Sanjalo/7
- Sanjalo
- VII
Kad se zađe dublje u Dorćol, taJ komad istočne varoši u Beogradu, a vama se i nehotice nametne drugo osećanje no ono s kojim ste ušli u te uske i krive ulice. Čini vam se, da maloazijski topli i aromatični vetrići pire oko vas, a onaj Banat preko Dunava — Anadol. Sve dobije drugu, tajanstveno-zanimljivu draž. Muči vas radoznalost, hteli biste kroz pukotinice neokrečenih zid.>va da posmotrite cvetni i plodorodni vrt samoograničenoga i surev-njiva muslomanina. Grančica bršljana ili vršak zelene loze što se vide ovde onde iznad zidova, kao da vam pripovedaju sladosti koje se sanjaju, a možda i uživaju, u tim zabranjenim rajevima. Rajevima. rekosmo, ali za one, koji u miru traže hrane du-šama; prijateljima žubora i borbe, haremski je život duhu karika. Na uglovima kamenite česme s bakrenim lulama i natpisima arapskim; glavnom ulicom bajirskom, Jalijom, živopisno blešte du-ćani sa istočnom robom, pekarnice i mlekarnice,. džamije i hamami s kubetima, telalnice i prčvar-nice s dobrim ćsbapčićima, kasaššce i riblje čar-šijice, mehane sa staklenim ćoškama, gde sede sre-dovečne erlije s belim, zelenim i šarenim turba-nima, pušeći čibuke i šarene nargile, a niz ulice,. gore dole, nadali viku halvadžije i kokičari, mla-đani prodavci salepa i boze, sve same mlade Reka-lije, a među njima po koji mršavi Jevrejin broćaste-brade i brkova, pogružen i perjav, tragičnim po-gledima nudi vam crveno-žute nerandže i blede li-munove. Iznad toga šarenoga sveta u plavoj visini bele se vita munareta, i kad se sunce ispne na podne,. a jasno-grli mujezini s visina kliču pravovernima pesmu jezansku, a vama, kao u hiljadu i jednoj noći,. zatrepte najživlje mahale punošarenoga Bagdada.
Tu na tom, negda tako punoživotnom, danas tako pustom Dorćolu, u ulici niže glavne policije, u kućici, kojoj danas kamena na kamenu nije, živeo je profesor Sava. Profesor je Sava iz onog prvog kola Srbalja, koji, većinom, dođoše u Srbiju na poziv kneza Miloša. Filosof, bogoslov, dobar Ne-mac, a još bolji Latin! U dužnosti školskoj tačan* u crkvi svake nedelje, a kad su praznici zemaljski* ranije izlazi da gleda paradu. Jutrom je mnogo čitao i radio, pred veče hodao, a večerom išao malo na. posedak, ali nigde ne zadržavajući se posle deset. Omalen, šiškav, sredovečan, kokorave kose, brade pune, podrezane, čela oniska, očiju živih, malenih^ a kože na licu išarane mnogim sitnim mrštinama.
Kućica, u kojoj življaše, beše nasred avlije, koju, isto kao i muslimanske konake, opasivahu visoki zidovi od kamena. Pokrivena starom ćeramidom, s velikim strehama, s drvenim ćoškama i prozorima malenim, koji sa glomaznih drvenih ćerčiva još manje svetlosti propuštaju u malene sobe. Uđete u kuJnu, a iz kujne levo u sobu. U levoJ življaše stara sestra Savina, gospođa Jelena, u desnoJ sam profe-sor Sava. Dok se on možda bavi u školi, uđimo, na prstima, u tu njegovu otvorenu ćeliJicu, koJa Je te-sna, ali koJu on ipak za to nazivaše svojom „vse-lenom”.
