Svekrva oklevetala snahu
Lipo živu zava i divere;
Svekrva ih nije podnit mogla.
Podmuče je knjigu napisala,
A na ruke Stipe sina svoga:
»O moj Stipe, moje dite drago! 5
Hajde doma, tako ti imena!
Tvoja ljuba na drugoga gleda.
Da bi na kog, ne bi ni žalila,
Neg na tvoga brata rođenoga.« —
Kad je Stipi knjiga doletila, 10
Knjigu štije, i na nju se smije;
Knjigu štije, brže drugu piše,
Pa ju šalje ljubi na dvorove,
Da mu dođe u goru zelenu,
Pa će oni ružice izbirat, 15
I murtilu, ono drobno cviće.
Kad je mladoj knjiga doletila,
Knjigu štije, grozne suze lije,
Jer se odmah jadu domislila.
Gledao ju on, virni divere, 200
Gledao ju, ter joj besedio:
»Da ti bora, draga neve moja!
Otkle ti je bila knjiga došla?
Al od roda moga, al tvojega,
Al od Stipe, gospodara tvoga?« — 25
Ona mu je govorila mlada:
»Da ti bora, moj dragi divere!
Ni od rodu moga, ni tvojega,
Neg od Stipe, gospodara moga,
Da ja dođem u goru zelenu, 30
Pa da ćemo ružice izbirat.« —
Govori joj on, virni divere:
»Ne hod' tamo, draga neve moja!
Ne hod' tamo, ne ćcš doći amo!« —
Ne htijaše, s manjim ne mogaše;
Ona grede u goru zelenu. 35
Kad je došla srid gore zelene,
Tut joj Stipe slatki sanak spava;
Kolino mu za uzglavlje meće.
Kad se Stipe od sna probudio,
Srdito je ljubi besidio: 40
»Ča si došla, nevirnice moja?
Sada ću te junak sagubiti.« —
Ona mu je govorila mlada:
»Ne tiči [1] me, Stipe gospodaru,
Čim[2] ne rečem do dvi, do tri riči!« — 45
Zal je bio, ma se smilovao;
Dopusti joj do dvi, do tri riči.
Jednom reče: »Primi, Gospe, dušu!«
Drugom reče: »Isus i Marija!«
Trećom reče: »Popuhnite vitri! 50
Popuhnite levanti,[3] meštrali![4]
Odnesite mojoj braći glase,
Da sam mlada danas poginula;
Poginula prava prez krivice,
Ni od brata, ni od sestre moje, 55
Neg od Stipe, gospodara svoga!« —
Kad je mlada riči izustila,
Trzne ćordom, odsiče joj glavu.
U svilne ju mahrame mećao,
Pa ju stavi konju u sedlašce, 60
Pa on grede niz goru zelenu.
Kad je doša’ doli na ravnicu,
Devet svojih šura nalazio.
Dobro su mu jutro nazivali:
»Dobro jutro, naš mili kunjade! 65
Ča ti sedlo krvcom poštrapano?
Ali ti je od sebe šareno?
A on im je lipo odvraćao:
»Božja pomoć, devet šura mojih!
Ni mi sedlo od sebe šareno, 70
Nego mi je krvcom poštrapano;
Naša’ jesam jednu kosmaticu,
Ne hti mi se s puta ukloniti;
Trznuh ćordom, odsikoh joj glavu.
Govore mu njegovi kunjadi: 75
»Bora tebi, Stipe naš kunjade!
Gdi je tvoja virenica ljuba,
Tvoja ljuba, a naša sestrica?« —
A on im je junak besidio:
»Vaša sele u gori zelenoj, 80
Gdi izbire ružice rumene
I murtilu, ono drobno cviće.« —
Nu da vidiš najmlađega šuru!
Ruku pruža, u sedlo se maša,
I izvuče ništo omotano. 85
Kad razmota svilenu mahramu,
Pozna glavu svoje drage sele,
Pa zavapi iza svega glasa:
»Ajme meni, držite ga, braćo!
Evo glava naše sele drage!« — 90
Htide Stipe da će ubignuti,
Ali su ga oni uhvatili,
Pa ga siku na četiri strane,
Pa ga vise o četiri grane,
I još su mu mrtvu govorili: 95
»Eto tebi, naš nemili šuro!
Kad ni sele, neka ni ni tebe!« —
Mato Ostojić, I., br. 123.
Kazivala Manda Jurunićeva u Selcima na Braču.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
