Sedam Hrnjičića u ropstvu Senjskog kapetana (Jajce)
0001 Urodila bjelica pšenica,
0002 Na Kladuši Muja kladuškoga,
0003 Na nju Mujo kupi žetelice;
0004 I on skupi trides’t djevojaka,
0005 Uz njih meće trideset momaka,
0006 Pa sve momka meće i djevojku.
0007 Kad pokupi Mujo žetelice,
0008 Poslao ih u polje na žetvu,
0009 Uz njih braću posla Hrnjičiće;
0010 Sedam bilo braće Hrnjičića.
0011 Kad svedoše žetelice b’jele,
0012 Na pšenicu brklju udariše,
0013 A na brklju puške objesiše,
0014 Po momak se i djevojka stade,
0015 A nalažu, da žanju pšenicu.
0016 Sad da ti je bilo pogledati,
0017 Kako momak žanje i djevojka,
0018 Kako ide po srpu pšenica!
0019 A gleda ih harambaša Mujo,
0020 Sa pendžera iz kule kamene.
0021 Kada Mujo okom pogledao,
0022 Jedna cura po razorim’ hoda,
0023 A ne žanje bjelice pšenice;
0024 To je Ajka Karajkova bila,
0025 Jauklija Muja kladuškoga.
0026 Kad je vidje harambaša Mujo,
0027 Skočio se, na pšenicu dođe,
0028 Pa on Ajki zače govoriti:
0029 »Davor Jako, pozlaćena grano!
0030 Što ne žanješ bjelice pšenice?«
0031 Njemu Ajka Karajkova kaže:
0032 »Srce dušo, od Kladuše Mujo!
0033 Dragog svaka ima kod koljena,
0034 A ja tebe čekam, harambaša!«
0035 Kad te Mujo r’ječi razumio,
0036 On o brklje puške objesio,
0037 Pa na razor stade harambaša,
0038 A kod njega Ajka Karajkova.
0039 Sad da vidiš Muja kladuškoga,
0040 A kod njega Ajke Karajkove,
0041 Kako žanju bjleicu pšenicu!
0042 Momka nema, a djevojke nema,
0043 Da b’ vodila Muja kladuškoga,
0044 Tako žanju ljetni dan do podne;
0045 A kad sunce podne prevalilo,
0046 Stade huka luga kladuškoga,
0047 A sta vika Muja kladuškoga:
0048 »Kladušani, pokise pšenica!«
0049 Kladušani harambašu viču:
0050 »Ne budali, harambaša Mujo!
0051 Vedro nebo ugrijalo sunce,
0052 A prilike od vremena nema!«
0053 Opet pade po razoru Mujo;
0054 Ja kad druga jeka dopanula
0055 Stade vika Muja kladuškoga:
0056 »Kladušani, pokise pšenica!«
0057 Kladušani harambašu viču:
0058 »Ne budali, harambaša Mujo!
0059 Vedro nebo ugrijalo sunce,
0060 A prilke od vremena nema!«
0061 Opet Mujo pade po razoru,
0062 Pa on žanje bjelicu pšenicu.
0063 A kad treća jeka dopanula,
0064 Harambaša viče Kladušane:
0065 »Kladušani, pokise pšenica!«
0066 Njemu veli tri’est Kladušana:
0067 »Ne budali, od Kladuše Mujo!
0068 A prilike od vremena nema!«
0069 A veli im Kladušanin Mujo:
0070 »Kladušani, žalosna vam majka!
0071 Prilike nam od vremena nema,
0072 Al se bojim,draga braćo moja,
0073 Od Karlovca Karlovića bana,
0074 Jer u Muja mirovanja nema!
0075 Često trčim placu do Karlovca,
0076 Može serdar podignuti vojsku,
0077 Može Muju na pšenicu doći,
0078 Leći momci a leći djevojke;
0079 Pa se bojim senjskog kapetana,
0080 Jer bi mogo podignut se na me,
0081 Mogo b’ noći na Kladušu saći!
0082 Tako s’ Mujo s njima pregovara,
0083 A iz luga magla ispanula,
0084 A iz magle dva orla krstaša:
0085 Nu to n’jesu dva orla krstaša,
0086 Već bajraci senjskog kapetana,
0087 Senjanina je tri pune hiljade.
0088 Kad ih vidje od Kladuše Mujo,
0089 Javi Mujo, Kladušane viknu:
0090 »Pokis braćo bjelica pšenica!«
0091 Sad da vidiš Muja kladuškoga!
0092 Kad pobježe, ostavi djevojke,
0093 A Ajka ga Karajkova viknu:
0094 »Srce dušo, od Kladuše Mujo!
