Sablja-momče, cvet-devojče

Sablja-momče, cvet-devojče Pisac: Jovan Subotić

Ljubilo se dvoje mladih,
Sablja-momče, Cvet-devojče,
Za godinu i za drugu,
I za treću do uskrsa.
Kad svanule bele Cveti,
Razbole se Sablja-momče,
Dvori njega Cvet-devojče,
Zalaže ga ponudama,
Sa nerandžom i limunom,
Morskim grožđem i smokvama
Preko mora uzabranim.
Al’ besedi Sablja-momče:
„Zalud muka, Cvet-devojče,
Zalud nega i ponude,
Ja ti neću preboleti.
Eto ide strasni petak
I velika subotica;
U petak ću umrijeti,
Subota će oglasit me
A nedelja sahraniti.
Samo da mi prije smrti
Jedno dâ se uzaznati:
Ko će tebe zaiskati,
Kom’ li ćeš ti ruku dati.”
Besedi mu Cvet-devojče:
„Jao jadna, Sablja-momče,
Ne govori, ne plaši me:
Nit’ je tebi sad umreti,
Nit za drugog men’ s’ udati.
A suviše, evo ti se
Ja zaklinjem višnjim bogom,
I pričešćem samrtnijem,
i očinim blagoslovom —”
Progovara Sablja-momče:
„Ne kuni se, Cvet-devojče,
Zaklećeš se, udaćeš se
Pa ćeš dušu ogrešiti.
Nego čuj me, Cvet-devojče:
Evo tvrdu reč ti dajem
Da ću ti se junak javit
Onog dana kad se venčaš
U po prve tvoje noći.
Kad prestanu petli pevat
I lajati budni pasi,
Na po puta mesec bude,
Krsna senka ravna krstu,
Podunuće vihor vetar,
Prozor će ti otvoriti,
Žižak će ti ugasiti,
A ja ću ti javiti se.”
Odgovara Cvet-devojče:
„Slušaj mene, Sablja-momče:
Ja s’ ne mislim udavati,
Pa se mogu i zakleti.
I zakletvu održati;
Al’ ako se ipak zgodi
Te se kako izbezumim,
Il’ se udam preko volje,
I ti mi se onda javiš
U po prve moje noći,
Evo tvrdu reč ti dajem
Da ć’ ostavit mladoženju
I kud hoćeš s tobom poći,
A neka bih i ne htela,
Sad za onda vlast ti dajem
Ne slušati izgovore
I na želju ne paziti,
Na suze se ne osvrtat,
Više sile ne plašit se.”
Kad je čulo Sablja-momče
Ove reči od devojke,
Ne uzmoglo reč izreći,
Već uzelo rukom ruku,
Na devojku pogledalo
Pa na sunce sedajuće,
Glavom malo zamahalo
I na smrtne s’ muke dalo.
Osvanuo strasni petak,
Umrlo je Sablja-momče:
Subota ga oglasila
A nedelja sahranila.
Cvet-devojče suze roni
I u petak i subotu
I u svetu nedeljicu.
U vodeni ponedeljnik
Došli su joj polivači,
S njima Momče golobrado,
S crnim okom, crnjom kosom
I rumenim obrazima,
Rumenijim usnicama,
Tankog stasa ponositog,
U vezenoj stajačici.
Pojas mu je bela svila
Suvim zlatom izvezena
A biserom iskićena,
Stakle mu se tanke mestve
Da s’ u njima ogledati
Kao sunce u potoku.
Mlado Momče golobrado
Nestašno je i odviše,
Kao jagnje umiljato,
Al’ tim manje milostivo.
Svaka moma koja hoće
Da ne bude polivena
Mora da se otkupuje;
Svaka moma polivena
Mora za to da mu plati.
Koja hoće da s’ otkupi
Mora s’ dati poljubiti,
Koja treba da mu plati
Mora njega poljubiti.
Drugim putem mira nije.
Mislilo se Cvet-devojče
Da li će se dat politi
Il’ se vole otkupiti:
Ako mu se da politi,
Moraće ga poljubiti,
Ako s vole otkupiti,
Samo će se dat poljubit;
Što se uzme, to se ne da:
Poljubi je mlado momče,
Mlado Momče golobrado.
U vtornik se na ledina
Mlado, staro sakupilo,
Tu je svake igre bilo,
Vitka kola i ketuše,
I pargara pomodarca,
I vesela jastučića.
Momčad mlada razigrana
Da pokida lake noge,
A devojke podskakuju
Da ji milo pogledati.
Sve igraju za remeke,
Al’ ji jedno nadigralo
Momče mlado golobrado.
