Svet (komad u četiri čina)/44
X
JELKICA, pređašnji.
JELKICA (noseći služavnik). Ljubim ruke.
G-đa ŽIVANOVIĆKA (iznenađena). A, a, a, šta je to? Dugačka suknja? (Stani). Šta je to, Boga vam?
STANA. Eto, i to smo morali učiniti, i ako mu nije vreme.
G-đa ŽIVANOVIĆKA (služeći se). Ali, za Boga, Jelkica je još vrlo mlada, tek joj je petnaest i po godina. Što ste je napravili čitavom devojkom?
STANA. Pa to je istina. Rano je, znam i sama da je rano, ali znate, zameraju nam. Kažu: Silom je pravimo detetom, kad nije dete. Kažu da je ona matorija, nego joj mi oblačimo kratku suknju samo zato, da bi Nada izgledala mlađa.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Ali ko to kaže, za Boga?
STANA. Pa tako, svet. Kažu: Nada je mnogo starija, ali mi lažemo i mladoženju i svet, pa zato oblačimo Jelkici kratke suknje, da bi samo kraj nje i Nada izgledala mlađa.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. O, Gospode Bože, šta ti još neće izmisliti? (Jelkici, pošto se poslužila). Hvala, dušo.
JELKICA (odlazi).
G-đa ŽIVANOVIĆKA (gleda za njom). A lepo joj stoji, obešenjica jedna. Najzad, dobro ste i učinili. Njena se krštenica zna, to je crno na belome, pa nosila ona dugu ili kratku haljinu. (Ustaje). Vi ćete me danas, draga moja, ranije pustiti. Današnji sam dan posvetila posetama. Imam da učinim mnogo poseta. Razume se, prva je bila vama.
STANA. Veoma vam blagodarim. (Prati je do vrata).