◄   3 4. 5   ►

4.

OSMAN, PREĐAŠNjI


OSMAN: (pokloni se). Car Bajazit kneginju Milicu i njene sinove pozdravlja! Dobro poznaje hrabrost Srbalja, o kojoj se nedavno ma polju Kosovu uverio: čestvuje takav narod i uvažava, i zato ti svojevoljno mir podnosi. Uslovi su kratki: da mu tvoja dva sina s deset hnljada vojnika u pomoć šilješ. A da vidiš kako Bajazit s tobom iskreno misli, samu kćer tvoju najmlađu želi imati za ženu.
MILICA: (probledi).
STEFAN: Milevu za ženu?!
OSMAN: Jest, to Bajazit, car moj, želi. Do sutra se nadam odgovoru. (Odlazi).
STEFAN: (dugo ukočen gleda mater). Mati!
MILICA: Kakav glas! Ne, neće toga biti! Dete moje ne dam, onome je nedam, kojega je samo ime kadro nežno srce poraziti njeno! Ah! Ovo je žertva, koja mi dušu potresa. Milevo, potporo nesrećne matere tvoje, tebe da izgubim? Ne, tako mi Boga! Pređe neka se Kosovo još jedanput krvlju polije Srbalja! Stevane sine, osećaš li sile, da kući svojoj pomogneš? Kupi vojsku! Sama ću s vama poći! Žensko ovo srce neće se ustrašiti pri užasnom prolivanju krvi. Samo Milevu ne dam, dete ne dam krvniku u nokte!
SELIMIR: O, carice, iz tebe čuvstvo materino govori. No ti nisi samo Milevi mati, već cela Srbija. tebs tim lepim imenom pozdravlja, i svaka je deva srpska tvoja kći, koja od tebe spasenija čska. Dužnost ti je, majko zemlje, za najmanje čedo tvoje starati se.
MILICA: Kuda te, starče, oslabljena čuvstva vode? I ono hoćeš da porušiš, što nam je priroda kao najlepši cvet u prsimi pothranila. O, idi, raskazuj nauku ovu slaboumnijoj od mene. Koja dete svoje ne ljubi, ni zemlju ljubiti ne može.
SELIMIR: Ili bolje: koja zemlju ne ljubi, pred maternjim čuvstvom kao pretvorna opsena kuka. Da su tako braća tvoja mislila, i sad bi ih gledala kod tebe. Njih si bez suza na vojsku ispratila; ispratila kneza, tvoga nezaboravljenog supruga; sahranila svu tvoju rodbinu s onim čuvstvom, koje je velikoga Dušana, tvoga brata, onako divno odlikovalo. Sad te ljubov k Milevi tako slabom učini, koja će našeg neprijatelja ukrotiti. Carice, knez Lazar gledi na postupke tvoje.
MILICA: O, kad Selimir tako govori, Selimir, koji zna šta je Milevi Svetislav!
SELIMIR: Svetislav je moj jedinac, carice, i njega bih tri put sopstvenim očima na smrt ispratio, pa ni suzu ispustio ne bih, kad bi dobro postojbine naše to od mene zahtevalo. Ne tuži, svetla kneginjo: ja ću sam s Milevom i Stevanom poći. Ako me nadežda ne vara, još se može sve drugojačije promeniti. Ali srce materino mora kćercu zasad da pregori.
MILICA: Mora?
SELIMIR: Zaista, mora.
MILICA: Dakle idi, nesrećna kćeri moja, jedina uteho u gorkoj tuzi tvoje jadne majke; idi, da i tebe izgubim! Sve ću izgubiti što mi je drago i milo, i opet će Srbija ostati siroče. Ah! Sakriću suzu ovu od Selimira, da ljubov materina ne ucveli ljubov k otadžbini. (Brzo otide, rukama oči pokrivši).
STEFAN: Sveta seni oca mojega, vidiš li? Tvojom krivicom nije, što Srbiju postiže ovo. Prispeo je poslednji čas tvom nesrećnom narodu: rasejaće se, utamaniće se, dne će svoje izvan mile otadžbine oplakivati, jsr je trostruka beda za nesrećnu ovcu, kad s vukom mora u srodstvo da stupa.
SELIMIR: Sinko, teši žene kao junak, a ne umnožavaj nevolju mečtama uma. Ta još se može sve to razmimoići.
STEFAN: I da vojska srpska poradi Bajazitovog slavoljubija krv proliva svoju, krv koja je potrebna još za kakvo Kosovo! Da nesreće naše prevelike, kad moramo sami, našim sopstvenim rukama, grob sebi da kopamo!
SELIMIR: O, zašto me nisi, Kosovo, progutalo! Svaki dan donosi bede, za deset godina čoveku premnoge. Bedna Srbijo, nesrećni Selimire! (Otide).
STEFAN: Srećan si ti, starče, jer te noge neće održati, da bedu zemlje dovršenu vidiš! Na ovo je Stevan osuđen.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.