegov sin je zavoleo
devojku, ženiće se; a to i beše ono glavno što je želeo.
— Koja je ona? — zapita stari radoznalo.
— Ova ruža! — odgovori sin i pokaza ocu na cvet koji disaše
opojnom svežinom kao da je tek sada uzabran.
Stari radža, osta kao zaliven. Nije znao da li se to njegov jedini
sin titra sa očinskim sedinama, ili je veliki Indra uneo pometnju
u dušu onoga, koji beše jedina radost i uteha njegove starosti.
Gledao je zapanjeno čas u raskošnu ružu, čas u sina; u dušu mu se
savi težak bol, i on, preklinjućim očima pogleda u svoga jedinca.
Panjati poznade šta mu otac misli i da bi ga razuverio u tome, on
mu po redu ispriča sve o onome susretu na jezeru "Suza Radosti."
— Jadno dete moje, nesretna sudbino moja! Bogovi su me teško
kaznili za svu milost koju su mi do sada ukazivali. Sine moj,
uteho starosti moje, osvesti se! Zar ne vidiš kako je sve to
udesio neki zao duh? Ti si nagazio na čarolije u prokletoj šumi!
Jer ko je video još, da se devojačko biće promeće u ružu i da se
smrtni čovek toliko zanese za jednim cvetom, da zbog toga prezre
i ljubav i bol svoga roditelja i da srce svoje za navek zatvori za
potomstvo, koje time u sebe ubija.
Ali, ni tuga očeva, ni sve molbe i preklinjanja njegova ne behu u
stanju da zaljubljenog mladića odvoje od čarobne ruže, te stari radža
nemade kuda već da sazove savet bramina i kšatrija, i da im
izloži kakvu su nesreću poslali bogovi na dom njegov.
Među njima je bio i njegov stari drug i prijatelj mudri Kabir. Ceo
dan oni su ispitivali mladoga Panjati Sahiba, posmatrali svaki
njegov izraz, ocenjivali svaku njegovu reč, ali ni jedan od njih ne
nađe, da je naslednik radžin poremetio pameću. Na sve o čemu su ga
pitali i što mu zadavahu odgovarao je on tako jasno i pronicavo
da se bolje nije moglo poželiti ni od najmudrijih staraca čije
sedine behu ukrašene golemim iskustvom.
A kada se ovo ispitivanje završi i mladić ode u svoje odaje, stari
radža zamoli, da ga prijatelji ni malo ne štede, te ako su bogovi
digli ruke od njegova doma, neka mu kažu sve, neka se na njegovu
glavu sruše sve munje nemilosti boga Indre. —
— Našto lomiš snagu duha svoga! — uzviknu Kabir. — Tvoj sin je
pametan i mudar dečko, a to što se sada dešava s njime, samo je
san koji on sanja, —
— Oh! — uzdahnu stari Radžputanja. — San nije život; a ovo što
on radi, ovo njegovo verenje sa cvetom iz čijeg mu se mirisa javlja
priviđenje devojke, je li to onaj istinski život koji treba da
preživi? Zar će se iz mirisa ružinog roditi moje unuče? — O, o,
o! — uzdahnu radža i stade od jada čupati svoje sedine.
— Ne ropći na bogove! — odgovori Kabir. — Šta je život do
jedan san? Ti si san, je sam san, svi smo mi skupa san Para
atmana koji nas sanja! Veliš, ono nije život već priviđenje, san; a
šta smo mi? Zar postojimo mi? Osvesti se prijatelju, sve je ovo
što vidimo san jednog bunila, i ko zna gde je i u čemu je istina!
Da li ovo što budni gledamo ili ono što u snu preživljujemo? On
ljubi i oseća se sretnim u svojoj ljubavi; cvet mu je zamenio ženu;
pa zašto ropćeš? Zar je on tako svesno hteo? Nije li to linija
njegova po kojoj mu je dosuđeno ići. —
Ali reči mudroga Kabira ne utišaše bol starog Radžputane. On se
tužno povuče u svoje odaje, nekoliko dana i noći ležaše ničice
prostrt pred kipom božanstva, i skupocenim mirisima kađaše
podnožje velikoga Indre ne bi li se smilovao da mu sina izbavi od
čarolija u koje ga je čudnovati miris ruže zapleo. —
No dokle se stari Radžputana predavao svome bolu i molitvi pred
kipom boga bogova, mladi Panjati je pun radosti i uživanja gledao u
svoju ružu i strasno upijao u sebe raskošni miris njezine duše.
Šta se njega ticao bol roditelja, koji ga toliko ljubljaše i kome će
skoro doći čas da sklopi oči i sa tugom ode tamo bez ikakve nade
u svoje potomstvo!
Ali, jedne večeri, dogodi se nešto što je učinilo veliku promenu
u životu mladog Panjati. Njegova ruža poče po vrhovima listića
gubiti onaj prozirni magličasti sjaj i izgledaše kao da je
glavica cveta nešto malo klonula. Srce mu zadrhta od neke
neshvatljive slutnje i on požuri da ispljusne vodu i novom,
svežijom, nalije čašu u kojoj je ruža cvatila. Dugo unoć sedeo je
i posmatrao sa strahom kako onaj porub po ivicama cveta polagano
tamni i kako opojni miris koji ga je zapajao slatkom radošću poče
slabiti. Šta sve nije radio, prenosio je čašu s cvetom s jednog
prozora na drugi, nežno se doticao, milovao i ljubio prozirne
listiće, pa je tako, sedeći kraj nje, i zaspao.
Stari radža je do same zore probdenisao u tugovanju i molitvi. Pred
sam osvitak začu on iz sobe sinovljeve očajan jauk. Preplašen da
se nije što dogodilo sa njegovim jedincem, zaboravi starac na svoj
bol i tugu i kao mahnit ulete u sobu njegovu.
Na sofi je sedeo mladi Panjati, zaronio lice u šake i gorko jecao.
Otac pritrča i prigrlivši ga zapita šta mu je.
— Izdahnula je, umrla je! — Zajeca Panjati i nanovo se obli
suzama.
— Pogle, oče, kako je tužno klonula lepom glavicom; listići
njezini potamnili su, a poslednji dah njezina mirisa izdahnuo je
maločas!
Panjati je bio toliko poražen i toliko rastužen za uvelim cvetom
da i njegovom starome roditelju gruhnuše suze iz očiju, gledajući
koliko je patnje i bola u srcu njegova jedinca. Tešio ga je, tepao
mu i milovao ga po kosi i licu, kako ga nekada milovaše mati
njegova kad joj je na krilu rastao, ali sve to ne mogaše da ublaži
tešku tugu koja je obujmila salomljeno srce nad umrlom ljubavlju.
Toga dana Panjati je poslednji put ižljubio svoj cvet, poslednji put
je uvelu ružu pritisnuo na srce a zatim je uvi u komadić kao sneg
bele svile, u dnu bašče iskopa grobić i sa suzama jecajući položi
prvu svoju ljubav u hladnu zemlju.
Svake zore i svake večeri pre leganja dolazio bi on majušnoj humci
da se nad njome isplače i natuži. Toliko je žalio za svojom ružom
nevestom, da je počeo naglo venuti.
Stari radža je činio sve da svoga jedinica uteši: priređivao
bogate gozbe, velike svečanosti koje su bljeskom svojim činile da
čovek zaboravi da se nalazi na zemlji već u nekom carstvu
čarolija, a lepotice iz celoga radžata, gde se već pročulo o
ljubavi mladoga Panjati ispevale su najlepše pesme o jednom
slomljenom srcu i umrloj ruži.
Sudbina mladićeva prionula je toliko za srca kombakonskih
lepotica, da od toga dana u njihovim bašticama, prozorima i bujnim
kosama, ne beše mesta nikakvom drugom cveću nego mirisnim ružama.
Žalile su ga i svaka od njih želela je da svojim ružama privuče
njegovu pažnju na sebe. No Panjati Sahib ni minuta ne zaboravi na
svoju tugu. One ruže i onog opojnog mirisa nije bilo više i njemu
sve drugo izgledaše zaludno i prazno. Mogao je stari radža
donositi sinu stotinu ružica koja se nadmetahu silnim mirisom,
ali on ne samo da ih ne pogledaše nego ih omrzne sve, jer ni
jedna od njih ni likom ni mirisom ne pristajaše onoj.
Tako promicahu dani i noći i mladi princ ne razvedri lice. Kao i
prvoga dana njegova tuga jednako mu napominjaše na klonulu glavicu
uveloga cveta koji od onda pritiskivaše na svoje usne i srce ne
bi li toplinom zaljubljene duše povratio život svoje neveste.