Kod prozora prost, drven sto, pokriven velikim; belim tabacima, na njemu veliki crni divit od is-toga drveta kao i peskaonica, levo i desno Jedna na drugoJ prosto povezane naJbolje knjige onovremene naše književnosti: Letopisi, Srbske Pčele, Dosi-tije, Golubice, Žil Blaz, Hadži-baba. A na prostome dolapu knjige njegove struke, latinski i noviji ne-mački klasici, među kojima je Klopštok sa svojim odama i otac Gesner sa svojim idilama. Tamo iza knjiga, pored onoga zida bez prozora, skroman je krevetac, pokriven starim vrlo prostim ćilimom, na kom se i preko dana počešće odmara. Čelo glave malo ,,Raspetije”. Sava po čitav sahat čita Ver-gila ili Geteova Fausta, ili Razbojnike Šilerove, pa opet, kad zatvori knjigu i kani se da legne, smer-no stane pred „Raspetije” i moli se Bogu. Tako je bilo doba, a on beše produkt svoga vremena; borio se protivu prostih auktoriteta, ali je opet zato, možda mahinalno, ljubio vladike u ruku i skidao kape svima velikašima. I otmenim gospođama, sta-roj gospođi Simićki, svagda prilažaše ruci. Ali je velike kuće pažljivo izbegavao: njegova čista, prosta i lepa, ali i suviše zatvorena natura na-ginjala je više građanskom životu, voleo je ne to-.liko seljake koliko zanatlije. Četvrtkom često ode u radionicu nekoga puškara Đakovalije, pa po či-tave sahate gleda kako kali noževe i kiti korice, ili bi otišao kazasu, koji onde preko puta na vr-tešku ispredaše svilene i srebrne gajtane, a ve-čerom bi više put svratio k majstor-Jovanu stolaru, gde smo se prvi put s njime upoznali.
Skoro je podne. Profesor Sava sumoran uđe na kapiju. Kako beše prijatan jesenji dan, iđaše golo-glav, u jednoj držaše svoj oniski golubasti šešir,
a drugom rukom nameštaše svoju, lakim znojem ovla-ženu kosu. Kad je bio u svojoj „vseleni”, još dok nije vrata ni pritvorio, začu se njegov simpatičan glas:
— Jelena!
Eto ti njegove stare sestre Jelene, s naočarima na nosu i kartama u suhim žilavim rukama.
— Ručak!
Posle minut dva izbi dvanaest, i njih dvoje se-doše za sto, na kojem se pušaše slatki kupus sa jagnjećim mesom.
— Znaš li ti, Jelena, zgotoviti papazjaniju?
Jelena naprći svoje ubrane usne.
— A bi l’ umela načiniti musaku?
Jelena se, s preziranjem, nasmep.
— Pa đuveče od crvenih i modrih patlidžana? Evo kako se to gotovi ...
— Ali dokle ćeš me, Savo, biti po ušima sa tim tvojim modrim patlidžanima? Uvek si bio onako, onako... a sad si se, Boga mi, sasvim podetio. Što ti se sad naspele te lude cincarske splačine?
— Al’ čuješ me, Jelena ...
— Neću ništa da čujem, nemam ništa da čujem!
— Ta daj se dokazati.
— Nema tu nikakva dokazivanja. No, lepa stvar, još će me učiti ove Servijankuše!
— Jelena! viknu profesor Sava i lupi rukom sto.
— Šta lupaš tako, nisam ja tvoj đak. Ako ti nisam po volji, odoh u kontumac, pa zbogom!
— Ta čuj me samo ...
—■ A šta da čujem, šta imam da čujem, da čujem ja od tebe; ta znam more kad si ovolišni bio. Kad god si lizao prste za palačincima, a gle mog brata jako, sad mu je ...
— Sad mu je, sad mu je, šta mu je sad? viknu lju-tit Sava, žvaNući malo življe pokrupniji zalogaj; najbolje je da danas i ne govorim. Ti si danas, onako, znaš, ne smem ni da ti kažem.
— I bolje da Nutiš, kad ne znaš šta bolje da mi govoriš. Ja ću kako ja, kako je kod pametna sveta, a neće mi još ulivati pamet geaci.
— Opet! podvikivaše Sava.
— Oni treba od mene da se uče vospitaniju, a ne Ja od njih.
