Svet (komad u četiri čina)/11
XI
TOMA, STANA, g-đa ŽIVANOVIĆKA.
TOMA: Ne znam, što ne trpim ovoga čoveka.
G-đa ŽIVANOVIĆKA: Pa što ste ga uzeli, kad ga ne trpite?
STANA: Morali smo ga, za Boga, uzeti. Ako ne bismo uzeli njega, uzeli bismo drugoga, a to je sve jedno, jer Toma u opšte mrzi učitelje muzike:
TOMA: Jeste, ne trpim apotekare i učitelje muzike. Ne znam zašto, ali ih ne trpim.
G-đa ŽIVANOVIĆKA: A vi ste se to od skora rešili, da Jelkica uči muziku? Pre izvesno nije učila?
STANA: Pa jeste. Nada, vidite, nije muzikalna, nije nam nikad bilo do toga. Toma je uvek govorio, da je dosta da nauči lepo kuvati, šiti...
TOMA: Pa jeste, tako sam mislio, ali sad.. sad svet kaže da sam napustio decu, nisam ih vaspitao...
G-đa ŽIVANOVIĆKA: Gospode Bože, a šta se to sveta tiče?
TOMA: Ne znam, šta ga se tiče, ali... tako, vidite, svet je počeo govoriti.
G-đa ŽIVANOVIĆKA: Pa, za Boga, a što vi vodite računa o svetu?... Šta se vas tiče, šta svet kaže?
TOMA: Moramo, za Boga, voditi računa... Pre nismo vodili, ali sad... Eto, hoćemo sa svetom da živimo, pa onda... zbog dece.
G-đa ŽIVANOVIĆKA: Pa ono... i to je istina.
TOMA: E pa, to... Pa onda, ko velim, kad sam već kod Nade propustio, zašto bih i kod Jelkice?... Neka bar ona nauči.
G-đa ŽIVANOVIĆKA: Sasvim, sasvim ste imali pravo.
Ju, ja se zadržavam. (Ustaje). A kad sam došla, rekla sam, samo ću s nogu onako, koliko da vas vidim.
STANA: Ta ostanite, za Boga; još nismo ni progovorili.
G-đa ŽIVANOVIĆKA: A ne, blagodarim; moram ići. Obećala sam gospođi Jankovićki, da ću je malo obići. Ona je slaba, ne izlazi iz kuće, pa da je malo razgovorim.
STANA: Ali, za Boga, i ne rekoste nam, što ste hteli?
G-đa ŽIVANOVIĆKA (budeći se) : Koje?
STANA: Ta hteli ste nam nešto reći, što ste čuli od sveta, pa nas prekidoše u razgovoru deca i učitelj muzike.
G-đa ŽIVANOVIĆKA (kao priseća se) : Ah, da... Ta nije tako važno. Ne bi trebalo gotovo ni govoriti o tome... Svet, znate, hoće svašta da kaže... ali...
TOMA: Pa to jeste. Ali mi ipak moramo voditi računa o tome... Moramo voditi računa.
STANA: Kažite nam, gospođo. Bolje da čujemo od vas nego od sveta.
G-đa ŽIVANOVIĆKA: Ta ono, istina je i to: bolje je da vam ja to kažem.
STANA: Pa recite nam.
G-đa ŽIVANOVIĆKA (poverljivo) : Znate... za ovu vašu služavku... Kaju... Bolje bi bilo, kad biste je otpustili.
STANA (pljesne se šakama) : Juh, po Bogu, gospođo!
TOMA: Kaja je kod nas već petnaest godina.
G-đa ŽIVANOVIĆKA: Pa to baš i jeste... Ja vam potpuno verujem, ali... eto vidite, svet kaže, da Vam to i nije služavka, već da je vaša rođaka.
STANA: Ju?
G-đa ŽIVANOVIĆKA: Pa onda... pravo da vam kažem... i vašem budućem zetu počeo je svet da puni uši, kao da je to vaša rođaka.
TOMA: Ama kakva rođaka, ako ko Boga zna?
G-đa ŽIVANOVIĆKA: Bože moj, zašto vi to meni govorite? Znam ja, za Boga. Ali, vidite, svet je svet.
TOMA: Kaja petnaest godina verno n pošteno služi u ovoj kući, pa niko i nikad nije rekao....
G-đa ŽIVANOVIĆKA: Da, pre, ali pre se vi niste ni mešali sa svetom, pa nije ni čudo, svet nije vodio računa o vama. Ali sad je sasvim druga stvar. Vidite, takav je svet. A vi, najzad, ne treba ni da vodite o tome računa. Ako je ona vama verna i poštena, šta vas se tiče? Neka govori svet šta hoće, a vaš će zet valjada biti toliko pametan čovek.
TOMA: Ama, zar i njemu počeli da pune glavu?
G-đa ŽIVANOVIĆKA: Da, Boga mi, i... ko zna kako će on to primiti?... Znate, on je od dobre porodice, pa izvesno ne bi bio rad, da svet na njega pruža prst i da mu govori, kako ima tetku ili strinu služavku.
STANA: Pa šta da radimo? Šta nam savetujete, draga gospođo?
G-đa ŽIVANOVIĆKA: Šta da vam savetujem? Ako hoćete da vodite računa o tome, šta svet govori, a vi biste, Boga mi, bolje učinili, da je još danas otpustite. Kad dođe večeras budući zet, da prosi Nadu, da je i ne zatekne u kući, da je već otpuštena. A ako nećete da vodite računa o svetu...
TOMA: Gospode Bože... Pa dokle će nas to odvesti? Ako svet počne da mi namešta sobe, da mi kupuje šešire, da mi natura učitelje muzike, da mi isteruje služavke iz službe!...
G-đa ŽIVANOVIĆKA: Pravo da vam kažem, ja se čisto kajem i što sam vam govorila.
STANA: A molim.... hvala vama.... Hvala vam na iskrenosti.
G-đa ŽIVANOVIĆKA: Ipak je bilo bolje da vam nisam ništa ni govorila. (Ustaje) . Oh, Gospode, koliko sam se ja to zadržala? Reč po reč, pa zasela. (Pokušavaju daje zadrže) . Ne, ne, hvala... moram već ići... Praštam se, zbogom. Sutra ću vas već obići. Ne mogu proći kraj kuće, a da se ne uvratim, koliko da vas vidim.... samo da vas vidim.
STANA: Hvala vam velika!
G-đa ŽIVANOVIĆKA: Zbogom, g. Tomo.
TOMA (ispraćajući je) . Zbogom. Pa izvolte, molim vas.
G-đa ŽIVANOVIĆKA (na vratima) : Ižljubite mi Nadu i Jelkicu, i daj vam, Bože, da se večeras stvar svrši kao što treba, a nemojte slušati svet. Šta vas se tiče?Zbogom.
STANA (kod vrata) : Zbogom, gospođo.
G-đa ŽIVANOVIĆKA (ode) .
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|