Sedamdeset anegdota/10

←9

Sedamdeset Anegdota (1911)
Pisac: Andra Gavrilović
Vasilije Lazić

11→

Gavrilović, Andra (1911). Sedamdeset Anegdota iz života srpskih književnika. Beograd: Izdanje knjižare S. B. Cvijanovića

VASILIJE LAZIĆ

1.

U Suseku, selu kitnjastoga Srema, a u kući mladoga književnika V. Lazića sprema se već od nekoliko dana bogata čast, koja će se pokazati na dan Krsnoga Imena što će za neki dan radosno osvanuti.

Mlad kao lane, visok kao bor a lep kao Narcis — srpski književnik Vasa oseća svu sreću svoga života. Oseća zdravlje, kojim mu prsa nabrecuju, oseća krepost i lakost s kojima bi se mogao vinuti povrh lepe Fruške Gore, pa oseća i milinu pri pomisli da mu je sudbina odredila za saputnicu baš onu koju je on želeo i koja odgovara njemu kao jela boru.

Rečju sve je dobro, sve je lepo, srećno i zadovoljno.

Ali u svetu postoji i od velikoga veće. Ali u svetu ima i preko hleba — pogače.

Tako u svetu.

A u kući našega književnika Vase tako isto samo malo drukčije i — lepše.

strana 34 — Ha! — planu Vasa — jedna nam želja zagreva grudi! Dakle, ona mi sama kazuje metu, a ja — ludak — još premišljam!

Zalud njojzi sva lepota njena — kada Vasa na nju i ne gleda…

Mislite?

Varate se. Gleda on na sve to, gleda očima i čezne srcem.

A neki mu se demon uselio u do sada mirnu i zadovoljnu dušu pa mu govori: „Reći ćeš nekada: imadoh — ne znadoh! Biće dockan, brajko!“

Misli i razmišlja književnička glava kako bi on mogao biti krasan Romeo, kad bi ona htela biti Julija. Ona — služavka Mila!

Premišlja tako i uzdiše jako, al’ ko će delu da pristupi! Nije mala neprilika ako — sačuvaj Bože! — stvar pođe neželjenim tokom, recimo uz vodu!

I ko zna dokle bi on tako na prazno mislio i iz punih grudi uzdisao, da ga na delo ne krete jedna neočekivana i veoma ugodna prilika.

Na ime, dolazi on jednom kući pred podne na ručak, gde ga očekuje mila ženica, a Mila mete dvorište i peva:

„Brala bih sasu,
„Ljubila bih Vasu…“

strana 35 To jest: u njega je od nekoga vremena mlada kao kaplja i lepa kao boginja — služavka.

To ga ohrabri, i on odluči da pristupi poslu kako i dolikuje srpskom srcu i mužanskom čustvu.

A već su nastale pripreme za Krsno Ime, krasnog njihnog svetitelja. Sva je kuća pokrenuta, sve je u poslu i zabuni. Mlada domaćica radi i naređuje po kući, peva i ne sniva da bi joj valjalo imati i malo policijske predostrožnosti.

Sad il’ nikad!

Tako mišljaše i naš književnik, i ta ga pomisao ožive i osokoli.

Uoči same slave ima se najviše posla. To zna svak živi, pa je to video i on.

Zato još izjutra toga dana reče lepoj Mili da će joj izdati neke zapovesti. Malo posle dodade da bi on želeo da to izdavanje poverljivih naredaba bude izvršeno u četiri oka i u potpunoj pomrčini. A za takav je teren označio atlukanu, koja je tek pre neki dan ispunjena novim mirišljavim senom sa bujnih i sočnih livada gospodara književnika. Tada će lepa saveznica i prijateljica primiti od gospodara za uspomenu na veliki trud jedan lep i zaista neočekivani poklon.

strana 36 Služavka se obli krasnim rumenilom i ćutaše.

Gospodar je to tumačio kao dobar znak, jer svaki već zna reći kako je ćutanje — znak odobravanja.

— Ja ću ti već dati znak a ti ćeš po stubama lagano gore! — završi gospodar i ode na posao.

Služavka rađaše poslove donekle ćuteći, pa se onda najedanput grohotom zasmeja.

— To će biti slavno! — reče u sebi, i opet se zaceni od smeha i zvonki joj glas odjekivaše kao zvuk srebrnoga zvonceta.