0095 Zar se bojiš senjskog kapetana,
0096 Zar ćeš, Mujo, mene ostaviti!«
0097 Vidi Muja, pa se povratio,
0098 Pa Ajkuni zače govoriti:
0099 »Davor Ajko, pozlaćena grano!
0100 Ja s’ ne bojim senjskog kapetana,
0101 Nego bježah, da ata ujagmim,
0102 Da potjeram senjskog kapetana!«
0103 To doreče, pšenici se vrati,
0104 Pa povika momke i djevojke:
0105 »Svak unesi snoplje i pšenicu!«
0106 Teško momci trču i djevojke,
0107 Sve noseći snoplje i pšenicu.
0108 Šanac gradi harambaša Mujo,
0109 Od pšenice, žalosna mu majka;
0110 A kad Mujo šanac napravio,
0111 Tu ubaci tri’est djevojaka,
0112 Za dugačke puške prihvatiše,
0113 Pa na snoplje puške nabaciše,
0114 A prikuči senjski kapetane,
0115 Kad s’ prikuči, harambašu viče:
0116 »O Turčine, od Kladuše Mujo!
0117 Ne pal’ puške a ne gubi glave,
0118 Ne gub’ momak’ a ni djevojaka!«
0119 Kad to čuo na pšenici Mujo,
0120 Povikao senjskog kapetana:
0121 »Čuj serdaru, senjski kapetane!
0122 Evo t’ vjera Muja kladuškoga!
0123 Umrt ima, predati se nema!«
0124 Kad udari senjski kapetane,
0125 A dočeka na pšenici Mujo,
0126 Kad mu tri’est otpuče pušaka,
0127 Odmah pade trideset Senjana,
0128 Zauzbiše senjskog kapetana;
0129 A da vidiš senjskog kapetana!
0130 Kako viknu, ko da jelen riknu:
0131 »O Senjani, zlo popiste vino,
0132 A on puške Muja kladuškoga!«
0133 Opet serdar natjerao vojsku.
0134 Momci duge puške pobacaše,
0135 Za gotove male prihvatiše,
0136 A djevojke duge prenabiše,
0137 Kladušani puške opališe;
0138 A kad puče trideset pušaka,
0139 Opet pade trideset Senjana.
0140 Serdareva pozastade vojska,
0141 Opet viknu senjski kapetane:
0142 »O Senjani, zlo popiste vino!«
0143 A Senjani opet udariše,
0144 Kladušani oganj oboriše;
0145 Opet pade trideset Senjana.
0146 A da vidiš senskog kapetana,
0147 Kad povika na pšenicu pustu:
0148 »O Senjani, draga braćo moja!
