Sanjalo/11
- Sanjalo
- XI
Sedi učitelj Maksa, ali pred njim ni Aleksandra carja Makedonskog, ni Žertve Avramove, ni Alek-sija božijeg čelovjeka, sam samcit, zadubljen u mi-sli, sedi u svojoJ sobi i broJi broJanice. Još ista ona ikona nad krevetom njegovim, ista ona cica-maca prede ispod goleme peći. Ali se velika pro-mena dogodila na liku staroga nastavnika; pre se briJaše redovno četvrtkom i subotom, a glete ga sad, pustio je sedu bradu, pa vam ga čisto teško poznati. Prema njemu njegova ćerka Danica, u naJ-lepšim, najcvetniJim godinama. Gustu kosu svila u viticu oko fesa sa crnom svilenom kićankom. Ka-kve krupne crne oči ispod visokoga čela, pa usta eazda otvorena, a usnice tanke i otvoreno rumene, visok ponosit vrat, a stas joj vitak i dostojan-stven. U ruci joj šav, oborila lepu mudru glavu, i šije. Onaj isti stari, sada još stariji sat tiktače na svom pređašnjem mestu, ravnodušno dočekuje i ispraća neumoljive časove života. A kad biste ušli u učionicu, jedva biste raspoznali slova na mapama, toliko su potamnele i mestimice istrvene, a ska-mije gotovo pocrnele, pune urezanih imena od ne-kolikih đačkih naraštaja. Patosi se izvitoperi-.li, prozori na zarđanim šarčicama olabavili; ona velika peć isprepucana sva pa žutom zemljom a me-stimice i pekmezom poizlepljivana, a Sveti se Sava jedva vidi iz svog crnog okvira, toliko ga pokrio ieočistljiv prah, ona nerazgovetna pavlaka, koju za ■eobom ostavlja vreme kao svoje neizgladljive stope.
U celoj kući nema tišina. Đaci raspušteni ku-;ćama zbog berbe. Druga polovina septembra, vreme •čisto, toplo, suvo, grožđe u veliko sazrelo, a ku-kuruzi već su užuteli. Oko večernja zvona, otvo-riše se školske vratnice i u dvorište uđoše dva mlada gospodina. Gledaju školsku zgradu, kojoj su zidovi tako čisto beli, ali drveni krov od sreza-noga klisa na mnogo mesta popustio, pa ovde onde 'Ozeleneo mahovinom. U otvorenom hodniku, blizu ku-hinskih vrata, drema famulus Stepan, u dremežu .lulu ispustio, pa sad, trgnuvši se od cvrčanja vrat-;nica, predigao se nešto malo, i dok radoznalo upire šoglede u iznenadne otmene goste, dotle levom ru-kom pipa po zemlji i traži svoju razbibrigu, da je opet namakne na čibučić u drugoj ruci.
Mladi stranci, na veliko čudo Stepanovo, ne upu-tiše se školi, već saviše pravo pod velike bre-stove kod koševa, da u debelom hladu malo odahnu i šarenim maramama pokupe znoj sa čela i lica. „Kad nećete ovamo, druga rabota”, progunđa spava-ćivi Stepan i nanovo se nalakti na klupu, na kojoj je dotle ležao. Da je kojom srećom još koje duvak-sko >vlakno u okoreloj duvankesi, on bi već dosad u veliko pripalio. Stranci stoje u hladu, on spo-kojno leška i gleda u zoljeve, koji zuje oko strehe i glavama tuckaju o drvene stupčiće; Danica, ne dižući glave, šije, a učitelj Maksa, držeći bro-janice, nabrao čelo, skupio smežurane usne, pa mi-slima zašao u bližu i dalju prošlost.