Koja majka to vidila
Momče mlado golobrado,
U sebi je pomislila:
— Da mi hoće zetom biti!
Koja vid’la poličarka
Momče mlado golobrado,
U sebi je pomislila:
— Da me hoće zaiskati!
Mladi ljudi oženjeni
I momčići za ženidbu
Koji danas tu vidiše
Mlado momče golobrado,
U sebi su pomislili:
— Da se hoće oženiti!
A lijepo Cvet-devojče
U sebi je pomislilo:
— Mlado momče, sasma lepo,
Slatko ljubi, dobro igra,
Jošt ako zna biti veran,
Srećna ona koju uzme!
Momče mlado golobrado
Umiljato i nestašno,
Ali pritom i pametno.
Kad se kolo bi hvatalo,
Svaka mati njega gledi
Hoće li joj ćer uzeti
Da pored nje kolo igra:
Momče mlado golobrado
Na sve redom lepo gleda,
Al’ uzima Cvet-devojče.
Kad je došlo do ketuše,
Opet majke boga mole
Ne bi li im ćer uzeo,
Udavače boga mole
Da ne ište koju drugu.
Momče mlado golobrado
Na sve redom lepo gleda,
A uzima Cvet-devojče.
Kad se staše okretati,
Progovara mlado momče:
„Čuješ mene, Cvet-devojče!
Ti pogledaj s jednog kraja
Ovog polja do drugoga,
Lepšeg od men’ naći nećeš;
A pogledaj s jednog kraja
Ovog polja do drugoga
Udavače sve do jedne,
Od sviju si ti najlepša.
Ja nalazim da je pravo
I pred bogom i pred ljudma
Da se mladi milujemo.”
Pogleda ga Cvet-devojče,
Na licu joj vatra planu,
Il’ od jeda il’ od stida,
Il’ od misli uhvaćene, —
Ko će moći pogoditi!
Kad je došlo da se igra
Šaljivoga jastučića,
Bacila se mala kocka
Da u ruke jastuk dade
Ili momku il’ devojci.
Kocka pala, kocka zlobna,
Na pečalno Cvet-devojče.
U momcima srce bije
Na koga će sreća pasti
Da g’ poljubi Cvet-devojče.
Ona mlada mislila se:
— Poljubiti, to se mora,
Ma jednoga ma drugoga,
Najbolje je najlepšega,
Najslađe je najmilijeg.
U to doba pred njom bilo
Momče mlado golobrado
Sa usnama rumenijem
Od crvenih jagodica.
Kad su klekli na jastučić,
Usta ustma približili,
Pomislilo Cvet-devojče
Na poljubac jučerašnji
I na reči toga dana,
Pomislilo, zadrktalo,
Te potraja i poduže
Taj poljubac izdajica.
A kad došla tamna noćca
I zaspalo Cvet-devojče,
U snu joj se prikazalo
Sablja-momče, sahranjeno
U mrtvačkom ogrtalu,
Pa je njojzi govorilo
Glasom šupljim i potmulim:
„Zakletve se tvoje seti,
Zakletva je pogažena
Srcu nemir, duši pak’o,
A u času umiranja
Ko s’ obreče pod zakletvom,
Do drugog je vezan groba.
Znaj pak i to da mrtvaci
Bolje drže reči dane
Nego ljudi, lake ćudi.”
Strašno ljudma mrtca vidit,
A san strašan steže prsi
I na čelo znoj navodi.
Trglo s’ od sna Cvet-devojče,
U njoj srce silno bije,
S čela kaplje znoj ledeni,
Prekrsti se Cvet-devojče
I očita molitvicu
Pa ovako progovara:
„Nit’ je pravo ni ljubovno
Da m’ ovako sad uplaši
Strašnim sanom Sablja-momče.
Ako me je poljubilo
Momče mlado golobrado
Na vodeni ponedeljnik,
Što j’ uzeto, nije dato;
Ako sam ja poljubila
Momče mlado golobrado
Uz tu igru jastučića,
Običajem to je bilo.
A što mene ljubi ono
Momče mlado golobrado,
Zlo ako je, njegovo je.
Da pokojno Sablja-momče
Tako samo mene ljubi
K’o to Momče golobrado,
Ne bi moglo ni u sanu
Mene tako uplašiti
Da mi srce pući hoće
I smrtni me znoj spopadne.”