I dan iz dan venuo je nesrećni mladić kao onaj u koje je vera i
nada za navek izgubljena. Ali, jedne večeri kada se vratio sa
humčice sahranjene ruže i legao u postelju da otpočine, njemu se
učini kao da je osetio onaj isti miris što mu za života njegove
ruže ispunjavaše dušu i srce radošću. Pretrnulo srce zaleprša
naglo u njemu i živahnu novom snagom; učini mu se kao da ga, iz
onog praznog sasuda iz koga je tu pre neki dan ruža još sveže
cvatila, posmatra ona kaplja rose svetla i jasna kao oko
devojačko. A kada zaspa on kroza san oseti opet kako se opojni
miris njegove ruže razli po odaji a iz toga mirisa razli se ono
isto devojče što ga na obali "Suze Radosti" zastade.
Onako nasmešeno, tankih na luk obrva, krupnih detinjskih očiju što
ga ispod trepavica kao svežina bistra izvora razgaljivahu, nagla
se ona nad njegovom posteljom, dotiče ga uvojcima bujne kose i
strasno mu šapuće.
— Zašto me ne uzmeš?
A sa vrelih usana, rumenih kao ona kapljica rose iz čašice
pokojnoga cveta opija ga čarobni miris. Na nedrima koja
podrhtavahu kao talasić "Suze Radosti" kada ga jutarnji vetrić
krilom dotakne, blistala je i mirisala ona ista prozirka ruža
koja je doskora u odaju cvala.
— Uzmi me, tvoja sam! — prošaputa ona i još više se naže licu
prinčevu.
— Srce mi cepaš, dušu mi razdireš, ljubavi moja! Smiluj se i ne
idi više od mene! prošaputa joj on dršćući u silnoj vatri od koje
mu krv uskipe. —
— Ljubi! — prošapta devojče pritajenim glasom koji drhtaše, i
pritisnu svoje vazdušaste obraščiće na usne njegove.
On pruži ruke da je zagrli, da je pritisne na grudi i naglo skoči
s postelje.
— Gde si? uzviknu zverajući ispučenih očiju po sobi.
— Traži me — Naći ćeš me! — Zazvoni kao srebro u njegovom
sluhu.
Ali probuđeni ne vide ništa. U njegovoj ruci stajao je samo prazan
sasud ruže, koji je u snu prigrlio misleći da grli stas svoje
ljubavi.
Zora je probleskivala rasipajući zlatne vlasi po krunama palmova
sada, nad krovovima pagoda i dvora radžinog.
Mladi Panjati zablenuto je gledao u prazan sasud čija pozlata
treptaše u zorinom rumenilu i zbunjen razmišljavaše, da li sve ovo
ne beše samo obmana sna ili je u istini video svoju ružu —
nevestu uobličenu u pojavi devojčice s jezera.
— Ne, sve nije san! razmišljavaše on. Jer ako sam je na snu
video, ja sam budan jasno i glasno čuo njezin srebrni glasić:
"traži me i naćićeš me!"
I ma koliko mu je druga misao govorila protivno, njegova ljubav i
čežnja za uvelom ružom neodoljivo ga utvrđivahu u veri, da san nije
ništa drugo no produženje onoga sna što ga budni na zemlji
preživljujemo i da ovaj život što ga ispavani provodimo često
jasnije pokaže istinu nego li što je možemo ikada videti u
budnome snu našeg života.
— Tražiću je! reče odlučno sebi i kada se razdani, on pun vere i
nade da mu istina neće izmaći, obesi o pleća tetivu s lukom a
tobolac sa strelama opasa o bedra. Uze srebrno koplje i kada se
tako udesi izađe pred staroga radžu, dotače čelom zemlju i
poklonivši se tako dubokim poklonom, izmoli da ga blagoslovi i
pusti na daleki put te da potraži njemu snahu a sebi nevestu.
Starome Radžputani grunuše suze od silne radosti kad začu šta mu
jedinac sin želi, podiže ga sa zemlje i prigrlivši ga na
roditeljske grudi celiva u čelo.
— Indra! — uzviknu on obrativši oči k nebu — Budi večno hvala
imenu tvome, jer ti milostivo pogleda na bole i patnje moje!
Panjati Sahibe, jedinče moje! Neka si blagosloven! bog bogova
upravljaće tvojim stopama i ti ćeš mi dovesti snahu dostojnu
našega doma!
Moćan, stasit i lep kao oličenje Išvari mladi Sahib pođe pešice u
svet. Za nekoliko dana prešao je granice očeva radžata a posle je
išao sve dalje i dalje, video mnoštvo naroda, sretao mnogo lepotica
lepših od lepših, video mnogo čarobnih ružica, ali onoga lika i
onoga mirisa što dušu opija a srce do snova zanosi, ne srete
nigde. Došao je čak i u blagoslovenu Tangoru gde vladaše slavni
maharadža, Gautama, učastvovao na njegovim svečanostima i o
božanskim igrama postao ljubimcem lepotica, koje mu pevahu pesmu;
ali mladi Sahib osta hladan na sve i tužan, kakav beše onoga dana
kada mu ruža-nevesta usahnu.
— Ne nađoh je! — uzdahnu on jednog dana. — Ono priviđenje što
mi se pojavilo i reklo, da je tražim, beše zaista san i obmana;
čarobna obmana, koja me je zaplela u svoju mrežu kao Prakriti
Purušu, koja ne može da se iz nje isplete do smrti.
Tako odluči da se vrati doma i još jedared vidi stara roditelja,
da mu se do zemlje pokloni, pa onda da napusti kuću i gospodstvo i
da se udalji daleko u pustinju Tar, ispod Nagara. Postaće fakir,
sedeće skrštenih nogu pod vedrim nebom i desne ruke, opružene
nebu, provešće do smrti pod žegom sunčevom i bujnim daždame. Na
ukočenu nepomičnu ruku njegovu sletaće gorske ptičice i savijaće
gnezda po njoj kao po grani nepomična drveta. Tako će uništiti
telo svoje da bi oslobodio dušu od obmane u kojoj pati sada.
Ova odluka uli nove snage u njegovo umoreno telo i on sada
pouzdanim koracima krete svome domu.
Danju i noću išao je neumorno dokle ne stiže do maloga Kumbakonana
na pola dana udaljenog od očeve prestonice. — Sunce je bilo već
na zarancima; ružičasti zraci njegovi, što blagim rumenilom
ozaravahu kumbakonsku zelenu dolinu i obližnju šumu plodnih
kestenovih drveta, razlili su se po jednoj zelenoj livadi do
samoga grada. Pre nego što bi ušao u grad Panjati sede u hlad
jednog drveta da malo odahne od prevelikoga umora.
Sedeo je tako neko vreme i razmišljao o tome, u koliku će tugu
baciti staroga oca kada mu izjavi šta je naumio, kad ga iz
dubokih misli prenu neko nenadno osećanje. Učini mu se da ga je
iznenadno obujmio onakav isti miris čarobne ruže, kako ga je
zanosio dane i noći dokle mu je cvetić u sasudu cvatio. Milina
što ga obuze tada ožive njegov umireni duh i on žudno udisaše
opojni miris koji ga tako sveže podsećaše na ružu-devojku kraj
obale "Suza radosti." —
U snežnoj-beloj, lakoj odeći približava mu se vitka prilika
nepoznatoga devojčeta. Panjati Sahib zatrepta sav, kao listić na
grani kada ga gorski vetrić dotakne. Što mu se više približavala
on je sve jače osećao onaj čudotvorni nežni miris i srce mu je
sve više drhtalo da je morao pritisnuti rukama grudi svoje.
Činilo mu se sada će iskočiti napolje.
— Našao sam te; ti si! — uzviknu razdragano Sahib i stade pred
iznenađeno i zbunjeno devojče.
Devojče se zaustavi i začuđeno posmatraše u stasita mladića čije
oči behu pune one dušine vatre koja pali i sažiže. — Njezine
plave kao jutarnje nebo oči, vitak stas, bujne, kao gorska noć,
kose, sve to odgovaraše skladno onom mirisu ruže i prilici koju
na snu ugleda. On je uze za ruke i zagledavši se duboko u oborene
oči lepoga devojčeta uzviknu:
— Sećaš li se?
— Čega, gospodaru moj; ja te sada prvi put vidim! — odgovori
ona tiho, glasom, koji mu tako ličaše na glas devojke kod jezera.
— Sećaš li se one ruže što mi je ostavi u rukama kada te na
jezeru "Suza Radosti" prvi put zagrlih.
— Nikada još na jezeru "Suza Radosti" nisam bila; ali po tome
što mi reče sada, ti ćeš biti naš Panjati Sahib, koga je jezerska
ruža do smrti zanela i dušu mu sebi uzela.