Seća se starac svega, i ni jedna od davnašnjih uspomena da ga razveseli. Još i danas, kao nekada, radi brižljivo; kad je za školskim stolom, ne čini mu se da je baš toliko zašao u godine; još i danas, kao svakada, tačno se drži „pretpisanija”. Ali ni iz daleka one pređašnje strogosti; štapom i sad preti, preti i koliko ne treba, ali ne bije. Tačan je u crkvi, ali bi se pri pojanju češće nakašljao, a po katkad se seti ovog i onoga, pa mu se jedva čuje glas, ili mu se stegne grlo, ili mu se toliko ovlaže oči, da ne vidi ki ona najkrupnija minejska slova, „načelna”. Dolaze mu i sad Srpske Novine, ali, dok Danica ne stigne da mu ih pročita, ni taći ih neće. Ne toliko slabog vida radi, naočari su mu dobre, pouzdane, ali ga, ni sam ne zna zašto, malo zanimaju i najneobičnije novosti. Često izađe pred školu, spreman da se prođe po selu, uzme štap, kći mu kaput iščetka, postoji još koji časak ili ode i do vratnica, pa se odjedanput nešto priseti, vrati se. „Daj mi, kćeri, papuče”, rekao bi umore-nim glasom, pa se toga dana ne bi ni makao ispod školskog krova. Pop Krsta mu dolazi, ali ne često kao nekada, otežao je, a i oslabio, što su ga izne-verili zubi; ali što su ga izdale noge, jedva pre-nese vodicu po nuriji. U mlađe doba, društva radi, pratio bi ga i učitelj Maksa, ali je to sad sasvim prestalo. I kad dođu jedan drugom na posedak, go-vore mnogo manje nego pre, malo političare, još manje se disputaju. Nekad bi se malo i pokartali „punišaka”, tek da vide ko će dobiti, ali od dužeg vremena ni to ne „upražnjavaju”. A o Vertepu ni spomena.
A šta li je starog učitelja tako ocepilo od sveta? Ta zdrava starost čini dane dražima, slađima; vrenje i borenje nestane, tiho, mirno teku jedno-lični dani, slatko kao u detinjstvu, zato se mnogi starci, koji ranije koji docnije, „podete”. Ali stro-gog nastavnika nije starost slomila, porazio ga udar, istina očekivani, ali i suviše silan da se preboli: u februaru ga za navek ostavila učiteljka, sruši se stub njegovog mirnog i vrednog života. Pokojnica je lebdila nad njim kao nad detetom, go-dila mu svima navikama, dvorila ga manje kao brač-ni drug, više kao mati dete. Jutrom Maksa rani, gotovo prvi u selu, ali još ni dovršio jutrenju molitvu, a već se kava puši na stolu. Nedeljom se žuri na jutrenje, još prvo zvono ni odzvonilo, a obučena učiteljka već drži legen da mu polije, pa da mu doda čistu preobuku. Kad se oko podne vrati sa časa školskog, tek što popije rakiju i na sa-hatu kucne podne, vrata bi se otvorila a učiteljka jelo unosila. Sav taj red, tu materinu tačnost, vrši i Danica, njezino dobro dete, ali tek tek, nije dete što i bračni drug, snebivamo se, snebivamo se i od svoga najrođenijega.
Tu Maksa uzdahnu duboko, i taman da spusti zrnce na brojanicama, a na vratima se začu kucanje. Da-nica se ispravi, svojim krupnim očima pogleda pre-ma vratima, koja se otvoriše i unutra uđoše oba mlada gospodina, što se dotle odmarahu u hladu pod brestovinom. Obadvojica lepo obučeni, evrop-ski, samo su imali višnjeve fesove s crnim kićan-kama od svilena ibrišima. Jedan suhonjav, manje beo nego bled, čela visoka, oka zelena, kose do glave ošišane, a visok, za jednu glavu viši od svoga druga, koji je više dežmekast, okruglijih obraza, učešljane, gotovo zalizane kose, rumenih, ali debe-lih usana, kroz koje proviruju rehavi prednjaci.
— Dobar dan, gospodine učitelju! viknu onaj dež-mekasti, pošto obadvojica poskidaše fesove.
Maksa ih otpozdravi, a neprestano ih posmatra svojim upalim očima.
— Vi ćete se malo začuditi našem dolasku. Opro-stite, putnici. A imamo na vas poruku. Grgur ...
Još onaj dežmekasti dobro i ne izusti ime svo-jega drugara, a Danici klonuše ruke i spusti šav na sto. Lice joj se preobrazi, lepo, pa sinu još lepšom beloćom i bledilom.
—• Mi smo Grgurovi drugovi, polazimo na svoja „opredjelenija”, poče opet onaj dežmekasti.
— Molim za vaša česna imena, upitaće Maksa, pošto obadva mlada gospodina, ponuđena, sedoše.