Ovo reklo Cvet-devojče
Pa s’ pobožno prekrstilo
I na drugu stranu leglo,
I tek što je oči svelo,
U snu joj se prikazalo
Momče mlado golobrado
u odelu jučerašnjem,
Pa je njojzi govorilo:
„Ču li mene, Cvet-devojče,
Ti pogledaj mlade momke
Sve od jednog do drugoga,
Od sviju sam ja najlepši;
A pogledaj udavače
Ti od prve do poslednje,
Od sviju si ti najlepša:
Ja nalazim da je pravo
I pred bogom i pred ljudma
Da se mladi milujemo.
A ja ti se, evo, kunem
I zaklinjem višnjim bogom,
I pričešćem samrtnijem,
I mlijekom materinim,
I očinim blagoslovom,
Da ću tebe samu ljubit
I do groba i u grobu
I ako je što za grobom,
I da s’ neću ni ženiti
Ako moja ti ne budeš.
Milo ljudma čut i vidit
Da su drugim mili, dragi,
A san mio širi prsi,
Smej i rumen licu daje.
Trglo s’ od sna Cvet-devojče,
U njoj srce igra, skače,
A usta se sama smeju.
Kad je došlo Ružičalo,
Izišlo je Cvet-devojče
Na grob oca i matere.
Na sve strane svet zapeva
Za milima u zemljici,
A najbliže Cvet-devojki
Sedi Momče golobrado,
Krst rukama zagrlilo,
Glavu na te naslonilo,
Niti jeca nit’ zapeva,
Već uzdiše iz sveg srca,
Kradom suze s oka tare.
Kad spazilo Cvet-devojče,
Momče glavu podignulo
I na nju se osmehnulo.
Nije lako pogoditi
Čega više u osmejku,
Il’ žalosti il’ veselja.
Lice mu je tako mutno
Kao nebo kad je kiša,
A oko mu tako svetlo
Kao sunce posle kiše.
Cvet-devojče prije bilo
Kao sunce usred dana,
A sada se ukazalo
Kao mesec u ponoći.
Plakalo se, zapevalo
I čitale molitvice
Dok ne bilo danu pola,
A kad senka od krstova
Bila dana tog najmanja,
Izlože se razna jela,
Savijača i gužvača
I prebele pogačice,
Šeširići za pekmezom,
Lukumići i maj viši
I pečenja svake struke,
I crvena jaja tu su,
Radost dece o uskrsu.
Pa se skupe male družbe
Da se malo oporave,
Pokojnim’ za pokoj duše,
Živim’ za povoljno zdravlje.
Oko jedne sofre selo
Momče mlado golobrado,
A do njega Cvet-devojče.
Drugi jedu, oni glede
To na ovo, to na ono,
Ponajviše jedno drugo.
A kad dođe do tucanja,
Uze jaje mlado momče,
Drugo daše Cvet-devojci.
Progovara mlado momče:
„Da s’ tucamo, Cvet-devojče!
Ako mene ti natucaš,
Da ja tebi ruku dadem;
Ako tebe ja natucam,
Da ti meni ruku dadeš.”
Pogleda ga Cvet-devojče,
Pa se tiho podnasmeja,
A jošt tiše progovori:
„Može biti da s’ nijedno
Od obadva ne razbije.
Kaži, bože, šta je pravo,
Koja li je volja tvoja.”
Natucalo mlado momče
Sa natuckom izabranim.
Pa govori mlado momče:
„Daj mi ruku, Cvet-devojče,
I pravo je i pravedno
Da ti meni ruku dadeš.”
Odgovara Cvet-devojče:
„Poslušaj me, mlado momče,
Jošt ti imam jednu reći:
Ja sam rekla Sablja-momku
Pod zakletvom na samrti
Da se neću udavati,
A ako se kad i udam,
Da ću za njim svuda poći
Kad se meni on prijavi
K’o što mi je obrekao.
Vidiš, dakle, mlado momče,
Da t’ ne mogu ruku dati
Ako srce i ne išteš.”
Nasmeja se mlado momče,
Mlado momče golobrado,
Pa govori Cvet-devojki:
„Čuješ mene, Cvet-devojče,
Ja sam čit’o stare knjige
I slušao mudre ljude,
Knjige pišu, ljudi vele:
Što se ženi i udaje,
To se ženi i udaje
Na ovome belom svetu,
Kad se legne u grob crni,
Ne misli se na svatove.
Osim toga, evo sudbe
Pravedne je jasna volja
Pokazala šta da bude.”
Dok je ovo govorilo
Momče mlado golobrado,
Lice mu se zažarilo
Kao nebo na zahodu
Kad se jarko sunce smiri,
A kad reči kraju došle,
Pogledalo na devojku
Kao jagnje na klaoca.
