Sanjalo/13
| ◄ 12 | ► |
- Sanjalo
- XIII
Već je skoro pao list sa brestova pred školom. U dugačke opštinske koševe odavna se dovlači i sasipa ovogodišnji kukuruz. Novo se vino u velike pije, a evenke od grožđa odavno vise po strehama. Seljaci živahnuli, učestale proševine i otmice: malo koja poličarka da će ostati u svoje matere.
Svi su dani i krasni i lepi, ali najlepši i najsvečaniji svetla nedelja. A još lepša u selu u brdima, u prirodi, koja je najveličanstvenije i najrazumljivije jevanđelje božje mudrosti. Pa još danas, kad se kod škole i crkve iskupilo malo i veliko.. Školsko dvorište počišćeno, spremljeno; ograda. okićeia bršljanom; pred školom dugačak postavljen sto; iza kuće puši se golem oganj i spremaju ražnjevi; gajdaš nakrivio fes, duva, i čas po udešava piskove; žene se uzmuvale, u kujnu iz kujne, u sobu iz sobe; devojke nose na poslužavnicima slatko, rakiju, kafu.
Stari Maksa udaje svoju jedinicu. Dugo se lomio i lomio, i najzad, po dogovoru s popa-Krstom, ustupio Daničinu ruku — šta mislite kome? Onou savitljivoj trsci, čoveku bez svakog značaja, ali dovijarnome — našem vrlo dobro poznatome Iliji.
U školskoj sobi spremaju mladu, oblače joj plavčastu svilenu haljinu, pa belo svečano libade, pa bajader s krupnim uvezanim ružicama po belom svilenom polju. Saviše joj oko glave venac od sitnih zelenih listića i belo-bobičastih cvetića, i predenuše beli veo, koji pade na jedno i drugo rame, pa, niz viti pas.
Dođe čas da se izvede devojka. Po starom doorom običaju valja da je izvede brat i preda ručnome deveru. Danica zažele da je izvede njezin drugar iz detinjstva, i dozvaše Grgura. Gajdaš svira u tremu, spolja se čuje svatovska pesma devojaka, žene i devojke uprle suzne oči u nevestu; vrata se otvoriše i unutra stupi Grgur, pogleda svoju drugaricu, koja pogleda i njega svojim lepim krupnim očima, pogleda je još jednom, i gle! nikad nije bila tako lepa, tako anđelsko nežna, tako uzvišeno čista, tako puna dobrote i uzvišenosti, tako ...
Ali Grgur već nije ništa dalje video. Zasenuše mu oči od iznenadne munje. Prevrat, koji uskomeša. celu dušu njegovu, potresao je i stare sklonosti, raščistio mutno nebo njegovih maglovitih osećanja. Sad je tek jasno video Danicu u svoj njezinoj veličini i krasoti, sad je u dubini duše osetio one mirise, koji su odavna, neopaženi i neuživani, kadili mladačku dušu njegovu. Što li mu ruka tako zadrhta, kad se njezine dotače? A kad im se pogledi susretoše, obojima sinu jedna ista svetlost, obuze ih jedno isto osećanje. Stiskoše jedno drugom ruke, dah im se za trenut ustavi, i rastaše se.
Da li na veki?
Posle nekoliko trenutaka stajala je Danica pred oltarom, a Grgur na svom konju žurio se kući. Pored puta goli lugovi, gavrani preleću sa grma na grm, potokom plovi po koji suvi listak, a sumorno jesenje nebo poklopilo i najbliža brda. Često je isto tako sumorno u prsima koja je prostrelio jad.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.
|