SA ZAKLOPLjENIM OČIMA
Ponova evo ja nalazim sebe
U plodnom kraju staroga neznanja;
Ponova evo osećam potrebe
Za pali trijumf bola i nadanja
I iluzija, i za sve potrebe,
Saranu cveća, želja i stradanja.
Umire vetar ravnodušne smrti
Tamnicom zvezda, mojom kućom mraka;
Umire nemar, što je znao strti
Mesta molitve, suza i oblaka;
Crnom dolinom, gde su bili vrti,
Umire tama, kao vlaga, jaka.
K'o sumrak zemljom, k'o mirom lepota,
Duh opet ide onim starim putom,
U hlad mog groba, u raku života,
S crninom mojom. I ustaje ćutom
Opelo moje i zemlja s ćivota,
Što je sve veći sa svakim minutom.
Vidi se moj grob... Meni sve se čini,
Da sam u dane, bez sunca, i sive,
Što behu nalik ružnoj mesečini,
Umro k'o dete: smrti perspektive
Izgubiše se van mene, po tmini,
I moje zvezde što više ne žive.
Sve mi se čini grob moj nije ovo.
Koliko prostran k'o grob sviju ljudi
S danima njinim teškim k'o olovo,
Teškim k'o suza, koja mrtve budi,
K'o noć sa suzom, kada sam bolov'o,
I osećao dodir mrtve studi!
I sve to grob moj! Tu će lepo stati
Sve mrtve ruže srca dece nežne,
Što će živeti, a bol neće znati,
Kao ni cveće ispod kore snežne,
Što se kameni, i ipak ne pati.
Grob velik k'o put smrti neizbežne.
Znam, dete neću nikad biti više.
Sa starom dragom neću opet poći
Srećnim neznanjem, gde život miriše
Na krv i ljubav i veo ponoći.
Spava san sreće, k'o dan posle kiše,
U dnu sutona koji neće proći.
Spava san sreće. Dah groba se vije
Životom, bolom, vremenom prostora;
Ničega nema što umrlo nije;
Tišina puna skamenjenih bora.
Ničega nema; samo iluzije
Pred pustom kućom mirnog, mrtvog mora.
Grob, i grob samo. Sve izgleda kao
Otvoren sanduk života i tame:
Tu spava nebo, zemlja i pakao,
I lik svršetka, i kraj panorame.
Tu nekad ja sam život svoj plakao.
Tu nekad behu san i zvezde same.
Kol'ko velik grob! I ja, tu, kraj njega
Stojim k'o oblik umrlih vremena,
Poslednji čovek na granici svega,
Poslednji talas otišlih spomena.
Svud mrtvo more, svud nigde ničega;
I spava voda, i nema promena.
Nema promena. San jednak, kameni
Spaja sva mesta sa predelom nada.
Osećaj mirne ravnine na meni
I preko stvari nepomično vlada.
U mome oku poslednji prameni
Još žive kose. Više se ne strada.
Sećanjem opet ja nalazim sebe
U mrtvom kraju plodnoga neznanja,
I sklapam oči: duh nema potrebe
Mrtvom dolinom ići bez penjanja,
U mrtvom moru tražiti pogrebe
Ljubavi, bola, zvezda i stradanja.
Kada ispustim i te oči svoje
I srce, što se u kamen pretvara,
Vreme, i veze prostora, i boje,
I san života, iluzija stara,
Pašće, k'o sada mrtvo more što je
Palo na groblje, večno ga odmara.