— Moje je ime Ilija, počeće opet dežmekasti go-spodičić, a ovo je moj i Grgurov drug, majstor-Jova-nov sin Milan. Putujemo, ja, pisar sudski, u Kru-ševac, a ovaj mladi profesor u Kragujevac.
Tu Ilija pogleda značajnije Danicu, pa onda opet u učitelja Maksu.
— Gospođica?
— Moja kći, odgovori Maksa.
— Danica, ako se ne varam. Donosim vam pozdra-ve. Dozvolite mi da izvadim moju beležnicu. Grgur je još u Vojvodini, ratuje. I ja sam po narodnom poslu odlazio tamo. Narod je narod; valja mu bogme poslužiti. Evo, vidite, pribeležio sam baš nje-gove reči: „Pozdrav mome starom dobrom učitelju Maksi, pa pozdrav materi i ocu”.
Tu govorljivi Ilija zastade, pa očima oko sebe, čas u učitelja, čas u Danicu.
— Evo sam pribeležio od slova do slova: pa „po-ljubi u ruku i moju dobru učiteljku”... moliću gde je gospođa? Sigurno se nalazi u kući?
— Jeste, u kući je, promuca Maksa, jedva izgova-rajući, u kući, ali u večitoj.
Svi se ućutaše. Ilija spusti otvorenu belež-nicu preda se, a Milan, ma da se licem trudio da iskaže saučešće, opet ne skidaše oka s lepe uči-teljeve ćerke.
— A šta znamo, dragi gospodine učitelju, svi ćemo tamo, da Bog poživi ostatak! poče Ilija, pri-birajući, pa, da bi izazvao drugo raspoloženje, za-pitaće:
— Selo Grgurovo nije odavde daleko?
— Sat, odgovori, gotovo i nehotice, Danica.
— Sat? Pa to je tu... Šta veliš, brate Mi-lane, da pohodimo njegovoga oca? Put je sigurno lep?
— Sve potokom i kroz livade, primetiće Danica.
— Vrlo lepo, taman na konak. Pristaješ li, Mi-lane?
Milan ništa ne odgovori. Danici ne bi po volji, želela je da pohode ono dvoje starih gore u selu. Davno se Grgur nije nikome javljao.
— Idite, idite, dragi gospodine. Žao će im biti kad čuju da ste prolazili; a i Grgur će vam biti zahvalan. Vi ne znate šta je samoća. Vi ste siti sveta, a nama su gosti događaj... Ali, lepo ću vas moliti, gde se Grgur nalazi?
— U Tomaševcu.
— Čudo ne napisa dva tri retka svojim rodite-ljima.
— Nije mogao, gospođice.
— Nije mogao?
— Jer leži.
— Leži?
— Ranjen.
Danica zaćuta. Milan je opazio bledilo na nje-zinom lepom liku, i dok je Ilija smišljao kako da prebaci govor na drugu obalu, ona se, ljubazno ali usiljeno, nasmehnu, uze služavnik i ode u kuću da spremi posluženje. Ostavi služavnik na kuhinjskom ognjištu, brzo otrča u svoju bašticu, pa kroz ma-lene lehice tamo k ogradi, saže se i uzabra jedan list od zdravca, poljubi ga, pogleda preko ograde, a vrele je suze obliše. Ima li veće sreće od ovako čistih i nevinih suza, koje se za nas proliju? Samo je onaj bio srećan na zemlji, koji je ovaka blaga po-žnjeo. Sve je drugo nameštena pažnja, dvorba, la-skavija ili oštrija, rečju: lukavo pritvorstvo, ma-štanije! Da li je i Grgur, misleći pokašto o njoj, osetio i sam sladosti od ovakih suza?
Kad se Danica povratila i poslužila kafom, Milanu je neobično ruka drhtala, kad se mašio za šoljicu. On, vazda smišljen, priseban, oprezan, gle-daj kako je zavezao. Spleo se pa ni jedne pametne, pa čisto se boji da se mrdne na stolici. Već mu noge malo poutrnule, prebacio bi jednu preko druge, ali, ma da je čas po nameravao, opet se ne usudi mrdnuti ih. Ovda onda, tek da rekne što, umeša se u razgovor, ali tako zbunjeno, rasejano, da je najzad napustio i te pokušaje, ućutao se, kad kradom a kad otvoreno pogledao u lepu domaćicu.