— Ali ti si, ipak, ona — uzviknu Panjati — Osećam te u sebi,
razlivaš se u mojoj duši opojnim mirisom jezerske ružice. Ima li
igde na svetu devojčeta kome bih predao srce i dušu svoju kao što
je predadoh tebi, tebi, koju tražih i nađoh.
I Panjati obavi rukom viti stas devojčeta, koje se tako milo
osmejivaše na nj; snažno je pritište na svoje grudi i dugim
poljubcem zadrža svoje usne na rumenim usnama devojčeta.
Kada se od prvoga poljupca rasvesti, on bojažljivo pogleda u
devojče, plašeći se da se ne ponovi onakva čarolija kao ono na
obali "Suza Radosti". Ali to se ne dogodi. Na njegovim grudima
počivala je lepa glava zagrljenoga devojčeta, koje ga je tako
nasmešeno i predano gledalo nebom svojih očiju.
Uzbuđen neočekivanom srećom Panjati je držao na svojim grudima ovo
milo lice i posmatrajući ga pun čežnje i sretnog zadovoljstva, nije
mogao za dugo da joj ma šta progovori.
— Našao sam te! — prošaputa najzad dršćućim glasom od uzbuđenja.
— Bićeš moja!
— Tvoja, gospodaru moj! — odgovori devojče i stidljivo sakri
lice u nedra njegova.
— Do groba moja i za grobom moja! — šapnu joj on milujući joj
uvojke bujnih kosa.
— I za grobom tvoja! — potvrdi ona ne dižući lica sa njegovih
nedara.
— Život si mi vratila; oca si mi utešila! Ko si ti nebesna
devojko, da te po imenu zovem?
— Damajanta — kći sam kšatrije Nimai, onoga, koji je krčio puta
pobedama tvoga velikog oca Rauputane.
* * *
Neobična radost i veselje nasta u dvoru sedoga radže, kad ugleda
pred sobom sina, svežeg i vedra kao nekada, i kada ga ovaj
obradova vešću da mu je našao snahu dostojnu njegova doma.
Stari Radžputani posadio je sina do svojih kolena, zagrlio ga i
blagosiljao dan njegova povratka, i ne počasi časa a da svoju
preveliku sreću ne podeli sa svojim starim drugom i prijateljem
Kabirom, koji mu u njegovoj radosti reče još:
— Ne imađah li pravo kada ti usred bola tvoga rekoh: ne
očajavaj! Da, da, miris one ruže je iščeznuo, njezini listići
počeše venuti pa najzad i nje je nestalo. Zar sve to ne beše samo
jedan život, jedan san bića? Ne beše li onaj miris život, ne beše
li njegovo iščeznuće umiranje jednoga sna? I cvet i čovek iščezava
kada se java sna ugasi. — Ruža je umrla, ali duh njezin ne može
umreti, on je večan; i tvoj sin nije u to sumnjao, tražio ga je i,
eto, gde ga je našao u duši Damajante.
Sutra dan stari radža sa svojim sinom i povorkom slugu što ih
pratiše i nosiše u raznim skrinjama bogate darove s bisernim
ogrlicama i dragim kamenjem, stiže u mali Kumbakonan svome vernome
kšatriji Nimai. Talambasi, hoboji i timpani oglašavahu velikoga
gosta, a gomile naroda što se iskupilo oko kšatrinoga dvora do
zemlje se poklanjaše i burnim usklicima pozdravljaše svetle goste.
Kšatri Nimai prihvatio je radosno prošenje svoje kćeri za sina
radžina; roditelji dece uglaviše da se svadba priredi kroz tri
meseca. Ranije Namai nije mogao, jer je čekao da se navrši puna
godina žalosti za njegovom ženom a majkom Damajante.
Nestrpljivome Panjati beše i suviše dugo biti odvojen tri meseca od
one koju toliko ljubi. On izmoli i roditelji mu dopustiše, da može
svake nedelje doći i provesti od jutra do zaranaka kraj svoje
neveste.
Tako su se Panjati i Damajanta svake nedelje po jedan dan sastajali
u dvoru njezina oca, gledali se, osmehivali krišom jedno na drugo
i sanjali najlepši san ljubavi u koji će celoga života greznuti.
Šeste nedelje od dana proševine, Panjati naredi sluzi, da mu opremi
hata, a on navuče na sebe pozlaćeni kaftan, opasa se bisernim
pojasom, na glavu metnu turban sa perima rajske ptice, utvrđenim
nad čelom jednim krupnim diamantom koji zasenjavaše oči kada se u
nj pogleda.
Opasavši mač sa zlatnim balčakom, i sa srebrnim kopljem u ruci, on
pojaha hata i otkasa ranim jutrom put maloga Kumbakanona.
Sunce je visoko odskočilo; zažareni vazduh pod vedrinom neba
zamrežio se, bistrom kao staklo jarom, koja je igrala na sve
strane. Njegov hat, ne menjajući krupnoga kasa, obukao se sav u
belu penu, a slabine mu dahtahu od teškog umora i žege.
Stigli su već do guste šume kroz koju se moralo preći te da se
izbije u zelenu dolinu maloga Kumbakanona. Ovde u hladovini
šumskoj sjaha Panjati hata, predade ga slugi, da ga, pošto se malo
od hoda odmori, napoji, a on sede pod jedno drvo da na sebi
dotera odelo. Na porubu šume što iviči sa dolinom, nekoliko
kumbakonskih devojaka zametnule igre i veselo grajeći trčkaraju
to amo to tamo. On je iz daleka video njihova raznobojna cvetna
odela i laka pokrivala preko pleća, koja im u trčanju lepršahu kao
krila u tičica. Činilo se kao da je sve cveće po livadama oživelo
i sada leprša po dolini u graji i smehu.
Trudio se da razazna nije li među njima i njegova nevestica, ali ne
moga, jer oštri sunčevi zraci što prodirahu otuda, bili su mu u
oči te ga toliko zaseniše, da, osim onog živoga, cvetnog šarenila
što se rastrškalo i nestašno trčkara po zelenoj livadi, ne
razaznade ništa više.
Ali, kratko vreme, dokle je na izvoru umivao lice od putne
prašine, ču strahoviti vrisak, a odmah za tim ugleda kako se jato
devojčica raspršta ni sve strane bežeći od neke prepasti. On
dohvati srebrno koplje i što ga noge nose izlete na čistinu šumske
ivice. Sa uzdignutim rukama nebu, devojke su vriskale i begale
kroz dolinu, a za njima se ustremio jedan tigar i skačući kolačke
sve im se bliže primicao. Jedna između ostalih saplete se i pade;
i pre nego što uspe da se digne, tigar se obruši na nju, obori je
i pritisnuvši je šapama razjapi čeljusti iz kojih blesnu vlažna
belina snažnih i oštrih zuba.
— Damajanta! — viknu iz glasa Panjati jureći tigru. Po stasu i
odelu on poznade da je ova žrtva divlje nemani njegova verenica.
Neobuzdani gnjev i strah da mu tigar ne iskida i ubije njegovu
ljubav, ponese ga kao oluja svome neprijatelju.
Pritisnuvši teškim šapama žrtvu, tigar okrete glavu i krvavih
očiju zakoluta na mladića koji mu se letom približavaše.
Pokazavši mu oštre zube i zapenušene vilice tigar zaurla. Mladić,
obraćajući pažnju na tigrovo razdraženo režanje i opasnost u koju
će zapasti ako hitac promaši zavitla kopljem, ciljajući pravo u
razvaljene čeljusti strašne nemani.
Koplje polete, okači tigra po vratu i pade kraj njega. Obranjena
zver odskoči u vis, riknu od iznenadnog bola i okrvavljen, u
nekoliko skokova, pobeže i iščeznu u šumskom šipražju.
Panjati pritrča onesveslome devojčetu. Ali pre nego li dospe da
joj vidi lica, ranjeni tigar izbi nanovo iz česte i sav krvav u
nekoliko skokova priskoči mladiću.
Ovo beše tako neočekivano i hitro, da mladić ne uspe, čak, da
trgne kratki nož što mu o pojasu visaše. Tigar je već navalio na
njega, zario mu nokte u pleća i Panjati jedva uspe da se rukama
dočepa vrata tigrova te da mu razjapljene čelusti ne zarije u
telo.
Razdražena zver, što od besa što od rane iz koje je lopila gusta
krv, navaljivala je da se obruši na mladića. Panjati nepomično, kao
da je nogama za zemlju prikovan, odupirao se, otiskujući desnom
rukom snažnu vratinu životinje, koja se sagibaše da mu razvaljene
čelusti sa oštrim zubima u glavu zarije.
Mladić se trudio da se dočepa jabučice tigrove. Ali tigar, kao da
osećaše nameru svoga suparnika, izvijao se gipko i sa mačijom
opružnošću sve se većma pripijao telu Sahiba.
Čovek i zver, podjednako razdraženi, borili su se na život i
smrt.
