◄   3 4. 5   ►

4.

SVETISLAV, U PROSTIM HALjINAMA OBUČEN, LAGANO STUPI, MILEVA

SVETISLAV: Ovde, kažu, da se često prohoda: ovde ću je čekati, niti marim za ikakvu opasnost. No kakvo se tamo žensko lice vidi? Da ne bude...? Oče nebesni! Mileva!
MILEVA: (trgne se, hoće da beži, najedanput stade). Svetislav?! — Nesrećniče, šta si učinio? Znaš li kakoj se opasnosti izlažeš? Beži: hiljada te očiju vreba! (Pođe).
SVETISLAV: (uhvati je za ruku). Ne beži, Milevo, već saslušaj glas roba tvojega.
MILEVA: Za Boga, beži: propao si!
SVETISLAV: Zar ja marim za moj život? Video sam te: sad mogu poginuti! Ali sam te video ne onakovu, kao što sam te ostavio, no neveru i kletvopre-stupnicu!
MILEVA: Svetislave, šta počinješ ti?
SVETISLAV: Ti me ne ljubiš. (Skine prsten s ruke). Evo ti dara tvoga. Dosta sam ga nosio, dosta vernima oblevao suzama. Sad i njega gubim, ništa me više zemlji ovoj ne privezuje. Danas ili sutra, kad vere nema na svetu!
MILEVA: Svetislave, Svetislave, zar takvim rečma otvaraš naš nesrećni sastanak? Ja ću ostati u tvojim očima i nevera i kletvoprestupnica, samo ti beži, beži, i sebe izbavi!
OSMAN: (ukaže se s leđa, koji razgovor sluša, potom se uklanja).
SVETISLAV: Kud da bežim, od čega sebe da izbavljam? Nigde me radost više ne čeka, poslednji zrak mi ovaj čas iščeze i ja ostadoh izlupana lađa na sredini raspaljenog mora. Misliš li ti da ću ja bežati? Da vidiš kako umem večito ostati kod tebe! (Izvadi nož i hoće da se probode).
MILEVA: (istrgne mu nož iz ruke). Nesrećniče, šta si naumio?!
SVETISLAV: Žao ti je, da od svoje ruke umrem? A ono ti mi pozajmi tvoju desnicu, onu desnicu, koju sam onako ljubio i koja sad verolomno drugoga grli, a prezire zaručnika svoga!
MILEVA: (ogorčena). Evo ti noža! No prvo mene liši nesnosnog života. Bože! I onaj, za koga svaki dan prolevam suze, koga dan noć u srcu nosim, i taj se podigao na mene, i od prijatelja, ljubezna i draga, postade mi neprijatelj! Šta oklevaš? Udri pre u moje, pa onda u tvoje prsi i oslobodi oboje od paklenih ovih muka!
SVETISLAV: O, Milevo, dobra Milevo! Šta činim ja, bezumni čovek?! Oprosti! Od teškoga očajanija i pamet sam izgubio. Preziri me, mrzi me, samo reči moje ne primaj k srcu. Čoveka gledaš pred tobom, koji je dugo, dugo nesrećan bio, i kad sreću iznenada nađe, ne zna šta čini.
MILEVA: Bedni! Mileva razume tajnu reči tvojih. No vreme je, da na nas pomislimo. Carska je ovo gradina, Svetislave moj: i kako bi mi bilo, da te uhvate i smrti predadu? Najposle: ako ti nije do tebe, a ti bar pomisli na mene. Ne strašim se život izgubiti; al' kako bih podnela sram i porugu, koju bi mi Bajazit priugotovio?
SVETISLAV: Hoću, Milevo moja, hoću tvoju ispuniti volju. Ta ja iz druge pričine i nisam se izložio tolikoj opasnosti, nego da te vidim, da tvoga umilnog još jedanput čujem glaska. Samo jednu reč, pa ću odmah volju tvoju izvršiti. Milevo, ljubiš li me ti jošte?
MILEVA: O, šta pozleđuješ stare rane?! Ili ti držiš da ja mogu Bajazita ljubiti? Snosi trpljivo što izmeniti ne možeš, teši se onako, kao što se ja s tobom tešim, i u toj utehi smrt očekujmo!
SVETISLAV: (uhvati je za ruku). Milevo, slatka moja Milevo, sve ću učiniti što zahtevaš. Samo mi jednu molbu ispuni. Ja bez tebe ne mogu živeti. Svaki je dan za mene paklena muka, i u ovoj tuzi čini mi se da bi mi lakše bilo, kad bih te viđao. Obreci mi, mila moja, da ćeš svako veče amo dolaziti. Samo da te vidim, pa će mi se tuga umaliti.
MILEVA: O, nemoj, ako me ljubiš! Ti ne znaš kakva nas opasnost otuda očekuje. Ja kod Bajazita ne mogu biti srećna, i opet ima u dvoru koji mi zavide i za ovu nesreću. Nepravo im je što sam Bajazitu ravna, i kako bi se radovali, kad bi moja čest na ovaj način propala! O, Svetislave, umreti nije ništa, ali na ovaj način umreti nikako ne mogu!
SVETISLAV: Dakle nema za mene utehe? Ova malena želja srca moga ne može da mi se ispuni? Milevo, Milevo! Da te više nikada ne vidim? Ah, imaj sažaljenja: još jedanput, bar još jedanput, da me lik tvoj obraduje. Ne možeš se umoliti?!
MILEVA: Svetislave, ljubovi tvoje radi privoleću se na ono od čega sva strepim. U vrtu me ne traži, jer je tu najveća opasnost. Hodi, da ti pokažem prozor od riznice moje. Svakog petka, kad Turci klanjaju u džamiji, ukazivaću se na istom prozoru. Tu ćeš me videti. Više ne zahtevaj, jer ti ništa više učiniti ne mogu. Vreme protiče: hodi! (uhvati ga za ruku). Opasnost je velika. (Pođu).


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.