A Ilija? Ma da mu se Danica dopala preko svakog očekivanja, ma da ju je i on češće, duže i drskije
posmatrao, opet se ni najmanje ne dade omesti u svom običnom humoru. Njegov praktičan razum, u izvesnim, vrlo odmerenim granicama, radi nepre-stano, kao navijen sat, nikad jače, nikad slabije, ni-kad u visinu, nikad u dubinu. Govorio je o letini, o vremenu, o pokretu, o politici, ali je govorio po gotovu sam. Maksa mu se činjaše i suviše ozbiljan, Danica snuždena, a Milan u ovoj prilici koliko i ne treba — političar. Ni slutio nije ono, što se u njegovom drugu začelo i naglo počelo rasti i bu-jati. Sad mu pade na pamet misao: da pokrene govor o školi. Sirotan, a radan, davao je kondicije deci imućnijih Savljana. Od to doba upravo i vode svoje poreklo oni žuti koturići u njegovom ćemeru. Ta-dašnje „ustrojenije javnog učilištnog nastavleni-ja” znao je gotovo na pamet.
— Pa kako sa školom? poče Ilija da gazi u gusti čestar tadašnje primenjene pedagogije.
Maksa poćuta, slegnu malo ramenima, pa pristoj-nosti radi reče: „I tako, i tako”.
■— I tako, i tako... Znam, znam, dragi gospo-dine, učiti decu mučna rabota. Pa još na današnje vreme. Ko nije decu učio, ne zna šta je posao. Tu treba strpljenja, đavolskog strpljenja.
— Treba, izusti Maksa, dok Ilija samo odahnu.
— Ja nikom nikakvu službu ne bih dao, nikom, ni mom rođenom ocu, dok ne podnese uverenje da je ma godinu dana decu učio. Zar nije i škola država, a dečica narod, i te kakav narod?! A učitelj, u jed-noj jedito.j glavi, delo lraviteljstvo. Ja ću se za-
kleti, evo sad u crkvi: teže je dajanisati u školi nego drmati vilajetom.
Učitelju se Maksi dopade ovo izbačeno poređenje. „Iskusan čovek”, pomisli u sebi, ostavi brojanice na sto do sebe, pa pogleda pažljivije u Iliju.
— Svašta hoće svoga prijatelja, znalca, ali uči-telj treba da se — rodi. Vidite ja, ja se nisam dr-žao točno nastavlenija. Kad ne ide ovako, a ja onako, a negde naiđeš na tvrde glavurde, pa hteo> ne hteo, moraš i ovako i onako.
— Tako je! potvrdi Maksa sa zadovoljstvom i sve većim interesovanjem.
— Pa onda, nastavi Ilija, dignuvši prst u visg učitelj mora biti strog! Bez strogosti nema na-pretka. Leskovac je leskovac, užasan, ali u rukama nastavnika stvar blagoslovena, tri puta blagoslo-vena.
Tu se Danica malo namršti, „svevideće” oko Ili-jino brzo ga uveri, da je promašio.
— Prut je nužno zlo ... Zar ne mislite i vi tako,, gospođice? okrete se Danici, nameran da poublaži, oštrinu svojega mišljenja.
— Ne mislim, odgovori Danica odlučno.
Iliju u malo ne zbuni ovaka otvorena opozicija.,
— Ne mislite? poče on, brzo, brzo smišljajući kako da nađe svojim rečima smisao, koji je bliže i njezinim nazorima. Vidite ... vidite ... jest ... sve,, kao što rekoh, sve zavisi od toga kako se uzme .. „ I najoštriji nož nije opasan, dok je u mudrim ru-kama, a najtuplje orudije... Uzmimo, molim vas>.
šta bi bilo od dece, od naroda, da nije pruta, da nije šibe? Mnogo sam o tome rasuždavao, prut je hrapav put, ali vodi dobru, opako sredstvo, ali blagoslovena cjel! A cjel je glavno, draga gospođice, cjel! Znate li ono pravilo: cjel osveštava sred-stvo? Suma iskustva, suma mudrosti, je li vam po-znato bilo ovo vsemirno pravilo?
