Ruska Revolucija u lepoj književnosti
| RUSKA REVOLUCIJA U LEPOJ KNjIŽEVNOSTI Pisac: Aleksej Jelačić |
| Donosimo seriju članak dr Alekseja Jelačića objavljenih u zagrebačkom časopisu „Nova Evropa“. |
I. Klod Anê (Claude Anet).
urediU dosadašnjim serijama naših članaka („Druga Ruska Revolucija, prikazana od njenih ruskih učesnika“, „Druga Ruska Revolucija, prikazana od njenih stranih učesnika i posmatrača“, i „Iz dokumenata novije Ruske Istorije“) pokušali smo da prikažemo razna važnija i veća dela o Ruskoj Revoluciji i njenu poreklu, pa ćemo te serije i nastaviti dogod mislimo da ih naši čitaoci s interesovanjem prate. Ali, pored memoarskih i naučnih dela, pored akata i dokumenata, i lepa književnost puna je spisa posvećenih velikoj ruskoj tragediji. To je prirodno i razumljivo, jer Ruska Revolucija, i jedna i druga, obiluju zanimljivim događajima i dramatskim pojedinostima, tako da doista spadaju u red najzahvalnijih i najprimamljivijih tema, ko e se veoma zgodno daju obraditi u lepoj književnosti. U „Novoj Evropi“ je već i bivalo govora o nekim književnim delima izazvanim Revolucijom (poimence ističemo ono što je pisano o Aleksandru Bloku, čija znamenita poema „Dvanaest“ spada u red najlepših produkata ruske književnosti, i to nesamo revolucijonarne). Ali ćemo sad da počnemo jednu sistematsku seriju prikaza značajnijih spisa u kojima odjekuje Revolucija u ruskoj i stranoj lepoj književnosti; i to smo za početak izabrali delo Kloda Ane-a pod natpisom: „Kada se zatresla zemlja“, koje je — napisano godine 1920—21 (nakon boravka autorova u Rusiji) — imalo izvanredan uspeh, (i koje je izišto i kod nas u izdanju „Zabavne Biblioteke“, a do nedugo je izlazilo i u podliscima „Politike“).[1]
Moto, koje je uzeo autor za ovaj roman, jesu reči Lava Tolstoja prema citatu Maksima Gorkog: „Čovek preživljuje zemljotrese, epidemije, strahote bolesti, i druge tuge duševne; ali je njega oduvek najviše mučila, muči ga, i mučiće ga, tragedija alkova“. Tačka gledišta, polazna tačka, jezgro ovog romana, izraženo je lepo ovim rečima velikog pisca, jer strasna i duboko zanimljiva ljubavna drama, to je osnova romana, a Ruska Revolucija je okvir u kojemu se sama drama odigrava.
Potka romana sastoji se u sledećem. Prvog dana Revolucije, izašla je u šetnju po Njevskom Prospektu u Petrogradu mlada (jedva 18-ogodišna) devojka, kneginjica Lidija Volinska, čiji otac, veleposednik i čovek visoke kulture, gotovo nepomičan sedi kod kuće (u sjajnoj palači na Njevi) zbog bolesti. Kad nastane panika, prouzrokovana prvom pucnjavom, devojka pada na zemlju, pred noge jednog snažnog i uglednog starijeg gospodina, njoj nepoznatog. Gospodin je podigne, ohrabri, i izvuče iz gomile. Posle nekoliko meseca oni se ponovo susreću, — gospodin je nekad bio poznanik staroga kneza Volinskog, pa je obnovio poznanstvo. Njemu je ime Nikolaj Vladimirović Savinski. a po pozivu je generalni direktor jedne od najvećih privatnih banaka Rusije. Čovek oženjen već preko 15 godina, otac četvero dece, on se postepeno zaljubljuje u Lidiju, dok se njegova porodica, radi nemirnog vremena, nalazi u Finskoj. Devojka ga također voli, ali oni kriju svoja osećanja jedno od drugog. Međutim, ima i drugih ličnosti naklonjenih Lidiji, tako