Ali divlju zver, nadraženu još više mirisom krvi koju osećaše, ne
beše tako lako savladati kao što to granitne mišice prinčeve
uspevahu u borbi sa najsnažnijim hrvačima u knježevini njegova oca.
A što je još teže po mladića u ovoj neravnoj borbi, beše to što
se on nalazio u nezgodnom položaju, licem okrenut suncu koje mu
je bilo u oči i zasenjavalo.
Sunce je žeglo toliko, da je Panjati osećao kako mu nebesna
vrelina snagu ispija. Izgledalo mu je da je i ono navalilo na
njega. Osećao je silan znoj, koji ga obli u napornom odupiranju, te
mu se činilo, da taj znoj pojačan ognjenim strelama neba, isparava
njegovu krv, te ako potraje još malo ovako, prsnuće napregli
mišići i krv će briznuti iz njega. —
Njemu ne osta druge nego da se osloni na sudbinu i da se poslednjim
silama odupre bar toliko koliko beše potrebno dok pristigne njegov
sluga — konjušar, koji se pojavi na šumskoj međi i sa istrgnutim
nožem i vičući ne bi li zvera preplašio, trčaše svome gospodaru u
pomoć.
Ali rastojanje je bilo i suviše veliko, a krvožedna zver, koja je
sad osetila opasnost od novoga napadača, rikaše od besnila
pokušavajući da navalom snažnih grudi salomi ruku, koja joj kao
gvozdena poluga smetaše da svoga protivnika zubima dohvati.
Ne obazirući se više, hoće li ga zver ščepati razjapljenim
čeljustima, Sahib usugubi preostalu moć, pripi se i sam uz telo
zvera i u jednom trenutku, kada je tigar dahćući od besnila i
istekle krvi, podigo glavu u vis, on mu zakopa prste u grlo i
opipavši jabučicu steže je mrtvački.
Tigar zaurla i stade omahivati glavom ne bi li se oslobodio
prstiju što ga kao gvozdene klješte stezahu sve većma. Ali ti
prsti grčevito se ukopaše tamo a mišice nabrekle sugubom snagom
ne popuštahu; Panjati je stezao i čupao jabučicu tako, da
onemoćena zver stade poklecavati, ispuči zakrvljaljenu belinu očiju
i, naprežući poslednji dah, poče penušiti i krkljati.
Nokti životinje nemoćno se izvukoše iz pleća mladićevih, noge joj
poklecnuše, ona posrnu i Panjati je rinu daleko od sebe.
Kada je sluga dospeo svome gospodaru, tigar je bio već mrtav.
Mladić požuri devojčetu koje još i sada onesveslo ležaše u travi.
Duboko odahnu kada se uveri da ovo ne beše Damajanta. Pred njim je
ležala tako isto lepa devojčica sveža i bela kao grudva sneževa.
On se naže, oslušnu diše li, i kada se uveri da je još živa, uze
je u naručja i ponese u grad.
U tome izbi iz grada rulja naroda što na kolima, što pešice, i svi
naoružani. Sve to hitaše livadi pod gorom. Odbegle devojke
uzbunile su grad, te sve živo pohita ne bi li na vreme stigli da
ili izbave žrtvu iz čeljusti tigrove ili tigra ubiju.
— Radha! — odjeknu očajnički vrisak kada se Panjati sa
devojčetom u naručju pojavi pred gomilu uzbuđenih građana.
Iz gomile izbi jedna žena usplahirena lica i izbezumljenih očiju.
Raširenih ruku ona poleti mladiću, pade na onesveslo devojče i
ljubeći je onako obeznanjenu vikaše:
— Radha, Radha! Kćeri moja, jedinice moja!
Gomila se okupi oko njih, uzeše iz naručja Sahibovih devojče i
opkolivši mladoga princa dopratiše klićući i slaveći ga sve do
dvora njegove lepe neveste.
I stari Nimai i ceo dvor njegov bili su ushićeni viteštvom i
čovečnom samožrtvom mladoga zeta. Nisu znali čime da ga posluže i
kako da mu ugode. Damajanti se činilo da je tako laka i da plovi
među nebesnim zvezdama, gledajući svoga viteza. Uzela je ružu s
nedara i stavila mu na prsa.
Ali, pored sve njezine radosti, mladome vereniku ne umače iz vida
jedan zračak tamne sete što ga u njezinim očima ugleda.
Kada se jednoga časa nađoše u bašti sami, on opazi kako ta seta
poče dublje zahvatati njezine oči, kao oblačak plavo nebo. Sedeli
su oboje na klupi u prostranoj alei vrta.
— Nešto si mi setna, Damajanta? — reče Panjati, držeći je za
podbradak i podižući joj lice prema sebi.
Damajanta pritište svoje lice na njegove grudi i briznu u detinjski
plač. Verenik se zbuni ovim naglim suzama.
— Damajanta, šta je s tobom? za ime Boga, reci, da te nisam što
uvredio?!
Ali ona, ne dižući lice sa njegovih nedara, jecaše tako, da je
morao dugo milovati, tepati joj najslađe reči i tešiti je dokle
je kroz naglo jecanje mogla progovoriti.
— Reci mi čime sam te uvredio? — ponovi on.
— Zašto si učinio to? Zašto si učinio to? — jecaše ona.
— Zar što sam uradio dobro delo i spasao nesrećno devojče? —
— Ne to, ne to! — odgovori ona, krijući još lice u njegovim
nedrima. — Veliko je delo tvoje; ali zašto Radha beše ta, koju
si spasao i u svojim naručjama uneo u grad?! Ne žalim ni to, ali
mi je žao... žao...
— Čega? — Zapita on nadnevši se i milujući joj pramenove bujnih
kosa.
— Žalim što je baš Radha, zašto nisam bila ja na njenom mestu?
— O, dete moje! — uzviknu smejući se Panjati i pritisnu usne na
uplakane oči njezine. —
Damajanti se činilo da je Panjati, izlažući život za drugu, bar za
to vreme posvetio sebe onoj i u detinjskoj duši njezinoj planulo je
čudno osećanje bola; kao da za sve to vreme ona ne pripadaše njemu.
Glas o slavi Panjatijevoj stigao je munjevitom brzinom i u Veliki
Kumbakonan. Stari radža i bramin Kambir dočekali su mladoga princa
svečano, jer u to doba nije se u Kumbokonanu ni jedna vrlina
cenila više nego što je samopožrtvovanje što se iz čovečnosti
vrši.
Ali dokle se u dvoru radžinom i domu kšatrija Nimai pripremalo
bogato veselje za dan svadbe koji se već bližio, a mladenci
uzajamnim otkucajima svojih srdaca nestrpljivo brojali i očekivali
taj sretni čas, u Kombakonan stiže ulak iz Tangore i donese pismo
starome radži.
Veliki Tautama pisao je, da je na Tangoru naišla najezda
nepoznate sile preko mora, da mu po državi ruše i pale, i poziva
svoga prijatelja i sve okolne radže da mu priteknu u pomoć. U pismu
ga naročito moli, da, na čelu svojih konjanika, pošalje svoga
moćnoga sina, čija neodoljiva mišica najbešnjega tigra ukroti.
Radža se odazva ovome pozivu, naredi da se skupi pet stotina
najodabranijih jahača na konjima i pet stotina na slonovima, a na
čelu ovih postavi svoga sina i naredi mu da za čast doma i slave
svoje učini sve kako bude naređivao veliki maharadža Gautama.
Tako se i dan svatova morao odložiti do povratka Panjatinog iz
boja. Ne treba napominjati koliko je Damajanta tužila i u potaji
plakala kada joj otac saopšti ovaj glas. Koliko joj je teško bilo
što će se za neko vreme rastaviti od svoga verenika, toliko je
još više morila strašna slutnja, šta će biti ako joj se verenik
živ iz boja ne vrati.
Panjati je za ono kratko vreme, koliko je još preostalo do njegova
polaska na vojnu, činio sve da od svoje neveste otkloni crne
slutnje. Ali što se više trudio u tome, ona je sve većma padala u
teške sumnje da će joj se vitez ikada vratiti.
— Umreću, čekajući te! — reče jedared kada se nađoše sami u
vrtu. — Ti ćeš mi otići i, opijen slavom viteškom, borićeš se
tamo, a ja ću svakoga časa umirati od straha, da li ću te živa
videti.
Panjati je jedva utešio, kada joj se zakle da će svakoga dana
slati po jednoga ulaka koji će joj donositi pozdravlje i vesti o
njemu.
Dva dana docnije, ceo grad, sve što je moglo samo hoditi, izišlo
je napolje da dočeka i isprati svoje ratnike. Svaka kumbakonska
devojka, koja u toj vojsci imađaše bilo verenika ili brata,
oplela je venac cveća da svoga ratnika njime okiti.