— Nije mi bilo poznato, odgovori Danica. Ali ne čini ništa, meni je žao malene dece, pa bar bih njih poštedila od boja.
•— Dakle ste, gospođice, protivu firgaza! Čuješ li, Milane? i tu drmnu za rukav svoga zamišljenog druga, protivu firgaza! Moram priznati, gospo-đice, da ste čovekoljubiviji i od mene i od Milana. Ali nemojte se pogorditi, niste u tome sami sam-citi, tog je istog mnjenija i vaš zemljak. I Grgur> bi hteo i red u narodu i štapove u vatru.
Tu Danici laknu na srcu, osu joj se dušom nešta i toplo i milo, pa jedva sakri još jači dah, koji se poče otimati.
— Šta se i šta ne bi htelo, moja draga gospo-đice, ali šta ćemo, kad ne dozvoljavaju okolnosti, opšte spokojstvo, poredak sveta. Šta bi bilo od. pedagogije, od države? I najmudrija politika ne da se izvesti, dok se ne ošine. Evo da zapitamO' gospodina oca... tu je sve — godine, znanje, isku-stvo, jednim slovom sve ... recite nam, dragi gospo-dine Makso, šta bi bilo od sveta, kad bi se sad pročitalo u školama, u narodu: deco, braćo, nema više firgaza, nema više batina... recite: šta bnj
■bilo ... recite bez okoliša, slobodno, otvoreno ... recite, svi se pokoravamo vašem razumnom mišlje-nju... svi ... recite ...
— Bilo bi, bilo ... ja ne znam šta bi upravo bilo, odgovori Maksa, ne mogavši tačno da okače-'Stvuje društveno stanje, koje bi onda nastalo.
— Znate šta bi bilo, umeša se i Milan, do-šavši već jednom sebi od utisaka kojima ga je is-punila prosta, prirodna i lepa pojava učiteljeve kćeri.
Svi ga radoznalo pogledaše. On nastavi:
— Bilo bi to što i danas — ništa! Čestiti bi bili čestiti, a ulje — ulje! Boj uničtožava, a ne vospitava. Gospođica ima pravo, prutovi su grozni. Ja ih se gnušam. Da tebe povalimo, dragi Ilija?
Ilija trenu samo, šiknu malo kroz nos, pa, da sakrije nezadovoljstvo, lukavo se smeškaše. Vide da je naseo, a već mu poče mnogo do toga stajati, da prema Danici nije protivnoga mišljenja. Pomisli u sebi: „Zađoh daleko, duboko je, ali ću isplivati, skreći!” I doista...
— Učite li decu po nastavleniju, zapita Maksu, ili se još držite stare praktike?
— Držim se, kako da vam kažem... držim se sve više i više nastavlenija.
— Pravo imate, vlast je vlast, da nije mudrija ne bi bila starija. Meni samo jedno nikako ne ide u glavu: ne znam samo šta smeta da az bude az, a ,buki — buki. Kazujete li i vi imena slova ili pro-sto: az — a, buki — b. Ja ne vidim da je to Bog zna kako pametno, a nije ni lakše.
— JTakše je, možda i protiv svoje volje upade mu u reč Danica.
— I lakše i prirodnije, potvrdi i Milan.
Maksa ne reče svojega mišljenja.
— Znam to dobro, znam, oseče se zlovoljan Ilija na Milana; sve što je staro, tebi ne valja; sve bi ti drukčije, samo nek nije onako kako je, celom svetu da zavrneš šiju. Tebe ne pitam, pitam gospođicu... Dopustite samo da razložim.
— Sasvim izlišno, primetiće Danica, ja sam se odavna nad decom uverila ...
— Je l’ te? Vi ste dakle za stari?
— Ne, sasvim za novi metod.
Ilija kao poliven. Ćuta, ćuta, pa onda da bi pre-uhitrio:
— Imate pravo, gospođice; stari ili novi metod — sve zavisi od nastavnika.
Tu je Ilija pogodio gde treba, pravce u centar kratke celokupne Maksine pedagogije. Maksa, sve više i više zakačivan hitrom, neprekidnom bese-dom Ilijinom, i sam dođe u vostorg.