naprimer njen brat od strica, mladi (21-godišnji) knez Petar, vojni akademac, pa Englez Lord Duglas, ataše Britanske Ambasade, koji je čak zatražio i ruku lepe Ruskinje, te bivši terorist a sada antiboljševik i ugledni političar Spaski, i napokon gardijski oficir, koji prelazi na stranu boljševika i postaje desnom rukom Trockog, Semenov. Ali Lidija ne voli nijednog od njih. Knez Petar tragično gine u one oktobarske dane, engleski lord vraća se kući, a oba ruska političara predaju se svojim revolucijonarnim poslovima. Lidija onda čini definitivni korak sama (tu se autor donekle inspirisao možda romanom Turgenjeva „U predvečerje“ — „Nakanune“), i postaje ljubovcom Savinskog, Ali baš te noći oboje budu uhapšeni od boljševika (to se dešava već početkom januara 1918), i sprovedeni u zloglasnu Gorohovu Ulicu, t. j. pred „Če-ku“. Na intervenciju boljševika Semenova, koji ima nade da će uvući Savinskog u službu Sovjeta, te iskoristiti njegovo izvanredno finansijsko iskustvo, njih odmah oslobode. Roman se onda nastavlja, i ljubavnici su srećni usred strašnih bura, pošto je Savinskom pošlo za rukom da svoju porodicu skloni u Englesku. Faktički rastanak sa familijom nije doduše prešao u formalni raskid odnosa, ali se Savinski u stvari oseća slobodan, i potpuno je predan Lidiji. Sreća njihova, međutim, nije duga veka. Savinski održava veze sa Spaskim, koji se nalazi na Donu i koji vodi građanski rat protivu boljševika. Pri pokušaju begstva u inostranstvo sa tuđim pasošem, nakon odlaska Lidije sa roditeljima u Finsku, Savinskog uhvate i zatvore. U poslednjoj glavi nalazimo Lidiju kao milosrdnu sestru Judenićeve „bele“ vojske u Pskovu: grad se evakujiše, a Lidija ostaje da se, čim boljševici uđu, vrati u Petrograd i tamo pokuša spasti zatvorenog Savinskog.
Tr je dosta zanimljiva glavna sadržina ovog romana, koji se čita lako i s interesovanjem od početka do kraja. Karakteri glavnih junaka drame — Savinski, Lidija, Semenov, stari knez, — obrađeni su veoma vešto, kao i nekih ličnosti sporednog značaja. Psihološka analiza izvedena je dosta iskusnom rukom, razgovori teku glatko i prirodno. Večita tema ljubavi, više ili manje tragične, kako je ona tretirana u ovome romanu, odgovara uglavnom revolucijonarnoj situaciji. Sama situacija, okvir drame, u mnogome je ocrtana majstorski. Malobrojnim, ali jakim i sigurnim potezima istaknuta su promenljiva raspoloženja doskora još povlaštenih a sad postradalih slojeva društva u loba akutne revolucijonarne krize, koja se katastrofalno brzo razvija. Što se tiče novih gospodara — ukoliko su oni oličeni u Semenovu, čoveku gvozdene volje, bez ikakvih obzira ni skrupula —, prikaz je ispao vrlo dobar. Ali tipova pravih, starih boljševika ne nalazimo na stranicama ovoga romana. Akcija i psihologija masa dosta su slabo i suho prikazani. Držimo da je potpuno promašio autor crtajući revolucijonarne gomile pune prirodne dobrote, dobroćudnosti, i tome sličnog. On je video Revoluciju, on je u mnogom pogledu pokazao majstorski dar opažanja i karakteristike, i zato ovo nedovoljno shvatanje krvavog patosa Revolucije, strasti masa koje su bile veoma daleko od svake dobroćudnosti, ovo sentimentalno idealizovanje gomile, utoliko više začuđava obaveštena čitaoca.