Tako je uradila i Damajanta. Isplela je venac najlepših ruža što
ih je sama negovala u vrtu svome, i na čelu devojačkoga jata
očekivala svoga verenika.
Malo kasnije po njezinu izlasku, ugleda Radhu koja joj se
približavaše, takođe sa vencem ispletenim od samih ružica.
Damajantu teknu srce, čisto pretrnu i preblede kad opazi da se
devojče njojzi približuje.
Ona prikri ovo naglo uzbuđenje i zapita je:
— Šta ćeš ti, Radha, s tim vencem kad ga nemaš kome dati? Ti
nemaš ni brata, ni verenika!
— Sestro — odgovori joj Radha molećim pogledom. Ne moj me
odbijati! Dozvoli da sa tvojim vencem združim svoj. On je tvoj
verenik a moj spasilac; volem ga kao da mi je rođeni brat, pa
kako nemam čime drugim da mu se odužim za ovo što obsada živim,
isplela sam ovaj venac i došla da te zamolim. Ne odbijaj me, da
si mi pred Bogom sestra!
Devojče je tako lepo molilo da se Damajanti srce smekša, ona je
privuče sebi:
— Neka bude! — reče joj — primam sestrinstvo i neka nam se
sjedine venci nevestinske i sestrinske ljubavi! —
Konjica je bila već na pomolu. Zlatom i srebrom protkana odela,
pozlaćeni panceri, biserom i dragim kamenjem potkićene perjanice,
blistale su prema suncu i zasenjavale oči koje gledahu u iskićene
junake.
Na čelu hiljade jahao je mladi Panjati, smeo i vitak kao koplje
njegovo i nepomičan kao statua iz bronze slivena. Hiljade naroda,
koji klicaše pozdrave mladome vođi, nadmetahu se ko će ga lepšim
imenom nazvati. Damajanta i Radha, koja iđaše za njom, okitiše mu
glavu vencima. Vojska se nije zadržavale ni malo. Panjati je imao
samo toliko vremena, koliko da se nagne s konja svojoj verenici da
je poljubi i sa njenih nedara uzme belu ružicu, onako isto mirisnu
i prozirnu kao što beše ona, koju zadobi na jezeru "Suza
radosti", a koja sada počiva pod zemljom u vrtu njegovom.
— Uzmi je i drži na tvojim grudima, a kada svene, ne odbaci;
položi je u nedra i donesi mi je natrag, jer osećam da je u njojzi
pola duše moje! —
Tako mu reče verenica; on se zakiti ružom, još jednom poljubi
oproštaja radi svoju verenicu, a malu Radhu, koja ga suznih očiju
gledaše pomilova po kosama, obode hata i kao mlado božanstvo
odvijori sa svojom konjicom. Na skoro za tim izgubi se u zlatnoj
prašini prostranoga puta kumbakonskog.
Nekoliko dana za tim dolazili su ulaci i donosili pozdravlje od
mladoga princa lepoj Damajanti. Nisu mogli da se napričaju i
nahvale junaštvom Panjati Sahiba, brzinom njegovih nogu, hitrenosti
ruku i pouzdanom oku kome se srebrno koplje pokoravaše te nikada
ne promašavaše cilj kome ga je oko namenilo. —
Damajanti je raslo perje slušajući ovakve vesti. Svoju radost je
delila, sa Radhom, koja je s njome zajedno prinosila mirisne žrtve
i molila u podnožju najvišega boga da im ratnika uvenčana pobedom
i zdravoga vrati što skorije.
— Čuvajte mi ga bogovi! — šaputala je Damajanta u skromnoj
molitvi. — Vratite mi ga natrag, a ako je potrebno da jednoga od
nas uzmete, to uzmite mene; samo njega ostavite!
— Zašto ne mene? — Zapita Radha. — Ja mu inače dugujem
životom, a moje mu smrt ne bi ipak pričinila toliko bola, koliko
bi duša moja bila sretna i zadovoljna što je spasiocu svome
učinila toliko radosti da se od svoje neveste do groba ne
razdvaja.
I obe devojke zagrliše se kao rođene sestre u podnožju velikoga
Indre. Srca njihova sjedinila su se kao i ružični venci njihovi,
kojim ranije okitiše čelo mladoga princa. A toga časa, baš, mladi
Panjati je, tamo na bojištu, delio i primao udarce u slavu svoje
verenice i pobedu velikog Gautame.
Ali posle nekoliko dana, počeše glasiici bivati sve ređi i ređi,
i najposle prestadoše dolaziti. Roditelji oba verenika zabrinuše
se a Damajanta tužna i plačna po cele noći nije oka svodila
sluteći ono što je najgore. Radha je nije ostavljala ni časa samu
i tešila je koliko je umela. Ali takvo tešenje samo je još više
izazivalo suze u očima obeju devojčica.
Čitav mesec dana Damajanta je, dan-noć, izgledala glasnika,
uzdisala i venula kao ona prozračna ruža. Ali, kada preko
Kumbakona stadoše preletati, od one strane, jata gavranova
okrvljavljenih nogu i kljunova, u gradu nastade tuga i plač, jer se
poče govoriti, da je ovo znamenje pogibije što je bogovi, preko
jata gavranova, objaviše narodu.
Damajanti se okrete svest kad ugleda predskazanje, pade u postelju
i tako osta u njoj pun mesec dana. Nije imala nikakvih bolova, ali
zato duboka tuga ispijala je njezinu snagu, venula je kao cvetak
bez kapi rose na žezi sunčevoj, a kada bi zaspala na usnama joj
je lebdilo ime njegovo; a po koji put bi Radha nagnuta nad njezinom
posteljom čula kako šapuće nekome:
— I u grobu tvoja! —
I još jedan mesec dana tuge i strahovanja prođe u teškom
očekivanju. Mnoge verenice pokrile su se velom žalosti za svojim
verenicima, mnoga majka naricala je za svojim sinom, kad jednoga
dana dopade glasnik i donese vest da je veliki Gautama satro do
poslednjega neprijatelje svoje zemlje, i da je mladoga Panjati
Sahiba, koji mu je izvojevao slavnu pobedu, proglasio svojim
posinkom i obasuo ga svima počastima što se na zemlji mogu
postići.
Damajanta je, žmureći od silnog zadovoljstva i sreće, lovila svaku
pohvalnu reč o njezinom vereniku. A kada je Radha još obradova
glasom, da njezin verenik sa svojim konjanicima žuri u Kumbakonan
njojzi, i da će ga sutra već moći zagrliti, njoj se skotrlja iz
očiju jedna suza. Ona je rukom obrisa i osmehujući se na svoju
drugaricu prošaputa slabim glasom. —
— Samo da nije odbacio moju ružu; pola duše mi je u njoj!
Sutra dan ceo grad je izašao na polje da s cvećem o pozdravom
dočeka princa pobednika. I Damajanta ne htede ostati u kući, već
naredi da je metnu u tehterivan, koji na svoja ramena poneše osam
slugu, te tako, pod svilenim baldahinom što je štićaše od suvišne
sunčeve svetlosti, izađe u susret svome mladoženji.
Stavila je na nedra tek uzabranu, svežu ružicu, a u ruci je
držala pero sokolovo, potkićeno krupnim dragim kamenjem, kojim će
ukrasiti svoga pobedioca. Malaksala od slabosti pribrala je u
sebi svu snagu da izgleda što je moguće svežijom, a radost što
blistaše po nebu njezinih očiju i onaj poludetinjski osmeh što se
sa majušnih usana razlivao po celome licu njezinom činili su ipak
svoje. I tako slaba i nemoćna bila je lepša od svake lepotice oko
sebe.
Naskoro zatim, iz bliske doline zatreštaše trube i timpani.
Povorka sjajnih konjanika od čijih se mednih štitova odbijaše
sunce i, ogledajući se u njima, rasipaše se u milijon blistavih
iskrica na sve strane, bližila se drumom masi naroda, koja ih
oduševljeno očekivaše.
Pred povorkom je jahao mladi princ u srebrnom panceru i sa
perjanicom nad čelom, koja treptijaše u iskričavim zracima
dragoga kamenja.
Damajanta pozva dve robinjice te joj pomogoše da se u tehterivanu
polusedeći namesti i, nadstrešivši šaku nad čelom, te da je
blistanje štitova ne zaseni, posmatrajući sjajnu konjicu, zaustavi
pogled na svome vereniku.
— Pogledaj, Radha, kako je divan u svojoj lepoti!
— Kao oličeno božanstvo, koje je tebe radi sišlo na zemlju! —
odgovori Radha veselo, mašući velom na dolazeće.