— To je najbolje od svega što ste do sad govo-rili, velim: najbolje! Samo je onde napretka, gde je i trudoljubija. Metod, ja ne znam šta je to, metod je rad; ko ne plevi od jutra do mraka, ne iščupa posle korov nikakvim, pa ni onim najvećim engle-skim mašinama.
— Sasvim tako, potvrđuje Ilija.
-— Nek škola dade znanja „svakom Srbinu nužna”, a ko te pita kojim putem, kako...
— Kao da mi uzeste s jezika, meša Ilija svoju aklamaciju.
— Vidite, nastavlja Maksa i ne slušajući Iliju,. više sam sa sobom govoreći: Treba mladeži vospi-tanija i opet vospitanija. I znanja su polezna, ali dug je život, poučiće nas; sasvim je nešto druga oblagorođavanje naravi, koje su Srbina, kao risti-janina, dostojne. Ja polažem veliku važnost na iz-jasnenije katihizisa, primerno povedenije, na žie primer; smotreno ih čuvam od soblaznitelnih reči, od ljadoslovija, od sviju obstojatelstava, koja bi pagubno mogla sodjejstvovati. Prva je regula, ruko-voditi ih vzajmnoj ljubovi i soglasiju, pa onda crkva, bogosluženije, blagočestije ... Sve ovo govo-riti, ne mehaničeski, nego jasno, razumitelno, i onda, onda, ja bar tako nalazim, odužio sam svoJ dug i Bogu i Srpstvu i čovečestvu.
— Sve kao da ste mi iz duše izvadili, kliknu Ilija došavši do reči; od slova do slova potpi-sujem sve. Badava, kažem i kazaću uvek: stara škola,. pa stara škola. Dok smo se mi, gospodine, držali časlovca, psaltira, dotle je i bilo dobro, a od kako smo počeli zavoditi kojekakve zapadne, možda ri-mokatoličeske izmišljotine ...
— Kakve rimokatoličeske izmišljotine! oseče se Milan, koji je već bio postao nestrpljiv, koga je uvek moglo da razdraži Ilijino mešanje u svašta, i u stvari koje zna, i u znanja koja ne razume.
Danica, poverljivijim pogledom, uverila je Mi-lana da se u ovoj prilici s njime potpuno sagla-šava.
A kako je već dan počeo bivati na izmaku, to se i naši gosti počeše spremati na polazak. Danica navali da odu do Grgurovog oca, i oni, posle ma-loga zatezanja, pristanu. Famulus Stepan spremi se da ih provede, a Maksa i Danica isprate ih do potoka, do novoga mosta. Kad su se rastali i iz-makli malu duž, Milanu još treptaše pred očima lepa slika Daničina. Savlada svoj ponos i okrene se da je još jednom vidi. I Ilija se baš u istom trenutku okrenuo. Danica već stajaše s ocem gore na brdu. Nastaviše put, Milan i nehotice, opet se okrenu, a u isti mah osvrte se i Ilija, pogleda gore prema Danici, pa onda, čisto podsmešljivo, jetko, pogleda i svoga drugara. Odluči se Ilija da se okrene i po treći put, i gle, kao da su se dogovo-rili, okrete se i Milan.
— A šta se toliko osvrćeš? reče Ilija.
— A što ti?
— Ja.. . ja imam svoga uzroka.
—■ Imam ga i ja.
— Imaš ga i ti! A kakav Je taj tvoJ uzrok, ako ga smemo znati?
— Smeš.
— Da niJe Maksa?
— Jest.
— Jest... a znam da niJe Maksa... valjda si se zagledao u njegovu sedu bradu?
— Jest, u njegovu sedu bradu.
■— I u njegovu...
— I u njegovu...
— Dakle ti već Danica uštinula srce?
— Uštinula .
— Samo je l’ devojka! Dok vidiš, badava, još si derište.
— Ilija! viknu Milan tako ljutito, da je čuo i famulus, koj,i je gotovo na puškomet napred koračao.
— Šta si uzeo tu vikati, poče Ilija tiše, ubla-žavajući ga.
— Kažem ti, Ilija da pripaziš na galantvi je-zik!
— Oho, nisam znao, da je već to tako daleko. Da-kle si se već zaljubio?
— Zaljubio ili ne zaljubio, to te se ništa ne tiče.
— A možda me se i tiče.
— Tebe ni najmanje.
— Ko zna.