— Znaš ti, šta je vospitanije.
— Ne znam, nego ću se od tebe učiti.
— Čuješ, Jelena ...
— Čujem!
— Ti si ...
— Šta sam ja?
— Ćurka!
To već beše narogušenoj usedelici dosta. Planu, skoči, grunu u plač, i ode u svoju sobu. Sava je po-duže gledao za njom, pokušao da uzme još koji za-logaj, pa onda ustade, prekrsti se i iziđe na ćošku. Gledeći u zovu i onu podivljalu lozu, što se uz nju savijaše, razmišljaše o tegobama prilagođavanj jednih društvenih osobina na druge, o čudnovatoj upornosti čovečjega duha, koji se protivi starim navikama, da stara znanja popuni novima, da obnovi ukus, rečju: da se saobražava novim prilikama, no-vim potrebama. A ovde Sava, nacionalista, željaše sestri omiliti samo ono, što je običaj njegove nove otadžbine. Šta ne bi seja bratu učinila? Pa opet, tako mali zahtevi, tolika žestoka opozicija!
Sava zapali pljosnatu tursku lulu na dugačkom trešnjevom čibuku. Tada je bilo u cvetu carstvo skupocenih čibuka: u svima velikaškim odžaklijama služilo se najskupocenijim čibucima, kao danas slatkim i kavom. I Sava je to uvrstio u svoja ne-vina uživanja, isključivo da se podvrgne običaju. Da mu je moglo biti, on bi i svoje selo, zajedno s crkvom i školom i grobovima svojih otaca, preneo u Šumadiju, u Moravu. Sad, povukavši nekoliko dimova, željaše i fildžančić kave sa služavnika, ali jest, to skromno očekivanje nikad nije nalazilo odziva u sestrinoj komori. Po njenom neoborivom načelu, kava se samo meša s mlekom o doručku i užini. Samo u ta doba latiće se „piksle”, inače je ta skupocena stvar vazda pod njezinim ključem. Sada puši, hoda pod strehom i misli: badava mu je moliti. Da ide u susednu mehanu na jednu grku, tursku? Ne ide. Profesor je, a viši nastavnici onoga vremena vladahu se polusveštenički. Gosti-onice, javno pušenje, kartanje, sve to kao živu va-tru izbegavahu uredniji vaspitači onoga vremena. A danas? Danas je danas, sve lepo i krasno, ali ni-kad ono što je bilo onda. Onda leži mirno u grobu zajedno sa svojim priborom, svojim predstavnicima.
Kad se je vratio u sobu, sto je već bio rasprem-ljen. Jelena je malo popustila, pospremala, poči-stila, pa se povukla u svoju sobu, sela za stolićak, ređa karte — i vrača. Vidi: da se njezina druga-rica „provodi nesrećna”... „udovica s onim crno-manjastim čovekom”... „pismo”... „kolevka” ... „na strani”... „neka iznenadna žalost”... „zacelo”. „Vragu!” viknu Jelena, srdito i pokupi karte sa sto-la. „Tako lude, glupe, a nisam ih još od juče ni prstom dotakla!” Tu ih poče mešati brzo, brzo, brzo, pa onda ovlaživši desni palac, preduzme ih ponovo ređati. Međutim je njezin brat u drugoj sobi seo kod stola, otvorio najnoviJi Letopis, pa, vrlo malo pribran, manje gledaše u knjigu, više razmiš-ljanje o onim tamnim i novim pitanjima, koja se od više vremena u njemu pale i gase kao meteori. Po-jave se, iščeznu, a iščeznu da mu se opet pojave sjajnije i dugotrajnije. Protosinđel Gavrilo, kojem Je Jednom prilikom o tom pominjao, reče, da su stvo-rovi mašte, stoga da se oproba u poeziJi. On ću-taše na to, niJe izJavljivao svoJe protivno mišlje-nje. Sad Je pomišljao u sebi: da su to „vesnici no-voga doba”, mišljaše, ali se nikad ne usudi da te misli pušta i u profesorska „sosloviJa”. Ko zna? Možda ima protosinđel i pravo? Uzme tabak čiste hartiJe, načini dva tri stiha istoj Jeseni -— ne ide! Pokuša da sastavi nov kosovski marš — i to ne ide. Možda će ljubavna pesma naći oduške zapti-
venim vrelima? Još crnje i gore! Zgužva izmrčenu hartiju i hitne je pod sto. „Nije to hteti, pa biti Njeguš — dios1 Pse! Jouj, pop Nse! Nou1 moj dobri protosinđelu!” Promrmljavši to, poluljutit Sava zadubi se, makar malo i rasejano, u otvorenu knjigu Letopisa.
