Svetislav i Mileva/7
7.
MILICA sa SELIMIROM stupi, PREĐAŠNjA
(Duboko ćutanje. Milica je glavu oborila)
SELIMIR: (toržestveno). Milevo dijete! U staro doba bilo je jedno čudovište, koje je nemilostivo morilo ljude m opustošavalo zemlju. Svako je živo bilo u strahu i trepetu; ali se čudovištu nije moglo dosaditi. Najposle počnu razbirati, eda l' bi se kako ublažiti mogla ova aždaja, i ona zaište da joj se jedan od žitelja svojevoljno žertvuje. Od toliko ljudi samo se jedna devojka na to odvaži, te ovim požertvovanjsm spase zsmlju od daljs pogibeli. (Posle kratkog ćutanja, videći da Milova neće da odgovara). Kako ti se dopada postupak ovaj devojke?
MILEVA: (pogledi na mater i uzdahne).
SELIMIR: I od nas se ište da jedna devojka spase otečestvo; ali ne da sama gubi život, nego da vlada onim, koji želi nama zapovedati. Nije jedanput nesreća donela srsću.
MILEVA: (Brizne u plač). Ako je sreća sa Turčinom živeti...
SELIMIR: Tebi je dakle poznato? Zaista, ne očajavaj: i Turčin je čovek. Ko tebe ište, taj će te umeti ljubiti i čuvati.
MILICA: (širi ruke s očajanijem boreći se).
MILEVA: Mati, zašto dopuštaš tuzi srce ti parati? Gde je toliko tisuća propalo, mogu i ja propasti.
SELIMIR: Milevo dijete, nećeš ti propasti.
MILEVA: Zar je sreća u tuđinu poći, rod i veru promeniti, svoje ne videti više?!
SELIMIR: (sklopi ruke i spusti glavu sa sožalenijem ćuteći).
MILEVA: Da sam prosta pastirka, ja bih srećna, presrećna bila; ali je mene sudba uzvisila, da budem kći careva. Od većega više se ište. (Pristupi lagano materi). Mileva je slaba, da obrne tok strahovite oluje.
MILICA: Oprosti, kćeri, tvrdom materinom postupku. Žestokost sudbine tako je zahtela, da te, jadna, na žertvu prinesem. Preko sinjeg mora pratiće te misao nesrećne tvoje matere, kod tebe će ona uvek biti, s tobom će se po vas dan razgovarati, i opet, ah! milog tvoga lica gledati neće.
MILEVA: (uhvati je za ruku i nasloni lice svoje na nju). Mati, ne kobi sudbu, ne razdiri čuvstva, koja su sasvim malaksala. Prestani i daj blagoslov nesrećnoj Milevi. Ovaj nek' je prati na teškom putu. (Klekne).
MILICA: (digne glavu k nebu i poćuti, najedanput joj udare suze. Ona se otrgne od Mileve i u očajaniju otide).
SELIMIR: (metne ruke na prsi, u polasku). Ne, ako sudbina nije se zaklela, Selimir će ovu žalost prekratiti. (Ode).
MILEVA: Sad sam tek nesrećna, kad se majka moja u gorkoj topi tuzi. Još nijedna kći srpska nije ovako na venčanje polazila. O, mila zemljo, koja si me odhranila, zemljo radosti i veselja moga, zemljo cvećem i travicom iskićena, hoću li te kadgod videti? Hoću li još koji put milu ševu i srpskoga slavuja u slatkom čuvstvu srca slušati? S Bogom, budi ti srećna, kad je Milevi ovo prekraćeno, jer js ona žertva tvoga blagostanja radi. S Bogom, zemljo, s Bogom, zavičaju mili, s Bogom, živote — Svetislave moj; sve vas ja gubim na veki, žalosna, da uspomenom vašom crne razvedravam dane. Tuđa vera umesto stare vere, tuđa lica mesto braće n srodnika. Tuđina u tuđinstvu da tražim prijatelja; sestre i mater da kod bulâ nađem... Bože, ti mi nispošlji utehu! (Klone od tuge).
(Zavesa pada).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|