Milina!

Da je i to još mogao čuti Vasa, zacelo bi se ponovo zamislio: što njegova slava pada baš u leto kada su najduži dani…

* * *

U dvorištu mrak koji tek ovde onde proseca jasna svetlost što dolazi iz doma u kome se još posluje, i iz koga se čuje vesela pesma, žagor i razgovor…

Neko se zaista penje po stubama i već ulazi lagano u atlukanu.

— Pst!

— Ti si?

— Da!

strana 37

— Hajde lagano tako u tom pravcu… Tako! Hodi, dušice, u moja topla objatija!

Poljubac puče!

I drugi, i treći — i sve se dalje niska osipa…

Zašušta seno — a vetrić stao: i on je veran saveznik, ni on neće tajnu da odaje…

— A sada, dušice, evo to ove pozlaćene
papučice za tvoje merdžan-nožice.
Da mi ih nosiš — da se ponosiš!

* * *

Pred samo podne sutra dan dođe na čestitanje sva susečka elita. Gosti posedali u velikoj sobi, dvore ih domaćin i domaćica — oboje preko mere veseli, ta danas je njihovo Krsno Ime! — a služi ih lepa Mila.

— Pa, gospodo, ako mi dopustite da vam se nečim naročito pohvalim! — reče u jednom trenutku domaćica sa nekom na ročitom svečanošću.

— Molimo! Molimo! Zapovedajte! Mi smo tako znate ljubopitljivi! — poleteše odgovori sa svih strana.

Domaćin i sam radoznao.

— Sinoć me je moj Vasa obradovao naročitim poklonom. Ja onako umorna od posla, a on mi u nagradu dade evo ove strana 38 papuče, pa mi još reče da ih nosim i da se ponosim! I hoću, ako Bog da!

Gosti uzeše sa čuđenjem i živim odobravanjem razgledati zaista lepe papuče, koje domaćica izvadi ispod minderluka, a neprestano pitaju domaćina gde ih je nabavio, kako i pošto.

Domaćin stoji kao kip.

Zaprepastio se pa ne trepće.

Ljubazno se osmejkuje i odgovara nepotpunim rečenicama.

— Vidim ja poodavno da se Vasa nešto
sprema učiniti, samo nisam znala šta
upravo… Vaso, je l’ da si lepo izveo stvar?

— Nisam… ovaj… ti si lepše… onaj… i ona…

— Divno, divno! — viču gosti opet…

Otpoče ručak veliki i svečan. Goste služi lepa Mila, samo se čuva da se pogledom ne sretne sa gospodarem Vasom…

2.

Kao sekretar Beogradske Konzistorije Lazić je češće bračne tužbe raspravljao usmenim putem i dosetkom. —

Jednom mu dođe na žalbu neki seljak iz Beloga Potoka i reče kako sa svojom, te godine uzetom, ženicom ne može dalje živeti jer je ona rodila — četvrti mesec po venčanju. strana 39

— Jeste li se vi pre venčanja voleli? — pita Lazić seljaka ozbiljno.

— Jesmo, gospodine, mnogo vremena! — odgovara seljak.

— A koje je dete po redu ? — pita. Lazić kao zamišljeno.

— Pa prvo.

— Prvo?

— Jeste.

— E, prijatelju — kad je prvo, ono može da se rodi i sutra dan po venčanju.

— Zar može?

— Može, brate!

— Tako ti Boga?

— Tako mi Boga!

— I to piše u knjigama?

— Piše, brate!

— E, hvala ti kao ocu! Idem sad
kući veseo i srećan, a onako u malo što
bruku ne načinih. U zdravlju!

— Srećan ti put!

Seljak ode pevajući — a Lazić, i ne traženi, dukat spusti u džep…

3.

Lazić je stanovao na Vračaru, podaleko od svoje kancelarije, pa se na dužnost vozio i sa nje vraćao na svojim taljigama. Vozeći se sedeo je leđima okrenut kočijašu.

strana 40 Upitan zašto tako čini, Lazić je odgovorio:

— Pa — Srbin sam! A gde ste videli
da Srbin gleda u budućnost, u ono što će biti? Mi pričamo samo o prošlosti,
pa i ja gledam kuda sam već prošao…