0149 Onaj junak kuće ne vidio,
0150 Ko jednako udariti ne će,
0151 Jandal pješci, baška konjanici,
0152 Pa bacati snoplje i pšenicu!«
0153 Kad udari senjski kapetane,
0154 Dok je Mujo oganj oborio,
0155 Nesta snoplja a nesta pšenice,
0156 Jer Senjani butum razbacaše.
0157 Kad pogleda harambaša Mujo,
0158 Legoš’ momci, legoše djevojke
0159 Svih poginu trideset momaka,
0160 Pokraj njiha tri’est djevojaka,
0161 I lijepa Ajka Karajkova.
0162 Vidi bahta sedam Hrnjičića,
0163 Bez edžela umiranja nema!
0164 Nit’ s’ raniše, niti poginuše,
0165 Svih sedam ih žive pohvataše,
0166 Uhvatiše, ruke povezaše.
0167 Sad s Kladuše drmnuše topovi,
0168 Na Cazinu b’jelu otpukoše,
0169 Pa na Krupi opet otpukoše
0170 Sva s’ uzjari serhat i Krajina,
0171 A sta vika senjskog kapetana:
0172 »Ko je bolan neka lugu bježi,
0173 Eto larme s Pounja i Krupe!«
0174 Pokupiše po bojištu mrtve,
0175 Pokopaše kraj kladuškog luga.
0176 A kad svoje mrtve pokopaše,
0177 Pobjegoše Senju kamenome,
0178 Sobom vodeć sedam Hrnjičića.
0179 Dok se serhat skupi i Krajina
0180 Na pšenicu Muja kladuškoga,
0181 Već uteče senjski kapetane,
0182 Baš do Senja i sinjega mora
0183 I odvede sedam Hrnjičića.
0184 Kad Krajina sađe na Kladušu,
0185 Sva strnjika krvi nabujata;
0186 Pokupiše tri’est djevojaka,
0187 A i kod njih trideset momaka,
0188 Sve kopaju jedno kod drugoga,
0189 Na poredo momka i djevojku,
0190 Nek s’ spominje dok teče Krajine;
0191 A na jandal Ajku Karajkovu,
0192 Jaukliju Muja kladuškoga,
0193 Pa svak svome dvoru okrenuo;
0194 Teško žale sedam Hrnjičića,
0195 Jer Kladuši opadoše krila.
0196 Da vidimo senjskog kapetana!
0197 Kad odvede sedam Hrnjičića,
0198 U svoju ih savede avliju,
0199 Po stolovim’ posadi serdare,
0200 Vijećaju, čaše ispijaju,
0201 Kako l’ sedam ubit Hrnjićića.
0202 Evo kako v’jeće učiniše:
0203 Sve ih sedam vrći pod henkala.
0204 Henkal dođe i donese ćordu,
0205 A sta vika senjskog kapetana:
0206 »O Senjani, draga braćo moja!
0207 Koga ćemo najpre pogubiti?
0208 Al Turčina najstarijeg Muja,
0209 Al najmlađeg Hrnjicu Halila
0210 Pa po redu otkidati glave,
0211 Metnuti ih Senju na tabiju,
0212 Nek gledaju niz debelo more?«
0213 Uv’jećaše, harambaši Muju
0214 Da će najpre odrezati glavu,
0215 Nek s’ njega braća ne uzdaju.
0216 Vidi bahta Muja kladuškoga!
0217 Kad edžela umiranju nema,
0218 Kad edžela još u Senju nema;
0219 Spade Anđa sensjkog kapetana,
0220 Prava sestra senjskog kapetana,
0221 Ona brata u avliji viknu:
0222 »Kuku, brate, senjsi kapetane!