Damajanta setno uzdahnu, ali kada im se pobedioci približiše i
kada je Panjati, koji žudnim očima tražaše svoju verenicu, ugleda,
njeno se lice razli u osmejah ona mu pruži obe ruke, dokle
uzbuđeni vitez pritera hata tehterivanu.
Ljudi, žene i deca, kličući, povrveše i izmešaše se sa vojnicima
pozdravljajući ih i kiteći cvećem.
Stari radža, koji je sa svojom svitom izašao u susret ratnicima,
čekao je pred domom Damajantina oca sina pobednika i njegove
vojnike.
Ceo dan veselio se narod sa vojnicima, dokle je mladi Panjati
sedeo kraj svoje verenice, koja ga željna gledaše dokle joj on
pričaše o strahovitim borbama i okršajima sa neprijateljem.
— Božanstvo moje! — šaputala mu je Damajanta prislonivši lice
na njegove grudi i gledajući ga blaženim očima. — Zar sve to može
još više povećati moju ljubav kad je ona i pre toga bila
nepregledna i bez dna kao beskrajna pučina indijskoga mora?
Veliki si kao stubovi nebesni koji podržavaju nebesno
prostranstvo da se ne sruši na zemlju; bujan si kao slapovi voda
što se s himalajskih hrbata obrušuju i šumno padaju u žednu
dolinu da je zapoje i obilato oplode; veliki Gautama te je
proglasio svojim posinkom, slava te je uresila svima častima, a
tvoja Damajanta, čime bi ona sirotica mogla da te nagradi kada mi
je čežnja za tobom život ispila?
— Držaću te celoga veka tako pripijenu na mojim grudima; —
toplinom krvi moje zagrejaću te, ljubavlju srca moga povratiću ti
svežinu tvoga proleća; jer ti si moja nada, moj san, koji sanjam i
bez koga bi mi život bio prokletstvo i mučenje.
A Damajanta je slušala njegove reči kao pesmu, kao šumor
probuđenog drveća pod zrakom svitanja, i, sva blažena, gledala je
željnim očima u lice svoga verenika. Šta je sve mladi Panjati
osećao i kako mu se srce cepalo od bola i tuge posmatrajući svoju
verenicu, koja mu dođe nalik na onu uvelu ružu. Ali on je činio
sve tako da ona i ne oseti njegovu tugu i brigu, milovao je i
govorio joj o skorašnjoj svadbi čim od malaksalosti ozdravi.
Spuštajući joj glavu na uzglavlje ona se malo zamisli, pa onda ga
živo zapita:
— A s mojom ružom šta je? Da je nisi odbacio?
— Nikada! — odgovori on — tvoja ruža još je u mojim nedrima,
ona mi je bila amajlija, ona mi je mirisala i dokle sam se borio
ja sam samo tebe imao pred očima.
— Daj mi je! — reče Damajanta.
Panjati izvadi ružu iz svojih nedara. Bila je već uvela, ali miris
njezin bio je još sa ugašenih listića.
Damajanta prinese uvelak ustima i zatim ga pomirisa.
— Osećam ti dušu! — šanu ona — kako joj je svež miris! Pola
moje duše i pola tvoje sada je u njoj, one su se tako spojile
jedna s drugom, da ih niko više ne može razjediniti.
— Ni sada ni posle smrti! — uzviknu Panjati.
— Sa njome ćeš me sahraniti; polovina duše tvoje počivaće samnom
dokle mi tamo ceo ne dođeš.
Mladome princu zapišta srce, udariše suze na oči, on zagrli svoju
verenicu i stade izlivati na njezinim nedrima sav pritajani bol
rastanka koji ih očekivaše.
— Ne tuži! — šaputaše mu ona — Ja sam ipak sretna, jer sam te
dočekala, videla te u slavi tvojoj i osetila ljubav tvoju. Rekla
sam ti da ću biti tvoja do groba i u grobu. Čekaću te tamo.
Panjati je, plačući kao dete, zatiskivao prstima sluh svoj da je
ne čuje, ali ona ga je rukom privukla sebi i očima dade mu
poznati da ima još nešto da mu kaže.
Plačući on je slušao.
— Sećaš li se, kako sam bila tužna onoga dana, kada si spaso
Radhu od krvoločne zveri? Plakala sam što ja nisam bila tada ona
da mene u svojim naručjama doneseš kući.
Tužila sam što si ma i za časak pripadao drugoj. Eto, vidiš, sad,
kako su to bogovi udesili sve. Spasao si je od smrti, i život što
ga ona sada ima, tvoj je. Ti ćeš ostati i za grobom moj, ali ćeš
se oženiti njome.
— Nikada, nikada! zajeca Panjati. — Umreš li ti, umreću i ja!
Otići ću u pustinju i daću se zverovima da me rastrgnu.
— Ne, ne! — odgovori ona — Umiruća to želi; a poslednja volja
treba da se u svomu ispuni? Ja želim to!
Panjati je izbezumljenih očiju gledao u svoju nevestu i već gotovo
nije razabirao o čemu mu sve to govori.
— I još nešto želim da mi učiniš? — dodade ona raslabljenim
glasom.
Panjati je samo gledaše skamenjenih očiju.
— Kad povedeš Radhu na venčanje — produži ona — i prođete mimo
groblja za nagodom, uzmi sa njenih nedara jednu svadbenu ružu i
položi je na moj grob. Sama ta ruža biće zaloga da me nisi
zaboravio, da me još voliš.
Panjati nije mogao odgovoriti ništa; on se gušio u suzama,
pritisnuvši lice na grudi nesretne verenice. — Stari Radžputani i
Damajantin otac Naman, skrivajući duboke bolove pred svojom
decom, s mukom su ga razdvojili od nedara verenice koja se lagano
gasila.
Duboko u noć duša napusti telo lepotice, koja sada nepomično
počivaše u svojoj postelji sa rukom na grudima, kojom je na
izdisaju pritisla onaj uveli cvetić iz Panjatinih nedara.
Od toga dana mladi princ omrze svoj život; njegovo proslavljeno ime
posta mu mrsko i nesnosno. Povukao se u svoje odaje i nije se
javljao drugovima, jer ga njihova vesela reč toliko isto vređaše
koliko mu teško beše da podnosi sažaljive poglede drugih koji ga
žališe.
— Čovek, koji je okusio gorčinu života ne sme verovati u sreću
na zemlji ako ne želi da mu se stradanje udvostruči! — reče
jedared svome starome ocu, koji činjaše sve da ga uteši i da ga u
život vrati. I tako odbi sve uzaludne pokušaje.
Malo po malo, već se navršila godina dana od smrti Damajante. Bol
za izgubljenom počeo je vremenom tupiti i zamenjivati se u duši
ucveljenog setnom uspomenom koja za navek ostaje kao što kroz celi
vek ostaje neizgladivo ožiljak od rane na zalečenu telu. Ali
Panjati ne beše od tih čija ljubav luta kao plamen lutalica u
dubokoj noći po začaranim razvalinama starih gradića. Ako se bol
srca i staložio u njemu toliko da plamen, što dušu razbija a srce
sažiže, nije više onako surovo salamao snagu i sagorevao sokove
mladoga života, on je pod pepelom teških i milih uspomena kao
krupna žeravica čuvao svoj sažižući bol i toplinom svojom
zagrevao pepelište što ga je duboko u duši nosio. —
Njegov nesuđeni tast u koga ne beše više dece, pokorio se želji
svoje pokojne kćeri, koja je to od njega na izdisaju zahtevala;
potražio je utehe u tome što je usvojio za kćer, Radhu, najmiliju
drugaricu Damajantinu, koju ova, posle one borbe sa tigrom, ne
odvajaše od sebe kao sestru rođenu.
Nekoliko nedelja posle navršene godine od smrti Damajantine, stari
Namai dođe u posetu ocu Panjatinom.
Posle obeda oba roditelja prizvaše mladoga princa sebi.
— Sine! — reče Namai Sahibu. — Ti si mlad, pred tobom je život
i sva blaga njegova. Ne možeš se ti do veka vezati za grob ljubljeni
a da ti se bogovi za to ne osvete, i da duše tvog starog oca i
moja, kojima se približuje čas rastajanja sa oronulim telom, ne
odu u naručja velikoga Indre ucveljene neposlušnošću svoga deteta.
U mene je kći, Radha, Damajanta — Radha, koja mi je toliko
prionula za dušu da je ne razlikujem od pokojnice. Pa kada je
meni ispunila srce roditeljskom ljubavlju, zašto ne bi ispunila i
tvoje ljubavlju Damajante. Ta ona i po pravu tebi pripada jer ti
životom duguje!
— Oče! — odgovori Panjati. — Kako da se ženim kada su bogovi
tako nemilostivi; i zar bih smeo da zaboravim i pogazim zakletvu
što je dadoh Damajanti da ću biti samo njen i do groba i u grobu?