Otvore se malena vratanca u zidu od avlijske ograde. Jelena, uvek oprezna, pogleda kroz prozor. „Derladija!” promrmlja kroz zube, pa nanovo, još pažljivije, upre svoje poglede u razmetnute karte.
A u zeleno dvorište uđoše ta Jelenina derla-dija, dva mladića visoka i ugledna. Jedan plav, su-vonjav, plavih očiju, čela visoka, a kose otvoreno žute, svilene. Drugi crnomanjast, oka crna i živa, meke duge kose, porasta malo nižega, obraza okru-glastih, a usana rumenih i vrelih. Obojica nošahu u rukama po jednu knjigu; po lepom povezu i for-matu veće osmine znate da ne mogu biti školske; a da su rečnici, valjalo bi da su mnogolisnije i deblje. Već su bili skoro pred kućom, kad se pro-fesoru Savi ote pogled preko knjige kroz prozor u dvorište. Videvši ova dva mlada Srpčeta, zaigra mu srce, radost mu zatrepta na čelu, na obrazima, usta žurno sa stolice i širom otvori vrata na svojoj mirnoj „vseleni”. Obojica uđoše skromno; porumenivši, pogledaše svoga profesora pogledom devičanske čistote. A on im stište ruke obojici; da mu ne nalagaše načelo uzdržljivosti prema mla-dosti, beše gotov da ih zagrli. „Moja lepa i draga budućnosti srpska!” tako nešto kliknulo je u njemu,
i trenutno bi mu teško, što svoja topla i nežna osećanja mora da ugušuje.
Mladići položiše na sto donesene knjige, pa, dva-triput ponuđeni, sramežljivo posedaše tamo na kre-vetac gospodina profesora.
— Dakle, sad smo pročitali i drugu svesku na-rodnih pesama ... A ti, Grgure, šta si sad imao?
— Gorsii Venac.
— A pre si imao?
— Milutinovićevu Serbijanku, primeti Grgur.
— Prskrasno, nastaviće profesor, a sad da pro-čitamo koju odu Mušickovu.
Pošto su pročitali Glas harfe šišatovačke, profesoru Savi se zažari lice a oči zaplamteše. Čega li se srećan setio? Možda svoga đakovanja u Požunu, u Đuru, u Pešti?
— He, hej, kako je negda bilo, a kako je sad? poče Sava posle nekoliko rasejanih trenutaka. Svet se kreće unapred, laganim hodom, ali opet odmiče. Sve je nekud naglo, sve uzima drugi vid, književnost, škola, crkva, sve. Nećete zaći u moje godine, a sve će ...
Ali tu razdragani profesor pređe u toliku uzbu-đenost, da u taj mah ne znađaše ni sam dati izraza onome što obuhvata to njegovo „sve”. Stišavši se, preturio je nekoliko listova one knjige na stolu.
— Sve će, rekoh vam, uzeti drugi vid, samo je narod sila, koju ni vekovi lako ne lome. Pa naš krasni jezik, naše pesme, naše pripovetke — da
pročitamo ovaj divni odlomak iz Strahinja-Bana. Ti, Milane, lepo čitaš ...
Milan uze i milozvučno i tačno pročita obele-ženi broj stihova.