— Ja znam.
-— Ti znaš; a ja ti opet kažem da ti ništa ne znaš.
Kad su prešli polovinu puta, ćuteći, Milan će opet malo zastati. Zastade i Ilija. A kad famulus beše daleko poizmakao, počeće Milan, ali sasvim poverljivim tonom:
— Ilija!
Ilija ga radoznalo pogleda.
— Znaš li šta sam mislio?
Ilija ga gleda još ljubopitljivije.
— Odlučio sam da se ženim.
Ilija u smeh:
— Kakva ženidba!
— Ozbiljno ti govorim, hoću da se ženim.
— Još ni prvo predavanje, a već hoćeš mladu.
— Danica mi se jako dopada.
— Umiri se, dok projuriš treće selo, stišaće se... znam ja tebe i tvoje srce.
— Moje srce?
— Tvoje kao i moje.
— Ilija, govori malo ozbiljnije, ja još do danas nisam voleo ni jednu devojku.
— Samo lakše, brajane; dok stigneš do Lepenice. Pun ih je Kragujevac. Pa lične, pa zdrave, pa bo-gate. Mudro kaže narod: ne lepi se sirotinje.
Milan oseti, kako ga na ove nepromišljene reči obuze gnev, ali se opet poumiri.
— Najzad kako bilo, Ilija; to je moja stvar. Od-mah ću pisati ocu... još do zime... Nego, Ilija,. hoćeš li mi biti kum?
— Lakše, lakše, da ne padne krušac s tavana.
— Pitam te ozbiljno.
— A ja ti kažem još ozbiljnije.
— Dakle, daj ruku!
Ilija pruži ruku, a Milan, stisnuvši je, pomi-sli u sebi: „U ime Boga svršismo i utvrdismo”.
A šta li je pomislio Ilija? On obično manje misli, a više govori. Ali se i njemu u ovaj mah nešto zakuvalo u srcu, pa poče odmah da se pri-bira, pomisli odmah na svoj novi položaj, na iz-dašnost lakovernih seljaka, s jedne strane na lako-most, s druge strane na štednju, na skupoću i na ekonomisanje, pa najzad se pipnu za pojas, nasmehnu zadovoljno, i — odluči se. Preduzimljivost, ener-gija, to su njegova prasvojstva, koja mu nikad niko nije sporio.
Već su se penjali uz brdo. Ukaza se selo. Uđoše na vratnice Grgurova oca. Ivan Zdravković stao pred kuću i gleda iznenađeno. A kad ču, da su Grgu-rovi drugovi, skratiše mu se noge, pa samo što viknu: Petrija! Zapitkivanja, i odgovaranja. Raz-govor, čast — do ponoći.
Ali je u školi gorela sveća i posle ponoći. Maksa se dva tri put budio i govorio detetu da gasi sveću, da legne. Ali ga je Danica molila, da je ostavi. Sedela je za stolom, plela, i gledala u otvorenu knjigu pred sobom. To je jedna od onih oda-branih knjiga, što ih je pre pune dve godine poslao Grgur. Gleda u slova, ali manje čita, više misli i oseća. Pa tek je nešto tekne u srce, zadrkće sva, stisne prste, protre čelo, pogleda u ikonu čelo očine glave, pa opet u knjigu, pročita redak dva, pa opet se prenese. Sva joj duša lebdi nad tim dale-kim i neznatnim Tomaševcem, nad usamljenim ra-njenikom, nad Grgurom. Čula je Iliju, videla je Mi-lana, a duša je zavarkava, pa joj crta Grgura naj-lepšim, najtoplijim bojama, pa ga diže i uzvišuje, pa joj se čini tako nežan, drag, tako bezazlen i svetao, da nije grehota pomoliti se Bogu za nj, i celu svoju dušu smestiti u njega.
Grg^re, Grgure, ja te volim, volim, volim, prvi nut je noćas šapnula u sebi, poljubila knjigu, i kad je pred leganje stala pred ikonu, molila se Bogu samo za njega. U dubini svoje čiste duše zerovala je da nema ništa u sebi, što ne bi bilo njemu po-svećeno, osećala je tako živo, da je ona njegova: suđena. I kad je sklapala oči, učini joj se da čuje ljegov glas: „Laku noć, moja Danice!”
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.
|