Sve što mi je rekla...

Sve što mi je rekla... Pisac: Laza Kostić

Sve što mi je rekla u zvezde sam slivo,
od tih zvezdica sliku sam joj skivo
– ta tako su valjda nekad i skovana
po tom božijem ruvu ta puceta sjajna –
sve sam slici kazo što mi srce taji,
nakitio sam je moji’ uzdisaji’,
al’ za taj su teret zvezde bile male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je željom srca moga,
pustom, teškom željom srca žeđanoga,
al’ za taj su teret zvezde
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
nakitio sam je slašću od usana,
blagoslovom rajskim grešnog milovanja,
al’ i za taj teret zvezde behu male
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je kletvama ljubavnim,
kitama žeženim, plamenom krvavim,
nek osete zvezde kako kletve tište,
nek nebu procvile, nek Bogu propište,
kako pate ljudi neka mu se tuže,
što veruju Boga, te ljubavi služe:
ej! al’ za taj teret zvezde behu male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.

Sve je mirno, mirna su mu stada,
samo jedna zvezda preko neba pada,
a ja mislim, bolan, iz oka je pala,
što je pri rastanku slika zaplakala.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Laza Kostić, umro 1910, pre 114 godina.