Svetislav i Mileva/5
5.
MILEVA, STEFAN
STEFAN: Hodi, Milevo, hodi, mila sestro, da te <5ratskim rukama zagrlim. Nikada te neću moći ova-ko slobodno, ovako nežno zagrliti, bsdna žertvo naša!
MILEVA: O, brate, mekano ovo devojačko srce tako je izmučeno nebrojenim udarcima sudbine, da nikakvu više tugu smestiti ne može. Štedi žensku slabost, ljubezni Stevane, jer naša mekost oseća tugu trostruko, kad žalost junaku na licu gledi.
STEFAN: Nije žalost ova, Milevo, za otadžbinom, koju na čelu mome čitaš; već bratska ljubov topi se pri pogledu lica tvoga, jer ti teška sudbina predstoji. Bez braće ćeš ostati, bez rodbine ostati, i opet, ah!... možda ćeš biti zadovoljna i srećna, ako je sreća zavičaja lišiti se.
MILEVA: O, brate, takvim li melemom privijaš gorke rane devojki, koja od tebe utehu svaku izgleda?! O, nemoj, ne paraj mi ovog jadnog srca, koje nikoga nij uvredilo.
STEFAN: Nije, Milevo sestro, nije ono nikoga uvredilo, kao što ni moja, ni oca našeg volja, nikoga uvredila, nikomu dosadila nije. Al' je svetost pravde izdalje narušena. Tebe je izbrala sudbina, da je onim, što ti je najmilije, tvojom nevinošću, ublažiš. Čuj, Milevo, jer čuti jedanput moraš! Bajazit s nama mira hoće. On zahteva da mu ja i Lazar s vojskom u pomoć idemo ...
MILEVA: Njemu u pomoć? 0, Bože!
STEFAN: I mi ovaj uslov moramo da primimo, jer se tek tako odvratiti može grom užasne sudbe, koji sa užasnom hukom preti Srbiju do korena da satre. Ali je sudba namenila da i ti zemlji okove u nečem odlakšaš, onoj zemlji, našoj slatkoj majci, za koju je veliki Lazar sa celom rodbinom žertvovao krv i život.
MILEVA: Milostivo nebo, šta ću još čuti?
STEFAN: Nije tako strašno, kao što nam se vidi. Bajazit zahteva da ti — njegova supruga budeš.
MILEVA: (prsbledi, hoće da padne).
STEFAN: (pridrži je). Milevo, Milevo! Ne daj da te crne misli preobladaju! Pomisli da si kći velikoga Lazara.
MILEVA: (ispravi se, pogledi na nebo, potom na brata). Ne, neću očajavati! Zar je meni ljubov braće moje i matere Milice nepoznata?! Oni će odbraniti slabu svoju Milevu.
STEFAN: Velika je ljubov naša k tebi, Milevo sestro, i ja sam prvi, koji bih život svoj za tebe položio; ali je druga nevolja, koja ruku obozoružava našu: otečestvo! 0, pogledaj, kako ono, bedno, bez svake pomoći cvili! Na tebe je jednu upravilo svu nadeždu. Što mu pedeset tisuća dati ne mogu, ti mu jedna nabaviti možeš: mir i spokojstvo. O, pomozi mu: žertvuj sebe, kao što je otac naš, kao što je ded Bogdan, i kao što su ostali srodnici sebe žertvovali. Žalost tvoju ublažavaće sreća toliko miliona ljudi. Blagoslovi će te sa suznim okom iz zemlje pratiti, i ovi blagoslovi ...
MILEVA: Dakle nikakove nadežde za nesrećnu devojku?
STEFAN: Nadežda nas, Milevo moja, boljega čeka. Ti si zemlji sad jedna nadežda: ako ti oslabiš, ako tvoje devojačko srce klone, ko će joj pomoći?
MILEVA: O, pusti me, brate, da se malo razaberem.
STEFAN: Opomeni se onog slučaja, koji je dobrome ocu našem suzu radosti izgonio. Mala si bila i jedva si govoriti mogla, kad si kod njega, brigama opterećenog, sedela i pažljivo slušala razgovor sa dedom Bogdanom: hoće li se turskome podložiti danku. I ti si tepajući izustila: ,,Babo, nemoj Turčinu da služiš!" 0, znaš li koliko mi je puta otac naš ovo povtoravao, kad nam je govorio o ljubovi k otečestvu?
MILEVA: (pokrije lice rukama). Bože, šta sam dočekala!
STEFAN: Tvoje sopstvene reči neka te ukrepe, a mi ćemo sve činiti, da ti sudbu odlakšamo.
MILEVA: Strašne reči kod slabačkih sila! Ostavi me, brate, da o njima mislim.
STEFAN: Ja idem. Ljubov k otadžbini nska te u-krepi! (Otide).
MILEVA: (sama). Ljubov, nesrećna ljubov, ona će Milevu pogruziti u propast! O, gde si ti, nevino detinjstva vreme, kad sam ljubovi slobodna bila? Ti proteče i ja žertvovah najlepša čuvstva Svetislavu mome, da za otečsstvo ništa ne ostane. Mogu li one lepe, one ljupke porušiti sveze, da spokojstvom života mojega za to ne platim? Otečestvo, dobrodetelj — kakve strašne reči za devojku mladu i slabu! Al' je to volja braće moje, volja matere moje, volja cele srpske zemlje, i ja se ne mogu otrgnuti, da sveti pepeo oca mučenika neblagodarno ne razgnevim. — Evo ne dakle, bedna zemljo srpska, evo me tebi, tvoje sreće radi, na užasnu žertvu! Sahraniću, jadna, čuvstva moja, koja sam Svetislavu dužna; zaboraviću ga. — Zaboraviti?! Ne! On će u umu mome uvsk živo ostati napisan. Prolevaću suze o izgubljenoj nadeždi mojoj, venuću, tužiću, i kad me gorka tuga u hladna smrti naručija otpravi, onda ću ra-dost, onda sreću počuvstvovati. (Sedne i unilo spusti glavu na ruku).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|