0223 Čudo j’, brate, i sedam ovnova
0224 Zaklat’ umah na kapiji gradu,
0225 A kamo li sedam bratimaca!
0226 To će s’ čudo na daleko čuti.
0227 Pa znaš, brate, senjski kapetane,
0228 Da j’ u Muja čudo pobratima!
0229 Znaš mu daja Kozlić Hurem-agu,
0230 Pa ajana, bega udbinjskoga?
0231 Mogu čuti, pokupiti vojsku,
0232 A ti s’, brate spremaš u svatove,
0233 Da se ženiš, žalosna ti maja!
0234 Jesi l’, brate, isprosio Ružu,
0235 A od Paga, od sinjega mora,
0236 A od Papa, od našega bana,
0237 Kakve cure u Rimluku nema!
0238 Eto t’ nema ni petnaest dana,
0239 A do roka,pa ’š vodit svatove,
0240 A od Senja do Paga našega,
0241 Sedam, brate, imade konaka!
0242 Kad pogubiš sedam Hrnjičića,
0243 Nu Turadi, žalosna ti maja,
0244 Pred svatove do sinjega mora,
0245 Pa ti vjeru i Boga zadajem!
0246 Ako Turci na Primorje sađu,
0247 Nit ćeš doći, ni dovest’ Ružicu!
0248 Ne’ moj brate, senjski kapetane,
0249 Počuj Anđu, ne želio zdravlja!
0250 Ti tu braću u tavnicu baci,
0251 Pa kad pođeš, povedeš svatove,
0252 Ti povedi sedam Hrnjičića
0253 U svatove, do Paga našega,
0254 I ponesi do sedam kolaca.
0255 Na konaku ostavi po jednog,
0256 Da na kocu broji nebom zv’jezde,
0257 Nek’ s’ spominje dok je Senja bilo!«
0258 Posluša je senjski kapetane,
0259 Pa on braću baca u tavnicu,
0260 Braća leže za petnaest dana.
0261 A kada li roci osvanuše
0262 Vid’ serdara, pa kupi svatove!
0263 Malo svata četiri hiljade.
0264 S manje ne sm’je pokraj sinja mora;
0265 Pa izvede sedam Hrnjičića.
0266 Kad izvadi sedam Hrnjičića,
0267 Viknu glava senjskog kapetana:
0268 »Koga ćemo ovdje ostaviti,
0269 Mrtva sjedjet’ i kapije čuvat,
0270 Ali Muja, al njeg’va Halila?«
0271 Anđa opet bratu poletjela:
0272 »Nemoj, brate, senjski kapetane!
0273 Već izvedi do Paga našega,
0274 Kad dođeš babaluku svome,
0275 I prenoćiš, povedeš Ružicu,
0276 Onda, brate, ti ostavljaj putem
0277 Sedam braće na sedam konaka.«
0278 Opet serdar Anđu poslušao.
0279 Vider Anđe senjskog kapetana!
0280 I ona će u svatove poći,
0281 U jenđiluk po dilber Ružicu.
0282 A kad Anđe zajahala đoga,
0283 Ona bratu veli kapetanu:
0284 »O moj brate, senjski kapetane!
0285 Dajder meni harambašu Muja,
0286 Popust’ malo iz ramena ruke,
0287 Kako more povesti mi đoga,
0288 Nek s’ spominje, dok teče Krajine!«
0289 Kapetan joj dade harambašu.
0290 Jadna glave Muja kladuškoga,
0291 Gdje dočeka voditi đogata
0292 Kad kapetan podiže svatove,
0293 On na Senju opali lumbardu,
0294 A svatovi oganj oboriše.
0295 Dobri konji, pomamni Senjani,
0296 Sve nagoni jedan na drugoga,
0297 A sve pali iz pušaka malih;
0298 Dobar đogo senjskog kapetana,
0299 Tad’ mu j’ bio na četvrtu travu, -
0300 Anđelija senjskog kapetana
0301 Sve na Muja nagoni đogata.
0302 Sve ga đogo niz urije čepa,
0303 Sve od Senja do Paga vlaškoga,
0304 Tamam jedva za sedam konaka.
0305 Kad sađoše do Paga kamena,
0306 Dobro ih je bane dočekao,
0307 Sve svatove po jaftama baci,
0308 A on sebi senjskog kapetana,
0309 I uz njega sedam Hrnjičića.
0310 Večeraše, konak učiniše,
0311 Sedam braće ni spavati ne će.
0312 Kad svanulo, sunce ogranulo,
0313 Stade vika senjskog kapetana,
0314 A svatovski kucnuše čauši:
0315 »Hazur ola, kićeni svatovi!