— Nestaće, deco, ne velim Beograda, ali zacelo i ovog tesnog Dorćola, a ove će pesme ostati vazda žive i mlade, sveže i rosne kao što ste danas vas dvoje u prvome cvetu. Ko zna, možda će se i iz vas... ali ništa, ništa; ni sam ne znam šta vam htedoh reći. Čitajmo ove umotvorine; kao biljci jutro i kišica, tako i duši godi svežina daha prirodnog. A koliko je prirode, koliko jedrine u svakom stihu, u svakoj poslovici narodnoj... Čitajmo, — čitajte često te večno lepe glasove naše gorske vile... pa pesnike, pa sve spisatelje naše, koji dišu duhom narodnim, koji ga ljube, koji pišu o njemu, kojima kroz svaku vrstu bije svetlost, toplina ponosnog i nepobedljivog duha narodnog.
— Kažu, gospodine, da smo mi mali narod? usudi >se primetiti Milan.
— Koji nema velike budućnosti? dodaće i Grgur •s radoznalim pogledom u svog profesora.
— Mali narod — bez budućnosti? Ko vam veli to? Laž, laž ... deco moja, laž!
Tu dobri nastavnik planu, skoči sa stolice i prođe uzrujan nekoliko puti po svojoj „vseleni”.
— Srbi, Hrvati, Bugari — sila! Ko kaže da smo malen narod! Varanje, izopačavanje, obmana! O, vi eeliki narodi ... veliki narodi!...
Hoda žurno, da se trese „vselena”.
— Ne bojmo se, dragi moji učenici, ne bojmo! pro-duži Sava u istoj svečanoj razdraganosti ... Koji narod sam sebe ostavlja, onoga napušta i Bog Kome se pričini da je nejak, slab, onaj je doista i malen i nejak. Da su naši veliki pretci tako mi-slili, zar bismo danas bili gospodari u Beogradu? Kamo dahija? Koji narod ima svoje Karađorđe, svoje Miloše, svoje ustanke, taj narod ima i sile, ima i otpora. I mi ćemo se, deco, odupirati, boriti. Duh našega naroda koji suzbija tuđinštinu, koji krha sindžire i stege, taj je duh — velik. Ja sam Srbin,. ja se ponosim, ja sam velik. — Ponosite se i vi tim velikim i slavnim imenom... Ponosite se, ponosimo-se! Živelo Srpstvo na sve strane ... Živelo Slav-janstvo! Ko kaže da smo mi narod malen ... Mi na-rod malen? Budale! Hodite bliže stolu, hodite. Gledajte samo ove velike i divne zemlje i gradove.
Mladići priđoše stolu i nagoše glave nad ra-širenom velikom mapom južne Evrope. Profesor> opkružuje svojim belim punim prstom kažiprstom:
— Jadransko More, srpsko primorje, Crna Gora,. Skadar, Skoplje, Timoci, pa Moriš, pa Drava, pa. Rijeka, pa Velebit — sam ovejan Srbin i Hrvat!..., čisto zrno, pšenica od naroda. Pa glednite samo-Donje Dunavo, Balkan, sam rođeni brat, vredni Bu-garin. Glete, gle, Beograd, Zagreb, Sarajevo, Skadar, Trnovo ... varoši, sela, gradovi, čisto vidim narod, kako po njima gmiže, čujem lađe i splavove po ovim starim valovitim rekama. Pa ova mora od planina, puna pastira i stoke: ori se pesma, frulica; život.'
šaren, vreo, trudan, život, koji se ne svija, uporan, žilav, čvrst, velik kao Durmitor, neprohodljiv kao i ovi dugački venci večitog Balkana. Bog je velik i milostiv ... Velike zemlje ... narod zdrav i jak ... Milioni, milioni, more, pučina! — gde je taj, koji će nas pregaziti, čeljust, koja će nas popiti! ... Mi — malen narod ... kako rekoste? — bez budućnosti? Sam ulja i nitkov! Pi! Pljunite i vi sa mnom na tako gadnu laž! Pljunimo!