Stare knjige istinite,
Mudri ljudi pametni su,
Volja sudbe sasvim jasna,
Momče mlado odveć ljupko,
A i družba navalila.
Spusti oči Cvet-devojče
K beloj ruci na kolena,
Za okom se momče dalo,
Desnom svojom desnu njenu
Sa krila joj podignulo,
Levu svoju na krst met’lo,
Na krst groba mile majke,
Oči nebu podignulo,
Devojci se zaklijelo.
Kad su došli svetli D’ovi,
Podigli se beli svati,
Kum s nevestom i deverom,
Mladoženja s starim svatom,
A pred njima taj vojvoda
Sa čuturom nakićenom;
Za njima su enđebule
Sa vezenim rukavima,
I svatova red dugačak;
Podigli se beli svati
Svetoj crkvi nasred sela,
Gdi venčaše mlado momče
Sa lijepom Cvet-devojkom.
A kad su se doma našli,
Nakonče su snaši dali,
Žitom mladence posuli,
Pa se selo za trpezu,
Da se počne gostovanje
Od tri cela bela dana
I tri noći izmeđice.
A na dvoru počišćenom
Svatilo se hitro kolo,
Hitro kolo preveliko.
Njemu svira tri svirača,
Jedan drugog nadsviruje
Da s’ raspadnu kožne gajde,
A momčići da polome
Od igranja lake noge.
Svetlo sunce pohitalo,
Brže došlo na zahodak,
Jošt se brže mrak rasuo,
I mesec se ukazao.
A kad bilo pola noći,
Kum namigne na vojvodu
A vojvoda na mladence,
Odvede ji do vajata,
Pa zabravi ovom vrata.
Selo Momče golobrado,
A do njega Cvet-devojče,
Oboje se zagrlili
I nagnuli da s’ poljube.
u to doba na sedalu
U snu pet’o promeška se,
A domašnjni garov cikne,
Jer mu ljut san srce steže;
Mesec stane na po puta;
Senka ravna krstu posta.
Podunuo vihor vetar,
Otvorio staklen prozor,
Ugasio oganj žiška,
I u sredi sobe male
Stoji ono Sablja-momče
U mrtvačkom ogrtalu.
Dvoje mladih zagrljenih
U kamen se pretvorilo.
Sablja-momče progovara:
„Zakletve se tvoje seti!
Ko s’ u času umiranja
Kom’ obreče pod zakletvom,
Do drugog je vezan groba.
I to sam ti napred rek’o
Da mi bolje reč držimo
Neg’ vi ljudi, lake ćudi.
Ti si onda zaveštala
Da ćeš svuda za mnom poći
Kad se tebi danas javim,
Ija sam ti reč primio:
Sad sam doš’o, hajde za mnom!”
Kad je ove reči reklo,
Oko mu se zasijalo
Kao ugljen pod mehovi,
A glas mu se zadrktao
K’o od zvona glas poslednji
Kad je koga oglasilo.
Pak pristupi k Cvet-devojci,
Opaše je levom rukom,
Desnom turi mlado momče
Pa povika šupljim glasom:
„Otvaraj se, nemi grobe,
Evo ide mladoženja
Sa lijepom nevesticom.
Dušo moja, Cvet-devojče,
Budi samo dobre volje,
Svetla sofra na nas čeka:
Za sofrom je car-Stefane
Sa Roksandom iz Leđana,
To su, dušo, kumovi nam;
Do njih sedi junak krilat,
To je Relja od Pazara, —
On je, dušo, stari svate;
Dever nam je dete Grujo, —
I njega ćeš tamo naći:
Vojvoda je Bogdan junak,
Ljutica mu ime daše, —
I on će nas dočekati;
A Margita Slankamenka,
I lijepa Ikonija, —
Lepo su se nakitile, —
To su t’, dušo, enđebule.
Drugih svata nebrojeno
Na nas tamo čeka mnoštvo, —
O tom’ sam se postarao
Da te svetlo društvo primi,
A tamo je obilije
Svake struke od gospode
I od druge slave svetske.
Budi samo dobre volje.
Za prvu je noć najbolja
Koja traje noć najduže,
A u mojoj domovini
Nigda nije zore vidit.”
Sad se pet’o promeškolji
Da da ljudma prve glase,
Kućni garov lancem tresne
I zaoštri oba uva,
Kao da je nešto čuo,
digne njušku da zalaje:
Al’ podunu vihor vetar,
Mlado momče k sebi dođe,
Mlade nigdi ne nalazi!

1841.

Izvor

• Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 241-254

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 19, pre 2005 godina.