Svet (komad u četiri čina)/49
XV
TOMA, STANA.
STANA (jetko). Pa ipak, svet kad nešto kaže, ne kaže onako u vetar, ne kaže sasvim badava.
TOMA. Pa dabome, zato je bolje odmah svetu zapušiti usta.
STANA. Ali ti to ne činiš. Ti, kad bi hteo svetu zapušiti usta, ne bi valjada ovu devojku zvao: „Ančice“, pa: „dušice“. Ili bar ne bi to činio preda mnom.
TOMA. Eto ti sad opet. Kakvi su sad to razgovori?
STANA. Nisu to razgovori! Kamo sreća da su samo razgovori, nego ja imam crno na belome, a i uverila sam se. Kamo sreća, da se bar nisam uverila! (Udari u plač).
TOMA. Stano, jesi li ti pri sebi?
STANA (kroz plač). Evo ti, pa čitaj sâm.
TOMA (čita pismo u sebi i vrti glavom). Svet, opet svet!...
STANA. Pa svet, jeste svet. Ali bi bilo bolje, da tebe pod tvoje stare dane ne uzima svet u usta. Odista bi to bilo mnogo bolje, kao što bi bilo dobro, da ja više ne vidim svojim očima tu tvoju Ančicu. (Ode plačući levo).
TOMA (za njom). Nećeš je ni videti. Nju je bar lako oterati.