Profesor-Savi gore oči, plamte obrazi. Apostol-ski žar preobrazio ga, pa još lepše sjaju one blage i lepe crte njegovog i inače puno simpatičnog lika. A Milan? A Grgur? I oni, razdragani, užagrili očima, pa bi, čini mi se, da grunu u najgušće ordije, da pokaju Kosovo, da sav narod zagrle, da ga poljube, da ga oslobode.
— Pričaću vam o Šturu, produžava profesor istim žarom. Jeste li slušali što o njemu? Veliki, redak Slovenin. Siromah narod slovački. Zdrav kao voda planinska, pitom kao golub. Mađari, Nemšti-na, sve je to protivnik naš. Ne, nije, krivo sam kazao: kriva su naša uska srca, sebičnost, nesloga. Šta bi bilo ... oh, Bože moj, čisto ne smem ni da izustim tu jednu reč: sloga! Ta da je uz nas ta ve-lika ... uh (tu profesor planu, skoči, tresnu nogom tako silno o tle, da su prozori zazvrjali, tresla se „vselena”), Rusija, Rusija! Bezgranična, velika, sil-na Rusija — kolos! Moćna, nepobedljiva — ne miče se! Stoji kao i ovo Kaspijsko Jezero, koje nikud ne otiče. Čujete li — Rusija je silna! Svi smo uprli
oči u nju. A ona? Rođena da zapoveda narodima, da, da zapoveda — a šta radi ona? Skrstila ruke pa sluša: pokorna službenica nezahvalne Evrope. Ta da mi je jednu godinu zapovsdati na Nevi! Videli bi neprijatelji Slavjana, ko je Rus. Diži Volgu, Dnjepar, izvedi sve stepe, ceo Kavkaz i Ural, sve izvedi na granicu... Radi koga? Da spaseš grešnu Evropu od belaja. A kad slomiješ Bunapartu, onda te tapšu po ramenima, a ti opet otkud si i došao — u stepe! A Srbi, a Slavjani? Poljska! Poljska!
— Siroti Poljaci, omače se zamišljenom Milanu.
— Je li baš morala biti deoba Poljske? pitanje, koje se i nehotice omače Grguru.
— Deoba Poljske. Rana, velika rana. Je li moralo biti „poraboščenije” Srbije? Je li morala Crna Gora izgubiti Boku, da je možemo dati na poklon ćesaru? Tako hteo Nemac, tako hoće Rusija. Rusija! Ne Rusija, nije Rusija! Čujte me! Milane, Grgure, čujte me! ova stara... zapamtite što vam govo-rim ... ova stara besvesna Rusija leći će, mora leći u grob, ali će ona pre smrti roditi ... roditi drugu Rusiju, mlad, zdrav, junačan narod ruski, koji će ljubiti nas, i koga ćemo obgrliti mi, mi njihova potištena braća ... A onda? Onda će i Rajna na-učiti Vozbranoj! A mi? Mi ćemo i sami na Kosovo u Prizren! Al’ siroti Slovaci, pa Česi, pa ...
Tu se u malo ne omače našem oduševljenom slove-nofilu: Poljaci. Setinši se svega i svega, ne do-taknu se tog ranjavog mesta na telu slovenskom, izu-
sti samo reč: Štur, sede na stolicu i malo se za-misli.
— Jeste li slušali što o Mickijeviću? po du-žem ćutanju zapitaće profesor Sava svoje učenike.
— Niti smo slušali, niti čitali, odgovoriše oba mladića.
— Ali smo vas zato kljukali Šilerom i Geteom, pa čak i onom budalom — Klopštokom. Ko mari za Mickijevića? Ta on je Slavjanin — šta može mudro biti u nas, u Sllvjanina? Tako m, sle Germanci. Mi! Slepci, slepci, koje treba voditi. Svršiti gimna-ziju u Srbiji, ne znati šta je govorio Mickijević o slavjanskim narodima, o nama, o našoj narodnoj pojeziji ... sramota, sramota! Još ćemo mi tuđina služiti, još! I kad nas neće, mi ga tražimo, mi ga zovemo. Idite u Drezdu, u Vajmar, dabogme, tamo čitaju buršovima Mušickog, naše pesme, našu književnost. Ha, ha, ha.