0316 Svati jesmo, za stajanja n’jesmo,
0317 Dockan nam je, podaleko nam je,
0318 Kratki danci, dugački konaci!«
0319 Tad svatovi ate uzjahali,
0320 Pa od Paga snahu podigoše,
0321 Dok sta vika senjskog kapetana:
0322 »Davor Anđo, u brata jedina,
0323 Je li vakat braću ostavljati,
0324 Da s’ rastaje jedan od drugoga?
0325 Al bi ovdje podignuli Muja,
0326 Al najmlađeg brata im Halila?«
0327 Anđelija bratu govorila:
0328 »Poslušaj me, brate po rođenju,
0329 Ne ostavljaj brata ni jednoga,
0330 Vo’ ih žive Senju kamenome!
0331 A kad Senju dođeš kamenome,
0332 Svedeš Ružu, pa s’ oženiš njome,
0333 Ti s’ Turčina ne boj ni jednoga,
0334 A u Senju pokraj sinja mora;
0335 Onda smiči sedam Hrnjičića!«
0336 Vidi bahta sedam Hrnjičića!
0337 Gdje ih l’jepa obrani djevojka!
0338 Brat posluša sestru Anđeliju,
0339 Opet braću vodi Senju b’jelom,
0340 Sedam dana do Senja kamena.
0341 Sve pješice braća putujući,
0342 Posustali jedan kod drugoga.
0343 Sad da vidiš na đogatu Anđe!
0344 Kad se Senju pomoli djevojka
0345 I svatovi senjskog kapetana,
0346 Vidi Anđe dokle tjera Muja!
0347 Iz svatova njega istjerala,
0348 Ona Senju pravi i kapiji.
0349 Oh dokle je kidisala Muju!
0350 Dobar đogat, škakljiva djevojka,
0351 Teško b’ mala puška dometnula
0352 Od svatova pa do Anđelije.
0353 Al njoj veli od Kladuše Mujo:
0354 »Davor Anđo, zmija te ujela!
0355 Jer ti kucaš pokraj mora đoga,
0356 Sve mi pete satra uz obalu,
0357 Pokrvavih travu i obalu,
0358 A od ploča od konja đogata.«
0359 Dok sta vika sa đogata Anđe:
0360 »Srce, dušo, od Kladuše Mujo!
0361 Junak n’jesi, koliko te kažu;
0362 Da si junak, da si muška glava,
0363 Neb’ te đogat trao uz obalu,
0364 Ti bi bolan ustavio đoga,
0365 Skin’o mene sa konja đogata,
0366 Pa đogatu sedlo pritisnuo,
0367 Bacio me na sape đogatu,
0368 Pa pobjego od Senja kamena,
0369 Srce, dušo, na Kladušu b’jelu;
0370 Izv’o đoga, a izveo Anđu,
0371 Kakva đoga već kod Senja nema,
0372 A ni Anđe pokraj sinja mora!«
0373 A kad Mujo čuo harambaša,
0374 Onda Anđi na đogatu kaže:
0375 »Davor Anđo, pozlaćena grano!
0376 Kako ću te skinut sa đogata,
0377 Kad su moje savezane ruke!«
0378 A kad Anđa r’ječi razumjela,
0379 U mantiju rukom poletjela,
0380 Iz nje Anđe nožić povadila,
0381 Preko pleća Muja ošinula,
0382 Pa ćenevir presječe djevojka.
0383 A kad Muju odr’ješila ruke,
0384 Da ga vidiš, vesela mu maja!
0385 Anđeliju za pojas prihvati,
0386 Dok je hvati, skide sa đogata,
0387 Pa đogatu sedlo pritisnuo,
0388 Anđeliju na đogata baci.
0389 A sve gleda senjski kapetane,
0390 I on gleda, i uz njeg svatovi.
0391 A kad Anđu na đogata baci,
0392 Anđa viknu:«Pusti, harambaša,
0393 »Pusti kajas od konja đogina!«
0394 Mujo pušća, đogan zagrabio,
0395 A kad đogan zemljom zagrabio,
0396 Stade vika senjskog kapetana:
0397 »O svatovi, draga braćo moja!
0398 Vider Anđe, zmija je ujela,
0399 Gdje odr’ješi Muja harambašu!«
0400 Pa još reče senjski kapetane:
0401 »Svak potjeraj Muja i đogata!«
0402 Kad svatovi zemljom zagrabiše,
0403 Čudna tutnja pokraj sinja mora!
0404 Dok povika senjski kapetane,
0405 A na ime harambašu Muja:
0406 »Stander, Mujo, uticanja nema!«
0407 Da mu vidiš od mejdana đoga,
0408 Kako Muja nosi i Anđicu!
0409 Svata tamam četiri hiljade,
0410 A pred njima sensjki kapetane.
0411 Tek što gone, to dalje ostaju,
0412 Đoga niko saviti ne more.
