Svi smo mi Koleta od Rozena

Svi smo mi Koleta od Rozena  (1932) 
Pisac: Dragiša Vasić
Pad sa građevine


Sprovod veoma svečan, koji je privlačio pažnju svih prolaznika, kretao se službeno i polako sve do ulice Grobljanske. Tu, od početka njenoga, prvo su nosioci krsta i koljiva, bez dogovora, ubrzali korake. Za njima je, da bi održao odstojanje, požurio i sam nosač odličja. U istoj nameri, nosači venaca, kojih je bilo mnogo, nekoliko redova, takođe pođoše brže. Ocenivši da im poslednji red izmiče, vođe crnih kola, na kojima se sanduk od metala primetno truckao, snažno su trgli podbratke, dok je vozar, u isti mah, ošinuo konje, za čijim se ušima, lako i zlokobno, lelujale perjanice. Onda i ožalošćeni, iznemogli za kolima, i sami opružiše noge, jer zadnji točkovi, na koje behu usredsredili svu pažnju, ubrzaše obrtanje. Za njima učiniše, isto tako, i drugi, pa se to redom prenese sve do poljske baterije što je, iz počasti prema ratniku od zasluga, uveličavala ovaj, po broju pratilaca, neobičan sprovod. A od polovine Grobljanske ulice, i prilazeći groblju, povorka se tako ubrzano kretala, da su i ljudi i žene prosto potrčkivali, iz bojazni da ih ne sustigne ona snažna zaprega topova, od čijeg se treska ništa više nije čulo sve do groblja, i gde se ovoj uzbuni pridružilo i zvono sa grobljanske kapele, što je usred zaglušnoga treska, sa kojim se slivalo, podsećalo na izvestan zadihani i jezivi lavež.

Na ulazu, baš na samoj kapiji groblja, udovica najedanput izgubi svest i pade u nečije ruke, pa zabuna oko toga da je povrate uveliča još više sveopštu užurbanost i uzbunu. Pošto su je preneli u sobu grobljanske uprave, sprovod produži pravo ka iskopanom grobu. Nas dvojica, najbliži i najbolji drugovi čoveka koji je bio uzrok svega ovoga, nismo mogli tamo ni da pristupimo. Tada, pred grobom, pritisnutim sa svih strana svetinom, održaše mu govore oni sa kojima on nikakve osobite ni intimnije veze nije imao, pa kovčeg, pošto su ga zalemili, spustiše pomoću konopaca onamo gde mu je bilo namenjeno da ostane samo privremeno.

Uklanjajući se ćuteći, mi smo se, posle toga, uputili stazom koja vodi grobnici Vojvode Putnika. Bili smo sami. Ljubičasti sumrak uveliko je padao.

U hodu, uzimajući me prisno pod ruku, moj drug prekide ćutanje:

— Ne volim da gledam — reče on — ovo kamenje, ploče i ove spomenike pod čijom težinom, u raznim fazama raspadanja, nalazi se čitav jedan svet. Ajdemo brže. Zar nije bolje bilo u ratu: humka i drveni krst, a pod svežom zemljom, krvavo, još sveže i toplo telo.

Ja sam, međutim, rekao:

— Vidiš, ova jadnica ne može da preživi svoga muža. Ja ne mogu to ni da zamislim. Ja mislim daće se opa ubiti.

Uzimajući me još prisnije pod ruku, zatim razmislivši o nečem, on, posle podužeg ćutanja, isto tako ne odgovori direktno na moje pitanje. Nego:

— Baš pre neki dan — reče — slučajno sam naišao na Dodeovog Besmrtnika.

— Čudnovat slučaj — upadoh živo — i ja sam ga nedavno čitao ponova.

— Kad je tako — produži on skoro obradovan — onda mi je lako da govorim baš o tome što si pokrenuo, o čemu sam i ja maločas mislio, a pored toga o nečem što do sada nikome...

— Dobro — prekidoh ga opet — znamo šta smo jedan drugome.

— Ti se, dakle, sećaš kako je on onu sirotu malu Koletu od Rozena, u njenom očajanju udovištva, opisao?

— Kako da se ne sećam, sećam se vrlo dobro Kolete od Rozena, njene plave kose bačene u mrtvački kovčeg muža, stola postavljenog za dvoje, dopisivanja s one strane groba...

— I kako je Pol-Astje, onoga dana kad je divnu udovicu pratio na Per-Lašesko groblje utisnuo onaj poljubac na njena poluotvorena usta, poljubac koji mu je ona vratila ludo, kako je to sjajno opisao Dode, pored samoga sarkofaga njenoga muža, u grobNici, na čijem mermernom zidu beše ispisan stih Salamite: Ljubav je jača od smrti, i dok je ptičica jedna riđe boje kljucala crviće između kamenih ploča.

