San Kraljevića Marka/17
UGLED 4
Marko i pređašnji.
MARKO (gledeći Sveslavije):
Da l' se opet povratilo vreme,
Zlatno vreme stare srpske slave?
Vidim lice Silnoga Stefana,
Car Lazara, Miloš Obilića;
Vidim jato braće Jugovića,
Sve, koje je uvažavao Srbin.
Je li ono sveti lik Nemanje,
Kao što beše u carskome dvoru?
Kakva su to još čestita lica?
Lica mnoga, meni nepoznata?
GRAĐANIN:
I onoga koga Srbin peva
I u gori, i u ratu bojnom,
Neka primi Sveslavije srpsko,
Lik junaka Kraljevića Marka.
Spomen mu se u narodu hrani,
Kako bednu sirotinju brani.
MARKO:
Ko si, ti neznani junače!
Šta ćeš sa mnom Kraljevićem Markom?
GRAĐANIN (gleda u živopis i u Marka):
Jest zaista, lice istovetno!
Ti li s' vitez Kraljeviću Marko?
Dobro doš'o Srbinu na slavu,
Gde se radost opšta srpska slavi!
MARKO:
O, Srbine, tužnog te ostavi',
I nađo' te vesela i bodra!
Sreća mi te osipala dar'ma!
No šta znači ova svetkovina?
ČINOVNIK:
Žar svešteni u prsima tinja
Priznatelnog, Marko, tvog potomstva,
Te spomenik diže svakom pretku,
Koj' s' sreći starao otečestva.
Dok je Srpstva uvenuti neće
Vrlih dela spasonosno cveće.
MARKO (gleda Sveslavije):
Istina je što govore mudri
Da je vreme najbolji sudija;
Posle smrti nema pristrastija,
Već se cene jedna čista dela.
Mnoge sam ja u slavi video,
Dok su život provodili sjajan,
Laskanje im prinosilo tamjan
I malo im veličalo ime;
Al' kad pade njina tašta sila
Pod srp opšte, neumitne smrti:
Blesk i slavu magla im zaprti,
Nit' zna za njih Sveslavije srpsko.
I pravo je; samo vrla dela
Dostojna su odličija javna.
ČINOVNIK:
Svi koji su podizali sreću
Otečestva i naroda svoga,
Koj' su slavu naroda srpskoga
Negovali i snovali trudom:
Neka stupe u hraminu slave,
Gde se samo čisti dusi bave!
GRAĐANIN:
Neka stupe u hraminu slave,
Koju samo vrsne krase glave!
ČINOVNIK:
Pred dverima ovog čistog hrama
Neka stoje podli, niski dusi,
Koj' su svojoj sebičnoj koristi
Podlagali blago otečestva.
Lik izdajca Brankovića Vuka
Nek' za ugled podloj služi duši,
Neka zemlja sve vukove straši,
Koj' šteti opšteg dobra misle.
DRUGI ČINOVNIK:
I tvoj, Marko, zaslužio b' otac
Da obrascem prezrenija bude;
Al' je opet na bojištu ostao,
Boreći se za slobodu srpsku.
Krv Uroša, svoga gospodara,
Sopstvenom je zagladio krvlju.
MARKO:
Mili Bože, krasno l' ti je vreme,
Kad se dela bespristrasno cene!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|