San Kraljevića Marka/18

ODELjENjE III

UGLED 5

►

UGLED 5
Vila, pređašnji.

MARKO:
Hodi, hodi, mila posestrimo!
Gledaj našu caricu Srbiju,
Ona slavi obnovak slobode
I na slavi pretke svoje slavi.
VILA:
Lepo Srbin ceni svoje stare
I prinosi tamjan njinoj slavi,
Slaveć' pretke, on i sebe slavi:
Sreća tu je, gde se vrlost ceni.
Al' je doba, da promotre Srblji,
Čime drugi napreduju ljudi,
Vreme leti, sve se sada budi,
Nek' i oni sa vremenom idu.
ČINOVNIK:
Kaži, vilo, šta nam činit' treba?
Gotovi smo tebe poslušati.
VILA:
Sudbina vam evo šilje Marka,
Lik je njegov srpskog roda slika;
Njim se dobru naučite svome,
I pogreške otklanjajte stare.
Kad bijaše Marko u detinjstvu
Za čoveka celj on ne znađaše,
Želji samo jednoj ugađaše
U igrački provoditi vreme.
Takov bjaše u prostom detinjstvu
Srpski narod pre Nemanje prvog, •
Ne poznajuć' duha svoga vrlog,
Kano trska on se kolebaše.
Nasta mladost pod Urošem kraljem,
Sta se snagom krepiti država,
Krv vri vruća, oblast raste, širi s',
Kao mladića vesela i bodra.
Pod Dušanom mužestvo se javlja,
Kano mišca Kraljevića Marka,
Seče, mlavi, pobeđuje vraga,
Niko njemu protivstat' ne može;
Al' kad zrelost i razum ne vlada,
Svaka sila i junaštvo pada.
Staro vreme snage bi i mača
Sadašnji je vek pameti zrele.
MARKO:
Um iznađe pra puščanog tajnu,
Njime moje mužestvo zabuni.
VILA:
Tako s' cela Srbija zabuni,
Što razumu ne hte sledovati.
MARKO:
Zato, Srblji, otvarajte oči,
Privijajte gde vas rane tište,
Što potreba otečestva ište,
Dajte, nos'te i duhom i rukom!
ČINOVNIK:
Svi hoćemo što polza zahteva.
Crn mu obraz koji Srbin nije,
Ne imenom, već ljubovlju k rodu,
Koj' ne ceni zemaljsku slobodu
I prezire što je opšte blago!
MARKO:
A ti, vilo, posestrimo draga,
Na svešteni ovaj slave danak
Daj za spomen Srpstvu kakav darak,
Da se teši, da s'usreći s njime.
VILA:
Čovek nosi sreću u rukama —
Neka svoje ugušuje strasti,
Nek' razuma potčini se vlasti,
Pa ga neće zlo postići nigda.
(Uzme beo cvet).
Evo dara Srbinu od mene!
Bela boja znak je nevinosti,
Beo je golub spasenije svetu
Višezemnim predskazivao glasom.
Bela boja u čistotu slazi,
A čistota svaku ljagu mrzi.
Ovu Srbin nek' na sebi nosi,
I Srpkinja nek' se njom ponosi.
(Dade ga Marku).
MARKO:
Nevinost je dar najlepši sveta,
Blago zemlji gde nevinost cveta!
(Metne cvet na Sveslavije).
VILA (izvadi ružu):
Rumena je boja na obrazu,
Kad uskipi ljubav k opštem dobru ;
Rumena je krvca u žilama,
Koja teče za slobodu roda;
Rumena je zora, posle noći,
Srpstvu rekla da će sunce doći.
MARKO:
Rumena je boja znak radosti;
Radost ljupka tek je onda lepa,
Kad nam savest tu utehu kaže,
Da smo dobro učinili delo. ^
VILA (izvadi plavetan cvet):
Plava boja vernost čistu znači;
Vernost k zemlji, jest napredak zemlje,
Vernost bračna sreća je u braku,
Vernost u reči, muža vrlog kaže.
ČINOVNIK:
Ko vas posla, vi stvorenja viša,
Te nam ove prinosite dare?
VILA:
Znaci ovi nisu iz tuđina,
Oni svakom pred očima stoje;
Bac'te pogled na grb od Srbije:
Ovde su vam sve tri ove boje.
Ta troboja matere Srbije
Nek' se uvek okolo vas vije.
MARKO:
Ako budeš, moj Srbine, svagda
Srcem nevin i čist u n'ravima,
Knjazu i tvom otečestvu veran;
Ako ljubav tebe raspaljuje
K svemu što je polezno i lepo:
Tek ćeš onda radost osećati,
Koja samo zadovoljstvo prati.
Pri sveštenoj slavi ovoj opštoj
Dajte zavet, vi sinovi zemlje,
Hranit' sveto troboju Srbije:
Ljubav k rodu, vernost i nevinost.
ČINOVNIK:
Ko ste, o vi predraga stvorenja,
Što Srbinu dobru mislite?
VILA:
Nisam vila ona iz planine
Kojano se po raskršću bije,
Već sam vila boginja Srbije,
Koja decu materinski ljubim.
(Otvori gornju haljinu i pokaže se grb srpski).
A Kraljević, što vidite, Marko
Duh je Srpstva u vidu slobode.
Sa visine gledaćemo dole,
Kako Srbin zavet ispunjuje.
(Iščezne s Markom).
ČINOVNIK:
Nećeš, vilo, drukče nas videti,
Već hraneći ovaj zalog svetli!
HOR:
Amo, amo, Srblji, speš'te
Ka hramini slave
Sveslavije srpsko naše
Traži Srblje prave!
Svi se tvrdo zavetujmo,
Ljubit što je naše,
Polzu, sreću i napredak
Snovat' zemlje naše!
JEDAN:
Ja ću život položiti.
DRUGI:
Ja krv neću poštediti.
TREĆI:
Ja ću sav trud žrtvovati.
HOR:
Za napredak zemlje,
Slavne srpske zemlje!

* *

Amo, amo, Srblji, speš'te
Ka hramini slave,
Gde blistaju snarodnika
Naših vrsne glave!
Reč i veru svi zadajmo,
Snovat' sreću roda,
Da u srpskoj cveta zemlji
Radost, mir, sloboda!

(Zavesa pada).

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.