— Ne zaboravi, sine, da ti ja isporučujem poslednju volju naše
pokojnice! Ako je tvoja ljubav od istine odana besmrtnoj duši
ožaljene, ti nećeš pogaziti njezinu poslednju volju, nećeš uznemiriti
blaženstvo u kome ona sada počiva!
— Ali oče! — branjaše se Panjati očajno — Radhi sam spasao život
izlažući svoj kandžama krvožednog tigra; Radhu volem, jer je
Damajanta privila nju srcu svome i volela kao rođenu sestru; Radha
zaslužuje nepodeljenu ljubav srca, a kako ću joj to dati kada je
svaka moja pomisao prikovana za uspomenu Damajantinu i za
kletvenu reč da ću i za grobom biti samo njen?
— Nije li te ona, na poslednjem času, razrešila kletve, sine moj,
kada ti iskaza želju da se po smrti njezinoj oženiš Radhom? — Ali,
budi volja tvoja! Ja ispunih samo želju pokojnice, kako je ona to
naložila, da o godišnjici njezine smrti tebi pomenem. Učinih svoje
i sada ću se vratiti doma da izvršim godišnju žrtvu bogovima nad
grobom njezinim i da tome prahu kažem kako je verenik odbio da
izvrši poslednju volju onoj, koja je svenula od čežnje za njim!
— Ne odlazi, oče! — uzviknu Panjati kad ugleda sedoga kšatrija
kako se, radi oproštaja, zagrli sa starim Radžputanom — Bogovi
neka se ne gneve ako sam čime uznemirno blaženo spokojstvo duše
Damajantine! Budi volja njezina; ja ću iskupiti svoj greh opiranja,
potrudiću se, da ljubavlju Damajantinom obujmim srce lepe Radhe.
Oba roditelja zagrliše radosno mladića i uglaviše da se svadba o
mladom mesecu izvrši.
Radha je zablistala srećom kada joj poočim objavi da je verena.
Zagrlila je starca i dugo plakala od suvišne radosti, jer još od
onoga dana, kada je Panjati spasao, a Damajanta, u prvoj ljubomori
srca zažalila što ona ne beše u mesto Radhe, te da nju spase i u
svojim naručjama ponese, — Radha je u potaji čeznula za lepim
princem i gorko žalila što je baš Damajanta, koju je sestrinski
volela, ta oko koje je Panjati svojom ljubavlju prionuo.
I žalila je i radovala se, u isto vreme, što su bogovi odazvali
sebi njezinu sestricu te tako sad ne beše smetnje njezinoj sreći.
A Panjati, pokorivši se poslednjoj volji svoje verenice, redovno je
dolazio Radhi, pa malo po malo toliko sviknuo na nju, da je više
ni po čemu nije razlikovao od svoje Damajante. Njezin srebrni
glas, njezini vedri osmesi i detinjska predanost kada bi je u vrtu
pritisnuo grudima, sve je to u punom osećanju oživljavalo onu
toplinu što je u njemu izazivaše nekada Damajanta.
Svadba je, po svojoj lepoti, bila dostojna radžina sina i poćerke
staroga kšatrija. U oči venčanja bajadere su pred nevestom i
njezinim drugaricama, koje su plele kurjuke i opremale Radhu za
sutrašnji dan, izvodile žive igre što ih naročito za ovaj dan
pripremaše. Svati na bogato iskićenim konjima pratili su sutra dan
s pesmom nevestin tehterivan okićen raznobojnim cvećem u kome je,
kao beli labud na plavome talasu jezera, sedela nevestica pod
baldahinom u samim ružama. Tik tehterivana jahaše mladoženja
svetlih očiju i lica ozarena nežnom ljubavlju prema svojoj nevesti.
Povorke lepih drugarica u šarenim odelima i sveže kao livadsko
cveće, opkolile su mladence i, praćene svucima hoboja, timpana,
flauta i žica, pevale su srebrnim glasovima vesele svatovske
pesmice. Sve se to razlegalo kao zvonko cvrkutanje tičica u
probuđenoj gori, dokle se jutarnja svežina, zamrežena svilicom što
plovljaše po ozarenom vazduhu, nadmetala sa bleskom i šarenilom
veselih svatova. Iz velike pagode, koja treptijaše kao u zvezdama
od raznobrojnih kandilaca isparavali su zanošljivi mirise narda i
drugog mirišljavog korenja.
Kad svatovi stigoše na domak hramu u čijoj se blizini belaskahu
mramorne belege na grobovima pokojnih, Radha se naže iz
tehterivana svome želinu i opomenu ga na obećanje što ga je dao
Damajanti na poslednjem času njeziiom.
— Jeste! — odgovori joj Panjati. — Nisam zaboravio i naredio
sam da svati zastanu pred pagodom i očeknu časak dva dokle se sa
njezina groba ne vratim. Sada smo već tu; izaberi iz tvoga venčića
jednu ružicu da je na njezin grob položim.
— Evo ti najlepše! — odgovoru mu Radha. — Poljubiću je na mesto
Damajante; ružica će joj zacelo predati poljubac njene sretne
sestrice.
Panjati uze cvet, sjaha s konja i žurnim hodom zađe za pagodu grobu
Damajantinim.
Pred grobom je kao zvezda treperio žižak u kandicetu. Ali kada se
mladoženja približi grobnici on iznenađeno zastade.
Grobnica je bila raskopana.
A što ga još više zabuni beše to, kad iz razrivenoga groba začu
meki i zvučni glas Damajante:
— Siđi i svojom rukom stavi mi na grudi svadbenu ružicu. Siđi
samo za jedan trenutak, pa se onda vrati tvojoj zemaljskoj
nevesti.
Ovaj srebrozvučni glas kao da dolazaše iz neobične daljine, a beše
potpuno onakav kao u Damajante. Očaran toplim usrđem što se od
toga zvuka razlivalo Panjati, ne razmišljajući duže, pristupi
grobu.
— Samo za jedan trenutak, ne više! — ču još jedared onaj glas.
Panjati sađe u grobnicu i podignuvši poklopac mrtvačke skrinje
ugleda svoju Damajantu. — Ne samo da se za ovu godinu dana, od
kada je od zemljom, nije ni malo izmenila, već na protiv, njezino
lice sa nasmešenim usnicama, beše ozareno blagom svežinom kao
izraz u kolevci usnula deteta.
On se naže nad njom, u misli mu sevnuše sve uspomene od prve ruže
na jezeru "Suza Radosti" do one uvele što je u svojim nedrima
donese natrag njojzi, i dve krupne suze skruniše se od njegovih
očiju i kanuše ka njezino lice.
Položi svadbenu ružicu na nedra njezina, pritište poslednji poljubac
na hladno čelo pokojnice i odmah zatim izađe iz grobnice koja se
sama od sebe zasu. —
Zanesen kao na snu od ovog viđenja njemu se učini kao da je za
jedan trenutak živeo Večnošću. On požuri, zađe za pagodu na
čistinu gde je ostavio svatove, ali ih ne ugleda tamo.
— Mora da su ušli u pagodu — pomisli i požuri unutra. Ali u
pagodi ne nađe nikoga, i što mu pade u oči, u hramu ne beše
pripaljeno ni jedno kandilo, niti unutrašnjost svetilišta urešena
cvetnim ukrasima kako to do malo čas beše.
— Šta je ovo? Šta se to moglo dogoditi za ovako kratko vreme:
svatovi valjda nisu iščezli kao lažljivi prizrak pred očima? I on
dozivajući na sve strane, stade lutati to tamo, to ovamo, ne bi
li kako god ugledao svoje svatove.
No od toga ni traga ni glasa.
— Da li sam ja sve ovo sanjao, ili još i sada sanjam? — pomisli
on i onako zabunjen uputi se domu svoga tasta. Ali kuće pokraj
kojih prolazaše izgledahu mu sada sasvim drugojačije nego li što
behu pre jednog časa kada je sa svatovima tuda prošao, a lica što
ih usput sretaše behu mu toliko nepoznata, da se ne usuđivaše da
ih ustavi i zapita.
Najzad zaustavi jednog prosedog bramina koji iđaše put hramu.
— Oprosti, stari, što te zadržavam, ali ti ćeš mi, možda, moći
reći, vide li gdegod putem svatove Panjatijeve?
— Kakvoga Panjati? zapita bramin zaustavivši se malo —
— Panjati Sahiba, sina radže Radžputani.
— Nisam video, kao što i ne znam za toga Panjati. — odgovori
bramin gledajući sumnjivim pogledima u pitača, i pođe dalje.
Panjati protrlja čelo i začuđen ovakim odgovorom stade razgledati
levo i desno.
Bio je na čisto s time, da je sve ovo neki san i, očekujući da se
probudi, on skrete iz jedne uličice putanjom što vođaše jednom
šumarku.
