SA KUMANOVA
(istiniti događaj)
U jednome kraju starog Beograda,
Posle tol'kih dana opet gledam njega:
Nasmejana, vedra, lica uvek mlada,
Koje mu sad krasi iz rata belega.
Šetajući dugo, uz dolazak mraka,
Pričao je meni on, kapetan vojni,
Koga su bojevi digli do junaka,
A slučaj ne htede da bude pokojni —
Pričao je stvari iz prvoga rata
S rečitošću onom što mu vojska dala:
Od njegovih reči strah ne zna da hvata,
Isto tako ni laž, kleveta, ni hvala.
On je kroz noć mirno ređao te slike,
K'o iz kakve nove, strašne avanture:
Videlo se kako, sred topovske rike,
Padaju vojnici i zastave jure.
Videlo se kako, sred najvećeg boja,
Ljubav neizmerna u srcima živi,
I kol'ko se voli otadžbina svoja,
Zemlja večne borbe i proplanak sivi.
On pored ostalog ispriča i ovo:
“Kad smo bili legli kod jednog reduta,
U bici koja je dala Kumanovo,
Protivnika da bi uklonili s puta
Šrapnelska nas zrna uzeše za metu.
Od igre karteča zaklon nam najbolji
Bio je u pušci i u bajonetu,
U jurišu kobnom i božijoj volji.
I u onom času kada juriš nasta,
Glas jedan uzviknu: 'Milun se ne diže!'
Svi jurahu poljem, al' brat njegov zasta,
Kroz paklenu kišu vrati se i stiže
Mestu gde smo bili, i kraj brata kleče.
Dok s nožem na pušci lete svi vojnici,
Grmljava vazduhom dok k'o reka teče,
Koju katkad ljudski zaparaju krici —
On kraj mrtvog brata vrši obred sveti:
Poljubi vojnika, svećicu zapali,
Ponovo ustade, jurnu svojoj četi
Onako uzvišen i onako mali.
Sve se to desilo brzo i u času.
I dok vatra smrti ispred svakog zija
Po meni se milje neobično rasu,
Jer osetih da sam to ožaljen i ja.”