0413 Dok povika senski kapetane
0414 Sa čilaša svog seiza Đura:
0415 »Brže šajku, đogatovu majku,
0416 Brža j’ šajka od đogata moga,
0417 Sapreće ga ml’jeko materino.«
0418 Dok mu Šuro dovede kobilu,
0419 Sjaha čilu, uzjaha kobilu;
0420 Al odmače na đogatu Mujo,
0421 Za njim viče senski kapetane:
0422 »Stan’der, Mujo, uticanja nema!«
0423 Sad da vidiš đoga i kobilu!
0424 Tužna đoga, a kod bedevije!
0425 Dok poteče, dok stiže đogata,
0426 A kad senjski stiže kapetane,
0427 Jadnom Muju suze udariše,
0428 Pa on Anđu na đogatu viknu:
0429 »Što to, Anđo, ujela te guja,
0430 Uputi mi sa ramena glavu!
0431 Al ja svoje ne bih ni žalio,
0432 Ali braće, grdna rano moja!«
0433 Kada Anđa čula harambašu,
0434 Ona Muju na đogatu kaže:
0435 »Davor dušo, od Kladuše Mujo!
0436 Zar se bojiš senjskog kapetana?«-
0437 »Gdje se, Anđo, prepanuli ne ću!
0438 Puške nije, britke ćorde nema,
0439 Da obranim od serdara glavu!«
0440 A veli mu Anđa Latinkinja:
0441 »Srce, dušo, od Kladuše Mujo!
0442 Digni Mujo puli risovinu,
0443 Pa izvadi obje puške male,
0444 To sam vrgla o konju đogatu,
0445 Porad tebe, da obraniš glavu!
0446 Pa se hvati pod kolan đogatu!«
0447 Kada Mujo diže risovinu,
0448 Pa ugleda obje puške male,
0449 Pa uhvati pod kolan đogata,
0450 Vid gadare senjskog kapetana!
0451 Kakve ćorde u serdara nema!
0452 A kad Mujo ugledao ćordu,
0453 Maloj puški ni mukajet nije,
0454 Već on vrati na kajasu đoga.
0455 Ja kad Mujo povratio đoga,
0456 O da vidiš senjskog kapetana!
0457 Dopad’ šajka do konja đogata,
0458 Hrza šajka, đogat odhrzao
0459 A od Muja poletjela ćorda,
0460 Pa on viknu sensjkog kapetana:
0461 »Čuj serdare, senjski kapetane,
0462 Platićeš mi svih šest bratimaca!«
0463 Kad kapetan ugledao ćordu
0464 A u ruci Muja kladuškoga,
0465 Ve s’ kapetan obranit ne more
0466 Od zla vuka, Muja kladuškoga,
0467 Pa kapetan zastavi kobilu,
0468 A povika harambašu Muja:
0469 »O Turčine, od Kladuše mujo!
0470 Ne kidiši od ramena glavi,
0471 Džaba t’ đogo, nosi Anđeliju,
0472 O Turčine, na Kladušu b’jelu!«
0473 Đogata je ustavio Mujo,
0474 Pa on veli senjskom kapetanu:
0475 »Čuj serdare, senjski kapetane!