Vredi još istaći pojedine zanimljive epizode, lepe crtice i misli. Tako, naprimer, kad stari knez sudi o Carskoj Rusiji i Revoluciji: „Postoje veličanstvene ruševine, pred kojima treba da se prekrstimo. Ali mi svršavamo u truleži. Nje ima i previše. Sve zaudara na nju. Mi smo odavno bili truli, ali se to nije videlo, jer je površina bila sjajna, pa je krila duboke bolesti. Znate li, šta je bila ova naša Rusija, o kojoj su vaši veliki ljudi izrekli toliko zvučnih gluposti? — To je bio jedan lonac prepun gada!... Revolucija je razlupala taj lonac...“ „Mi ulazimo u zanimljivo doba“, govori jednom Savinski svome sinu; „ne veruj u ono što pričaju ljudi, ne veruj da se radi o prolaznoj krizi i da ćemo ponovo naći onu Rusiju koju sam ja poznavao. Nova vremena dolaze. Postoji velika navala odozdo u pravcu k svetu. Tamna se duša ruskog naroda uzrujava. U društvu koje se priprema biće, moje dete, aristokratije svoje vrste. Nov dirigujući stalež počeće da se stvara blagodareći talentima i aktivnosti. Ali to neće biti više stara aristokratija, koja je izgubila svest svoje uloge i svojih dužnosti. Nova će imati snagu hiljadu puta veću od svoje prethodnice, koja sada, nesposobna, iščezava...“
U takvim prilikama, mnogima je u romanu potpuno jasno da se Rusija neće zaustaviti na režimu Privremene Vlade. „Mi nećemo izbeći boljševizmu“, veli jedan od junaka; „Vi znate rusku dušu; ona je jako udaljena od teorija zlatne sredine, toliko dragih našim prijateljima Francuzima“. I gle, Privremena Vlada, opsađena u Zimskoj Palači, gotovo nema branilaca. Ženski bataljon i vojni akademci drže stražu. Ovo gleda Lidija i misli : „Da li je Rusija tu unutri (u Zimskoj Palači)... Da li je možda Kerjenski Rusija ? — Da li će biti Pavle ubijen za Kerjenskog koji je pobegao?... Ko je upravo tamo u toj palači?: — socijalistički ministri i buržuji, koje niko ne poznaje!...“ Boljševici su došli na vladu. Lidija opet govori: „Nije mogućno više izlaziti noću, jer pljačkaju na svakom uglu... Niko ne zna šta mu se može desiti sutra... A eto, mi svi ipak vodimo ovaj isti sićušni, plitki život, bez maštanja, samo malo skraćen... U svemu ovom nedostaje veličine... Mi smo veoma sićušni, moj prijatelju!... A najgore je, što ja upravo ne znam ni kako bismo mogli izmisliti nešto veliko!...“ U njenoj duši živi, dakle, maksimalizam. Kada lord Duglas prosi njenu ruku, ona ga odbija motivišući svoj postupak u intimnom razgovoru: „Da li ste sigurni da Britanija čini deo onog sveta u kojemu živimo mi Rusi? Život je za njih toliko jednostavan, toliko celokupan, toliko površan... Kako sve izgleda uređeno tamo!... Ima gotovih odgovora na sva pitanja...“
Semenov, koji je veoma daleko od ovog raspoloženja, objašnjava svoj prilaz komunistima na sledeći način: „Ja sam na strani onih koji dobijaju, pa sam zato i ušao u boljševičku stranku. Ako komunizam nije moguć, onda mi nećemo biti komunisti, kada budemo na vladi. Ali mi ćemo imati vlast, vlast u Rusiji, čitav jedan svet za nas!...“ On, uostalom, odlično shvata uzroke uspeha svoje stranke: „Ako vi poznajete našu zemlju, onda treba da razumete da je ona uz nas i biće još dugo uz nas, jer mi donosimo ovom čudnovatom čoveku — Rusu, koji ostaje potpuno nerazumljiv za strance, dve stvari koje on najviše voli na svetu: Rus je, prvo, sklon apsolutnome, t. j. ja se rđavo izražavam: on ima zanj strast...; i drugo, on je bezumno zagrejan za promene, ili još tačnije : on voli prevrat, preokret sviju vrednosti... A mi mu donosimo i jedno i drugo.“
Treba još naročito istaći kao vrlinu ove knjige, da autor gotovo nigde nije dopustio da mu se potkradu one smešne greške u prikazu spoljašnjih oblika ruskih gradova i sela, ruskih običaja i prilika, kakvima obično vrve romani iz ruskog života na stranim jezicima.
- ↑ Claude Anet: „Quand la Terre Trembla“, Paris, Bernard Grasset, Editeur (u seriji „Le Roman“, koju uređuje Edmon Žalu) str. 334.