Svet (komad u četiri čina)/32
XVI
STANA, TOMA za tim TOMIĆKA.
TOMA. Nemoj, Stano, da izgledaš pred ženom kao da si plakala.
STANA. Priberi se i ti, Tomo.
TOMA. Da li nam donosi dobar glas?
STANA. Pa... daće Bog.
G-đa TOMIĆKA (ulazi). Dobar dan želim. Iju, slatka moja. (Ljubi Stanu). Polomila sam noge trčeći, Dobar dan, g. Tomo.
TOMA. Dobar dan želim.
STANA. Izgledate mi veseli, mora da je dobro.
G-đa TOMIĆKA. Neću ništa da vam kažem, neću... Hoću da vas mučim.
STANA. Ali, za Boga?
G-đa TOMIĆKA (raširi ruke). Hodite (Stani). Hodite, zagrlite me.
STANA (zagrli je).
G-đa TOMIĆKA (Tomi). Hodite, hodite, i vi me zagrlite.
TOMA (za se). Ko zna, valjada je i to svet kazao, Da tako mora biti. (Zagrli je).
G-đa TOMIĆKA. A sad... Sad neću ništa da vam kažem.
TOMA. Eto ti sad.
STANA. Kažite nam bar, je li dobro?
G-đa TOMIĆKA. Ta kako ne bi bilo dobro, slatka moja? (Grli je). Ta zar ono što Tomićka preduzme da ne bude dobro?
STANA. E, hvala vam, gospođo, Bogu, pa vama.
TOMA. Mi ćemo se već odužiti.
STANA. Ali govorite već jedan put, šta je.
G-đa TOMIĆKA. Kazaću vam sve po redu, samo molim da sednemo. O, gospode Bože, zbunili ste se, pa me i ne nudite da sednem.
STANA. O, izvinite.
TOMA. Sedite, molim vas.
G-đa TOMIĆKA. Ta već i moram sesti. (Sedne). Dakle, slatki moji, odem ja tamo. Da, u malo ne zaboravih. Kad sam pošla odavde, sretnem usput gospodina Simu. Pita me on: kuda ću? I ja mu, razume se, ne kazujem ništa. Ono, istina, on je prijatelj vaše kuće, i te kakav prijatelj, ali šta znam, možda mu niste ni vi kazali, možda mu niste hteli poveriti stvar...
TOMA. Ta poverili smo mu, morali smo mu poveriti. Znate, on je moj vrlo veliki prijatelj, pa... Ja ništa i ne krijem od njega.
G-đa TOMIĆKA. Ta da, za Boga, a za tim, razume se, on će Vasi pomoći, je l'te? On u stvari i daje miraz za Nadu... No, pa to i jeste pravo prijateljstvo... Nije samo prijatelj na reči, onako samo da se kaže, nego, eto, hoće i da vam uda ćer...
STANA. Ju, šta vi to govorite?
TOMA. Ama kako da mi uda ćer?
G-đa TOMIĆKA. Pa... za Boga, znam ja to... Što biste vi to krili od mene?.... Kao da vam nisam prijatelj?.... Zar vam nisam pokazala, da sam vam prijatelj?
STANA. Ta jeste, kako da niste?
TOMA. Ali samo... molim vas, recite nam, šta je to, što mi krijemo?
G-đa TOMIĆKA. Pa zar u stvari ne udaje Nadu g. Sima? On daje miraz, je l' te?
TOMA. Ta šta on daje? Kako on daje?!... Zar se ja mučio i krvavio, štedeo od usta, štedeo od dece, te skrpio neku hiljadicu, pa sad mi Sima udaje ćer? I ko to kaže, molim vas? Ko to kaže?
G-đa TOMIĆKA. Pa svet, za Boga.
TOMA. Svet? Gospode Bože, šta hoće taj svet? Od kud je to sad pronašao svet?
G-đa TOMIĆKA. Od kud?... Pa, Bože, nije nikakvo čudo. Vide da g. Sima ne izbija iz vaše kuće, tu je po celi dan, pa svet pita: zašto li to g. Sima jednako u toj kući?
TOMA. Pa, razume se, svet se pita i svet sâm sebi odgovara. Tako je. (Plane). Dobro... Ja ću uveriti svet, da ja udajem moju ćer i da mi je niko drugi ne udaje. Kažite to svetu, da ću ga ja uveriti, a sad i ne govorimo više o tome.
G-đa TOMIĆKA. Dabome, ostavimo to, neka govori svet šta hoće. Mi da govorimo o onome, što je najglavnije... Dakle, stvar je svršena.
STANA. Dakle... svršena... Pa što ne govorite, za Boga, nego nas mučite?
TOMA. Pristao je?
G-đa TOMIĆKA. Ne samo što je pristao, nego... Juh, za Boga, ala vreme prolazi, već je 4 1/2 časova, je l' te? Gospode Bože, pa u 4 1/2 doći će ovamo.
TOMA, STANA (zajedno i zbunjeno). Ko, za Boga?
G-đa TOMIĆKA. Pa g. Stojanović sa svojom tetkom. Doći će, da vide devojku i, ako Bog da, da svršavaju. (Skoči i sama). Tek što nije došao! Bože, tek što nije došao!
STANA. Bože moj, a nisam kazala ni Nadi, da se obuče. (Ustumara se). Nado, Nado. Ili ne... hajdemo svi tamo u sobu.
TOMA. Pa zar ih nećemo ovde primiti?
STANA. Ne, Tomo; tamo ćemo ih primiti, tamo u sobi.