I profesor, smejući se sarkastički, ustade i opet pođe gore dole po svojoj „vseleni”.
— Ja bih tako rado čitao Mickijevića, reći će Grgur, koji beše u istom zanosu kao i njegov pro-fesor.
A Milan? On kao da se već umorio, nestrpljivo se drži na zauzetom mestu na krevetcu, i čas pa kra-dom gleda kroz prozor u žuti neven u baštici i ono plavo nebo preko avlijskih zidova. On bi na-polje, na svež vazduh, da hodi gore dole, da gleda svet.
Tu se otvoriše sobnja vrata, profesorova sestra
gospođa Jelena, namršteno pogleda unutra, pa opet pritvori krilo i ode u svoju sobu. Samo je kroz zu-be promrmljala: derladija! Profesor je vrlo dobro poznavao „narav” svoje starije sestre. Kad je ne-strpljiva ili radoznala, zaviriće na bratovljev prozor, bez kucanja otvoriće vrata, pa ma unutra se-deo glavom Patrijarh. Jeleni, Srpkinji iz Banata, najveći na svetu auktoritet beše karlovački mi-tropolit.
Profesor Sava izvadi iz dolapa nekoliko žuto broširanih knjiga.
— Evo Mickijevićevih predavanja o slavjanskoj književnosti. Nemački. Jaki ste u nemačkom, nosite, čitajte. Poljak je, svoja mu je knjiga najmilija, naj-poznatija — taj mu je deo izvrstan. Ovo koji dan otići ćemo makar do Topčidera, — tamo ćemo sesti gde i čitati balade njegove. Evo vam Ljudevita Štura: Narečja slovenska, pa Nauka o slovenskom jeziku. Ovaj predgovor pred gramatikom čitaću vam od reči do reči, da zapamtite, da znate na izust.
Profesor, otvorivši drugu, lepo povezanu knji-gu, sa svetim poštovanjem pročita učenicima svo-jim: Dela pesnička Jana Kolara.
— I ovog velikog Slovenina morate znati kao Dositija. Glete ovaj najveći slovenski spev: Slava kćeri! U ovih pet pesama trepti čisto slavjanska epika, slavjanska lirika. Tu nema ništa germansko, ništa zapadno. Veliki slavjanski pojeta! Hodite bliže, pogledajte, to je produkcija, izvornost, ep uzvišen kao Tatra, kao Karpati; u pet velikih kliču i zvonko odjekuju šest stotina dvadeset i jedna — šest stotina dvadeset i jedna. Još ove zi-me pročitaću vam i prevesti sve ove, koje sam još u Požunu pobeležio. Ehe he, Požun! Čujte me, mo-rate videti Karpate, morate učiti slovački. Mora-te mrziti Nemce, morate biti Slavjani! Pomislite samo: sto miliona Slavjana! sto miliona! Svet, va-sijona! S nami Bog razumjejte, jazici! kliče zane-seni profesor, stište ruke svojim dobrim učenici-ma, otvori vrata, on napred, oni za njim izađoše u avliJu. Vrata ostaviše otvorena.
Jelena, koja je jedva dočekala, da joj se s vrata skinu derladija, izađe gunđajući: „Uvek i uvek moram ja da zatvaram vrata za vama”, i „vselena” beše za-tvorena, zajedno sa Šturom, Kolarom i Mickije-vićem.
Sva trojica iziđoše na vratašca, koja su obično nesnosno škripala pri otvaranju i zatvaranju. Pro-fesor ode gore u varoš, u šetnju, možda da se uz-gred vidi i sa svojim ljubimcem, Jovanom stolarom, a mladići saviše dole, Dorćolu. Oduševljeni ži-vom besedom svoga najmilijeg učitelja, plamtili su ognjem, koji milo podilazi kroz celo telo, uliva slast i last, čisto ga pokreće s mesta, uzdiže ga, čini mu se: zaplivaće u vazduh, poleteće. Hode, a s njima naporedo lete i one mile nevidljive slike, koje im zagrejaše njihove mladačke duše. Grgur lepo vidi pred sobom slovensku vilu, sjajnobelu, lep-šu od svake devoJke, lepu — i Još lepšu nego što Je lepa učitelj-Maksina ćerka Danica. A Milan, on
grize donju usnu, metnuo ruke nazad, ćuti, misli kao kakav mali Garašanin, i ide jedan korak nazad za Grgurom.