0476 Eto mojih svih šest bratimca
0477 U konaku senjskog kapetana,
0478 Odr’ješi ih, daj im brašljenicu,
0479 Neka kuli idu na Kladušu,
0480 Jer ti vjera Muja kladuškoga,
0481 Tebi dobra već u Senju nema!«
0482 Njemu senjski veli kapetane:
0483 »O Turčine, od Kladuše Mujo,
0484 Ja ću pustit braću na Kladušu!«
0485 Vidi Muja, otišće đogata,
0486 I odnese Anđicu djevojku.
0487 Kada serdar dođe na kapiju,
0488 Pa u kulu uvede Ružicu,
0489 On se natrag u avliju vrati,
0490 Braći snese mesa i pogače,
0491 A svakome dade brašljenicu,
0492 Odrješi ih, pa ih otpusito.
0493 Sad nek ide svih šest Hrnjičića
0494 Natrag kuli na Kladuši ravnoj.
0495 Al da vidiš Muja kladuškoga!
0496 Lako j’ Muju na Kladušu saći,
0497 Na đogatu senjskog kapetana!
0498 Kada kuli na Kladušu dođe,
0499 Pa pod kulom ostavi đogata,
0500 Sestru Ajku sa đogata viknu:
0501 »Sestro Ajko, prihvati mi Anđu,
0502 Milu sestru senjskog kapetana,
0503 Vod’ je kuli sebi u odaju!«
0504 Kada Ajka Anđu opazila,
0505 K njoj ispade, skide sa đogata,
0506 Grle s’ ljube odadv’je djevojke.
0507 Ja kad mati do đogata dođe,
0508 Pa kad Muja vidje i đogata,
0509 I Anđicu senjskog kapetana,
0510 Mati ciknu, a povika Muja:
0511 »Čuj moj Mujo, puška te ubila,
0512 Od koje se nikad ne prebalja,
0513 Zar si braću dao za Anđicu,
0514 I za đoga senjskog kapetana?
0515 Čuj moj sine, harambaša Mujo,
0516 Da Bog dade i sreća od Boga,
0517 Pa i tebe poželjela maja,
0518 O moj Mujo, pre današnjeg dana,
0519 Kad si braću dao za Anđicu!«
0520 Mujo majci poletio ruci:
0521 »Ne kun’ mati, milovanje moje,
0522 Mujo braće ne da za Anđicu,
0523 I za sav Senj pokraj sinjeg mora!«
0524 Pa joj Mujo harambaša kaže,
0525 Pa joj kaže, što je i kako je.
0526 Mati kuka, kune harambašu,
0527 A tješi je l’jepa Anđelija:
0528 »Nemoj mati boljećete glava!
0529 Istina je, što govori Mujo,
0530 Pustiće ih serdar na Kladušu!«
0531 Svu noć kuka, sana ne imala;
0532 Vav’jek pije na Kladuši Mujo,
0533 A služi ga Anđica djevojka.
0534 Kad svanulo, ogranulo sunce,
0535 Mati kuka, da prestane ne će.
0536 Na noge se harambaša Mujo,
0537 Opremi se i pripasa ćordu,
0538 Pa pomamna napravi đogata.
0539 Istom Mujo đogata izveo,
0540 Da ga jaše na Kladuši b’jeloj,
0541 Pa da tegli senjskom kapetanu, -
0542 A kad Muju oči utekoše,
0543 A na polju pogleda pšenicu,
0544 Al ispade svih šest Hrnjičića
0545 Na pšenicu, pa se navratiše.
0546 Gleđu momke, gledaju djevojke
0547 Daju rahmet, suze proljevaju.
0548 Kad Mujo braću ugledao,
0549 Vrati đoga, za jasle priveza,
0550 Pa on mater od đogata viknu:
0551 »Pogleđ’, mati, kuli sa pendžera,
0552 Pa ti braću vidi Hrnjičiće!«
0553 A kad stara okom pogledala,
0554 Napr’jed idu svih šest Hrnjičića.
0555 Pred njih stara ispanula majka,
0556 Pa pred kulom svakog prigrlila,
0557 Prigrilila u čelo ljubila:
0558 »Jeste l’ djeco, zdravo i veselo!
0559 »Jesmo, mati, dragom Bogu hvala.«
0560 Kad uđoše kuli u odaju,
0561 Mujo pije džamu kod pendžera,
0562 A poletje svih šest bratimaca,
0563 Grle, ljube u odaji Muja,
0564 Majka njiha gleda u odaji:
0565 Mati pita, a djeca joj kažu,
0566 Kako j’ tamo kod Senja bijelog.
0567 Njojzi kažu svih šest Hrnjičića:
0568 »Kuku naša po rođenju majko!
0569 Da nij’ Boga i bahta Mujova,
0570 I Anđice senjskog kapetana,
0571 Mi kod Senja pogubismo glave.«
0572 Sad da vidiš na odaji majku!
0573 Kol’ko ljubi harambašu Muja,
0574 Tol’ko Anđu senjskog kapetana.
0575 Vidi Muja na Kladuši b’jeloj!
0576 Svu Kladušu na veselje viknu,
0577 Jer je Anđa don’jela cekina,
0578 Još hiljadu ispod vrata svoga,
0579 Što mu bilo opraviti pira,
0580 Kakvog pira ne bi na Kladuši.
0581 Lijep porod s Anđom porodio,
0582 Jednog sina steko na Kladuši,
0583 A od Anđe senjskog kapetana.