— Da, dabome! To je mesto koje se ne zaboravlja!

— E lepo, kad se toga sećaš, onda slušaj šta sam ja doživeo, au svome sopstvenom očajanju udovištva, samo mnogo užasnije nego što bi i ti i ma ko mogao naslutiti.

Mi smo bili ostavili groblje, pa smo se uputili Laudanovom šancu, odakle se još video Dunav i skoro sva raštrkana i arhitektonski tako nemirna naša prestonica. Trava je mirisala, vazduh je bio miran.

— Znam, isto tako — nastavi on — da dobro pamtiš kako sam pre jedanaest godina, dole na frontu, naprečac, doznao o smrti svoje žene, kako je to na mene delovalo, i ti si najbolje, jer si mi bio najbliži n jer si dojurio čim si o njoj saznao, upoznao moje stradanje, koje me je učinilo drugim čovekom, i da živim samo za uspomenu na ženu zbog koje mi se život činio više nego besmislen. Sav užas one patnje, najveći moj doživljaj, bio je zbilja neobičan. Tri godine drhtao sam u tom dubokom stradanju, takvom da ga živi čovek jedva može i da izdrži. i za sve to vreme, i dugo i užasno, uteha me nikad nije htela pomilovati, sem nadom da se rat mora završiti, da ćemo se vratiti i da ću, najzad, dočekati da dostignem do onoga groba koji je za mene sve. I doživeo sam.

Istoga dana kad sam stigao, ja sam smesta pošao da ispunim prvu dužnost, da zadovoljim neodoljivo osećanje. Otišao sam na grob koji me je privlačio jače od svih susreta sa živima. Otišao sam i proveo tamo jedno sasvim kratko vreme, tupo gledajući u kišom isprani krst, na kome se ni polovina slova nije bila održala, i u zemlju pokrivenu skoro već osušenom travom.

Ali vraćajući se, ja ne osetih nimalo olakšanja kome sam se nadao. To je bilo zato što sam se još uvek nalazio pod svežim utiscima susreta sa živima. Uviđao sam da treba da dođem još jedanput, sutradan, pa da tamo ostanem što duže, predajući se sav onoj uspomeni.

Tako sam i uradio. Iako je već bila jesen, dan je bio vrlo lep i priroda još uvek raskošna, To poslepodne kad sam se uputio groblju da tamo ostanem sve do noći. To groblje bilo je daleko van varoši, koja ostaje za brdom, ograđeno starom ogradom i opkoljeno brežuljcima i livadama, na kojima se još uvek nalazili zdenuti plastovi. Bilo je sasvim pusto, jer se zbog našeg dolaska sve steklo u varoši, i grobareva kućica, u kojoj sam nekad uzimao tamnjan i kadionicu, bila je zaključana. Ja odlučih da ne ulazim unutra nego da pređem s druge strane, na livadicu, pored same ograde, u čijoj se neposrednoj blizini nalazio grob za kojim sam toliko čeznuo. Činilo mi se tako da onda i neću videti druge grobove, i da ću, udaljen samo nekoliko koraka od nje, najbolje moći da se predam onome zašto sam se tu i nalazio. Tako je i bilo. Legao sam na travu dok je oko mene mirisalo, pa sam gledao plave planine u daljini i ćuvike sa voćnjacima što su krili bele kućice sa crvenim krovovima. Vladao je takav mir i sve je bilo tako čisto i svetlo oko mene i u meni, da sam uviđao kako je to baš ono o čemu sam uvek sanjao. Gledajući u vrhove planina suncem obasjane, ja sam na licu osećao jedan osmejak zaista čudan, koji neću zaboraviti dok god sam živ, jer je bio prvi i poslednji u mome životu. Taj osmejak kao da je trebalo da izrazi neko čudno milovanje, blago i neobično sveto, a zbog dostojno izdržanoga stradanja, zbog svega što sam dotle podneo. To meko sunce na vrhovima planina i ovaj blagi osmejak čudnovato se stapahu sa nečim neodoljivim, neshvatljivim i tajnim. Kao nagrada za sva stradanja, kao dokaz o čovečanski izdržanom, bilo je to nešto kao najveća uteha, kao blagoslov ili kao najveće priznanje koje se moglo dobiti.

I sa takvim mirom u duši stao sam da se udubljujem.

Sami, sasvim bliski, mi smo se počeli vraćati jedno drugom, i tada sam živo osetio onu mirnu sreću zbog čistote sa kojom sam joj, posle svega izdržanoga i svih iskušenja, došao.