Badava viču pekari: ,,Vrućo, taze, ne rodi mu maj-ka!”, badava izvijaju hodže i mujezini po munaretima, badava viču halvadžije i kokičari, naša dva mlada Srbina ništa ne čuju, ništa ne vide. Uzalud se na-dao za njima i neki njihov drug Ilija, koji je godi-nama skoro dva put stariji, a često ide sa njima; mrzi ga, veli, čitati, pa od njih dvojice nauči više slu-šajući, nego ceo dan kod kuće čitajući. Ilija je iz onog kola đaka, koje je danas izumrlo, a i onda, u njihovo vreme, provlačili su se iz razreda u razred kao — anahronizmi. I onda, i posle u životu, bili su i ostali nesavremenici, njihovo društvo bilo je negde daleko ispred njih, a oni su ovamo daleko po-zadi hramucali, naslonivši se obično na kakvog pa-metnog i vrednog člana iz mnogo poznijih narašta-ja. I naš Ilija beše toga roda đak, i najradije pri-bijaše se uz Milana, a još više uz Grgura. Ali ih je danas uzalud tako reći vijao, nije ih stigao, pa zlovoljan svrnu u telalnicu, da promeni svoju i su-više trošnu obuću. Bože zdravlja, drugi put. Biće prilike, kad će se i naš dragi Ilija već pojaviti sa svojom ulogom u daljem životu svojih mlađih dru-gova.
Grgur i Milan siđoše dole Dunavu, odatle se lepom jevrejskom ulicom popeše na Kalimegdan, koji onda beše obrastao gustom modrozelenom tra-vom. Lep jesenji dan, sunce sija kao usred leta, samo blaže i prijatnije. Umorni pružiše se po travi. Milan lsgao ničice, godi mu meka i sveža travica, odupro se laktovima o travu, a glavu metnuo u šake, gleda u bedeme gradske, u kulu sa mrskim turskim sa-tom, u nizame koji čuvahu stražu, ili čuče i puše na bedemu, gleda, gleda, gleda, a u glavi mu se već zameću mali i veliki planovi: kako bi se ta prokle-ta sorta dala izbaciti sa srpskih bedsma. A kad mu se pogled ote na crvenu zastavu s belom zvezdom i messcom, sakri glavu u jedan busen trave pred so-bom, škripnu zubima, stisnu pesnice, i poče se kleti u sebi: „Isteraćemo vas, isterati!”
A Grgur dotle ležaše nazatke, i gledaše u onu stranu neba, na kojoj u taj mah ne gorijaše sunce. Gleda u to bezgranično plavetnilo, gleda i sanja, sanja i gleda: vidi slike i lepe i nežne, slike bag-renošarne i čistozračne, kao osvitak, kao prozor-je. Čini mu se da čuje daleki zvon, struje pevne i vetrne, eolovu harfu, koja tajanstveno-čarnim zvu-kom izvija najlepše pesme srpske i slovenske, a iza te tamo harfe, u sunčanoj gloriji, trepte Mušicki, Njeguš, Štur i drugi znani i neznani velikani srpskog i slovenskog Parnasa.
Obojica rastu, jedraju, postaju, hode istim putem, istim putem, ali raznim ciljevima. Milan vidi pred sobom pute hrapave i tamne i kamenite, Grgur sta-ze, pored kojih miriše najlepše poljsko cveće i ro-moni tihi, bistri planinski potočić. Milan — mi-sli, Grgur — da li da kažemo, da naš „blagona-dežni” Grgur -— sanja.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.
|