Nije prošao ni nekoliko koračaji, kad mu pred oči iskrsnu njegova
nevesta.
— Radha, o, Radha! — viknu za njom.
Radha se osvrte za glasom, zaustavi se i pokaza mu svoje lice
onako isto sveže i nasmejano kao što beše kada mu pruži ružicu iz
venca da je na Damajantin grob položi.
— Radha, nevesto moja! — uzviknu on držeći je za ruke. — A gde
se rasuše naši svatovi? —
— Koji svatovi? — zapita devojče prestravljeno i pokušavaše da
oslobodi ruke koje on tako krepko držaše. —
— Pa tvoji i moji, Radha! — reče on i privuče je svojim
nedrima.
— Pusti me, pusti me! — uzviknu devojče i stade dozivati u
pomoć. Nekolicina njih koji se nađoše u blizini doleteše da ih
rastave.
— Ko si ti čoveče što napadaš na devojke? — podviknu jedan iz
gomile.
— Ama, ljudi, — odgovori Panjati posmatrajući oko sebe sve
nepoznata lica — Nije li ovo mali Kumbakonan? —
— Tako je! — odgovori jedan čovek iz gomile.
— A to devojče, zar ne beše Radha?
— Radha! — potvrdi onaj — Ali ko si ti što tako drsko uhvati
nju?
— Zar me ne znate? a maločas mi je svetina klicala kada sam sa
svojom nevestom i svatovima išao hramu! Ja sam princ Panjati
Sahib, a Radha, poćerka staroga kšatrija Namaji, moja je nevesta.
Ljudi se zgledaše međusobom, a onaj pitač progovori.
— Prijatelju, ako ti nisi kakav prepredeni zlikovac koga
uhvatismo na delu, pa sada pokušavaš da se izvučeš ispod ruke
Pravdine, onda mora biti da su bogovi tvoju svest pomutili. U
malom Kumbakonanu niko ne zna o starom kšatriji Nimai, a još manje
o nekakvom princu Panjati i njegovoj verenici.
Panjati, koji nikako ne moga da se razabere od one zabune, uhvati
se obema rukama za glavu i stade je pritiskivati te da se uveri
da li postoji on i to što sada pred sobom vidi i čuje.
Jedan stari bramin, koji prolazaše tuda, zasta da čuje o čemu se
to govori; a kada mu ljudi ispričaše, on priđe Panjati.
— Zbilja, da ti sve to ne pričaše ovde o hrabrome i nesretnome
princu, koji golim rukama udavi krvožednoga tigra pa se na dan
svadbe izgubi negde?
— Ja sam taj i nisam izgubljen! Zabavio sam se u grobnici
Damajantinoj samo za jedan trenutak, ne više nego koliko da
spustim svadbenu ružu na njezine grudi. —
— Teško da ćeš biti to ti! — odgovori bramin posmatrajući ga
ozbiljno. To je stara priča, koja govori kako je davno, davno, bio
taj slavni princ još u ono vreme kada je pomogao maharadži velikom
Gautami da vrage pobedi. Kada je to sebe bilo! Jest, jest, ono
devojče što si ga ti zadržao zove se Radha, ona je pra-praunuka
prinčeve neveste i možda liči na svoju pramajku Radhu, koja se
onoga dana vratila u dvorove svoga poočima pa se posle godinu
dana čekanja, preudala za jednog mladog kšatrija. Ti veliš da si
ti taj dobri i nesretni princ i da si se samo jedan trenutak
zadržao u grobnici Damajante. Ako je tako, onda znaj, da taj
trenutak ne beše ništa kraći od devedeset godina! Devedeset je
godina prošlo od toga doba i ja, pored sve svoje starosti ne bih
mogao reći, da je princ Panjati živ dočekao ovaj današnji dan, jer,
kako priča o njemu kaže, princu je onda moglo biti dvadeset i tri
godine.
— Ali, bramine! — uzviknu Panjati — pogledaj me pa se i sam
možeš uveriti da li mi je toliko godina.
Bramin mu ne odgovori ništa, već ga uze za ruku i privede jednom
kladencu što se na nekoliko koraka od njih nalazio.
Panjati se zagleda u ogledalo mirne vode i kada svoj lik ugleda
prepanuto odskoči otuda.
Mesto mladoga i svežega lica on ugleda prestarelu glavu čije lice
beše kao pergamenat bledo i svelo i izbrazdano borama duboke
starosti. Nekadanje svetle i kao vedri dan jasne oči, trnule su
sada u zatonu gaseće se svetlosti. To više ne beše onaj snažni i
smeli mladić čijoj se lepoti diviše, smatrajući ga kao oličenje
samoga Išvari, već prava razvalina koju vreme zaboravom zasipa.
— Avaj! — uzdahnu on i pokri lice šakama.
— Bogovi neka te štite! reče bramin — Ako si ti u istini onaj
princ za koga se izdaješ, onda je veliki Indra na tebi pokazao da
je ceo život ljudski samo jedan nezapaženi trenutak što ga čovek
na zemlji prosanja! —
Bramin se udalji, a tako isto i ona gomila raziđe se malo po malo
da po gradu raznesu vest o pričanju čudnoga stranca.
Panjati ostade sam.
Sedeo je kod izvora sve dokle se ne smrče, a onda oblomi jednu
granu, odelja prosjački štap i nezapaženo izađe iz grada.
— Da! — uzdahnu on našavši se van gradskih bedema. Čovek računa
s vremenom, prostorom i misli o dužini života. A gde je vreme,
gde je prostor, gde dužina? — Damajanta, ti si imala pravo kada
si kazala "samo za jedan trenutak". Jer šta su devedeset godina,
šta je dužina celoga veka pred Večnošću u kojoj se ja samo za
jedan časak nađoh!
I opirući se o prosjačku palicu, on tek tada oseti kako je sve
što preživljujemo samo jedna puka obmana, san duše, zapletene u
svoju vlastitu laž iz koje bi da se ispetlja.
— Blago onome ko bude razumeo! — uzviknu on uzdignuvši ruke i
oči nebu — blago tome ko savlađuje čežnje puti svoje da bi
stvorio što jaču oblast duhu svome!
Nekoliko dana za tim, na ovome mestu gde se sada nalazi grobnica,
guru — Panjati Sahiba, zateče starešina manastira starca putnika
gde sedi na goloj ledini. On ga ponudi da uđe u ćeliju, ali
starac odbi ištući od starešine samo toliko, da ga ostavi ovde do
njegove smrti.
Posle nekoliko vremena oko starca se sleže više učenika kojima
guru — Panjati prosvetljavaše um i duh, učeći, da je ceo život
samo obmana, san što ga Atman — za jedan kratki trenutak sanja.
I svake večeri, do smrti svoje, on je završavao svoj dan jednom
istom molitvom.
Kada je svetlost zalazećeg sunca poslednjim zracima zagrila krune
himalajskih gora, gaseći životvorne luče u dubokim tamninama
nastupajuće noći, guru Panjati je izgovarao ove reči:
— Dušo moja! Zapletena u mreže obmane sna koji sanjaš ne
prelašćuj se njegovom nasladom ni vapi od bola kad ona iščezne!
Jer, sve je to obmana, sve varljivi san što te zavodi daleko od
istine, koja jeste, u laž, koja je samo prazni prizrak onoga što
jeste! Istina je samo u tebi, i ti si samo istina, a sve oko tebe
— trenutna laž!
Tako završavaše dan svoj guru Panjati; a ja, nedorasli učenik
velikoga učitelja, zapisah ovu čudnu povest života po želji
njegovoj, za nauk onima koji od života nešto traže i u suštinu
života na zemlji veruju.
B. IV. 1921. god.
Reference
uredi- ↑ "Guru" — prosvetljeni. Najviši stepen titule kojim se odlikuje induski mudrac.
- ↑ Bhola bhumi = zemlja fizičkog i materijalnog usavršavanja. Tako Indusi nazivaju Evropu sa njezinom kulturom.
- ↑ Gnana bhumis — Indija, Zemlja usavršavanja duše.
- ↑ U svim filosofskim induskim sistemima, počinjući od najstarije na svetu pisane dualističke filosofije: "Sankji" pa do filosofskih pogleda jogi Pantadžali, Budizma, Vedante i t.d. pojam o Prakriti i Purušu, smatra se kao polazna tačka u razmatranju o postajanju fenomenalne vasione-sveta. To su atomi Prirode i Duše. Prakriti je pojam promaterije u njenom nadetirnom svojstvu: nekretljiva, nesvesna po sebi; Purušu je atom duha, koji se, u jedno vreme prelašćen materijom, zapleće u nju, spajaju se jedno s drugim, iz čega se razvila evolucija fenomenalne prirode.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 98 godina.
|