Najednom, tako zaklopljenih očiju, zamišljen i zanesen, trgao sam se. Iznenadio me zvuk zvona što je dolazio sa belim stadom koje mi se približavalo i opominjalo da nisam sam, kao što sam mislio. To stado, dok je pasući milelo, pratila je čobanka koja je odmereno koračala za njim, a sa pletivom u rukama. Eh, kako je sve kratko trajalo! Nalakćen, očekivao sam da me to stado mimoiđe. No ono se samo sporo pomicalo, idući mi pravo u susret. Najzad, sve bliže i bliže nailazilo je ono prema meni, i u tome približavanju brzo i sitno kidanje trave stade da me zanima. Tada sam tek po digao oči i ugledao čobanku. Sasvim mlada, snažnoga i pravilnoga stasa, razvijenih i čvrstih listova na nogama visokim i tankim, ona me je prvo pozdravila, dok je moj pogled odmah pao na njene grudi, čiji se nemir pri svakom i najmanjem pokretu, a pod njenom skoro providnom bluzom, živo osećao.

Pozdravljajući me, ona se nasmešila, korak po korak prateći stado. To što se ona nasmešila odbijalo me, jer sam znao da su ovu neobičnu slobodu naše, nekad tako smerne devojke, morale za dobiti pod okupacijom. Prateći stado, ja sam primetio da ga ona sve više navodi oko mene, da se namerno ne udaljava, i da je spremna da započne razgovor sa mnom čim ja za to pokažem volje.

Sve više i bliže stado se vrzmalo oko mene, pa mi je i ona, krećući se onom mladalačkom gipkošću koja čini da je svaki pokret uživanje, bila prišla sasvim blizu. Na njen pozdrav ja sam odgovorio učtivo, i opažajući da se namerno ne udaljava, zapitao je nešto o njenim ovcama.

Odgovorila mi je rado, pa me je i sama pitala o mome činu i koga je roda moja uniforma.

To je bio povod da je upitam: raduje li se što smo došli; na šta mi ona odgovori:

— Dabome, zašto se ne bi' radovala?

— Šta znam — rekoh — davno smo vas i ostavili.

Pošto je poćutala:

— Pa ništa, naši smo — reče.

U tom razgovoru, koga se dobro i ne sećam, ja naglo osetih kako se u meni krv pali, i oganj, koji se razgori, obuzima me svega, pa kao nečim uboden, podigoh se, priđoh joj.

— To pletivo — rekoh ne znajući šta govorim — šta je to, kome to, bacite vi to!

— Gle! Šta? — branila se ona, smejući se. — Zašto da bacim? Pletem da mi prođe vreme.

Tada zapodenusmo nekakav besmislen razgovor oko toga pletiva i počesmo da se oko njega pregonimo. Ona primedba o slobodnom ponašanju potvrđivala se sve više, jer na moja drska zadirkivanja koja su i mene samog čudila, odgovorila mi je ravnom merom, dok je u njenom glasu i držanju bilo nečeg mnogo sigurnijeg nego u mome. Onda pođoh da silom otrgnem ono pletivo, no ona brzo odmače ruku, te umesto pletiva ja zgrabih za njene grudi tvrde kao kamen, i upola raskopčane. Povukosmo se, ponesosmo, zajedno pored žbuna, lica zagnjurena u travu...

Šta sad misliš, pobro moj, a? Kroz maglu u očima, zažarenih obraza... i onaj grob i čobanka, i snovi naši i sva stradanja, šta veliš: sve neka ide do vraga! Zar nismo svi mi kao i ona mala Koleta od Rozena? Ščepao sam otkotrljanu šapku, okrenuo se oko sebe, zverski, kao da sam u času izgubio dušu, i kao krvnik pošao sam natrag. Za mnom, malo iza toga, osetih nekakav topot, sasvim neobičan, besan. Kao neki pomanitali eskadron demona, za mnom je jurilo stado, i to negovo demonsko blejanje podsećalo me na najodvratniji kikot...

... Zastali smo na samom vrhu Laudanovoga šanca. Iza nas pružala se sjajno srebrnasta traka Dunava, koji se naglo gubio u bujnom zelenilu ada. Pred nama sumrak, gust i garav, obavijao je sve više, sve brže, sve grabljivije, grad i groblje, grad Života i grad Smrti, u kojima se baš tada, punom i ludom snagom, vršio onaj najveći i najmračniji proces večite smene: od ljubavnoga zagrljaja, rođenja u mukama, živoga i smetenoga gamizanja i polumrtvog sna, do žalosnog trzaja starosti i neumitne i fatalne Seobe, jednoj od kojih smo i mi maločas prisustvovali.

Bili smo gologlavi, u dubokom ćutanju. Zrikavci nam nisu smetali.