Rusija i Balkan (A. Jelačić) 4

RUSIJA I BALKAN
Pisac: Aleksej Jelačić


IV

Petar Veliki i Balkan. - Naslednici Petra Velikog. - Rusija i Austrija na Balkanu. - Rusko-turski ratovi. - Rusija i Crna Gora. - Srpske seobe u Rusiju. - Ruski kulturni uticaji na Balkanu.


Mi ovde ne možemo da vodimo diskusiju o ulozi ličnosti u istoriskom procesu uopšte i specijalno o ulozi Petra Velikog u istoriji Rusije. Ali svakako doba Petrovo spada u najznačajnije epohe ruske prošlosti. Pored dubokog preobražaja ruskog društvenog, privrednog i kulturnog života, pored velikog severnog rata koji je Rusiji dao znatan deo baltičkih obala, Petar je pokušavao da izvrši jedan veći »prodor« prema jugu, da se približi Balkanu, da izađe na Crno More. Posle pokušaja da stvori rusku flotu na severu Petar se okrenuo jugu i obnovio rusku vojnu akciju protiv Turske u okviru ruskog saveza sa državama »Svete Lige«. Dva puta car je lično išao pod Azov na ušću Dona, koji smo već spominjali, i najzad ga je osvojio pomoću kombinovanih napada kopnene vojske i novosagrađene flote koja se spustila Donom. Međutim ovaj uspeh je bio više manje simboličan i bez znatnih posledica: Rusija je dobijala izlaz na jedno sasvim zatvoreno i plitko more - Azovsko, najudaljeniji zaliv Sredozemnog Mora koji se čak i smrzava. Ali se Petar nosio sa mišlju nastavka rata sa Turskom. Baš u vezi s time je upućeno u Evropu jedno golemo rusko poslanstvo u kojem je car učestvovao inkognito pod imenom diplomatskog pisara Petra Mihajlova. Poslanstvo je trebalo da obiđe više evropskih dvorova, te da proširi u znatnoj meri koaliciju »Svete Lige«. Uz put se Petar Veliki obaveštavao o prilikama u Evropi i upoznavao evropsku kulturu i tehniku. To je bila ogromna naučna ekspedicija svoje vrste u kojoj su učestvovali Petar Veliki i mnoštvo ruskih mladića. Neki su ostali na školovanju u raznim krajevima Evrope. Budući grof Petar Tolstoj, predak velikog ruskog pisca, i intimni saradnik cara Petra, posetio je Mletke sa kojima je Rusija bila u savezu, i uredio je pitanje školovanja mladića iz ruskih najotmenijih plemićskih kuća u specijalnoj nautičkoj školi Marka Martinovića Perašćanina u Perastu koju su zaista sa uspehom pohađali i svršili mnogi ruski velikaški sinovi, među njima i carev pašenog.

Na svome putu Petar je zaključio vojni savez sa knezom-biračem saskim, kao poljskim kraljem radi zajedničke akcije protiv Švedske. Toj koaliciji pridružila se i Danska. Na taj način Rusija se gotovo povukla iz »Svete Lige« koja se i sama skoro izmirila sa Turskom (Karlovački mir, 1699). Turska je bila u glavnome potisnuta iz srednje Evrope. Rusija nije uzela učešća u Karlovačkom miru, ali je sa Turskom zaključila mir nešto kasnije posle teških i dugih pregovora (u Carigradu 3 jula 1700) dobivši potvrdu svih svojih osvojenja duž Azovskog Mora, bez obaveze da ruši utvrđenja, (to je bio turski zahtev), olakšice za kozake na Dnjepru, sve do ukidanja poklona Krimu. Ali nije postigla povratak Svetih Mesta patrijarhu jerusalimskom i slobodu službe Božije za hrišćane u Otomanskoj Carevini. Turski poslanici su odbijali da tako nešto unesu u ugovor jer bi to dalo Rusiji povod za intervenciju u unutrašnje poslove Turske. Ukrajincev, carski poslanik, imao je nalog od cara da požuri sa mirom, jer se car spremao na pohod protiv Šveđana. Veliki severni rat (1700-21) ne spada u ovu našu temu, ali je mnogo uticao i na balkanske prilike i odnose Rusije sa Turskom i balkanskim hrišćanima. Uzgred treba napomenuti da je car Petar intervenisao u Beču u korist jedne od žrtava austriske balkanske politike, grofa Đorda Brankovića, ali izgleda da baš ta intervencija konačno je upropastila »despota Ilirika«, jer je on bio premešten iz Beča i interniran u Hebu gde mu je išlo teško i gde je umro god. 1711. To je bila godina nesrećnog po Rusiju i balkanske hrišćane prutskog pohoda Petrova.

Događaji velikog severnog rata približili su se Balkanu onda kada je švedski kralj Karlo XII pošto je pobedio Dansku (potpuno) i ruskog cara (privremeno) upustio se u borbe u Poljskoj goneći ispred sebe poljskog kralja, stvarajući protiv njega jaku stranku, dok. nije ga naterao na kapitulaciju i sramotni mir. U međuvremenu ruski car je uspeo da obnovi i da znatno poveća svoju vojsku i da osvoji mnoge krajeve duž Baltika, gde je sagradio flotu i grad Petrograd na ušću Neve. Da bi potukao glavnog protivnika i time završio rat švedski kralj je krenuo na Ukrajinu gde je sebi obezbedio saradnju ukrajinskog hetmana Ivana Mazepe i jednog dela kozaka, kao i hetmanove stranke. Uz pomoć Mazepinu Karlo XII je mislio da će moći prodreti u samo srce Rusije i stići do Moskve. Međutim je snaga Mazepina bila nedovoljna, a i sami Šveđani su potpuno izgubili borbu, tako da se posle bitke kod Poltave samo mali broj švedskih vojnika i kozaka spasao zajedno sa kraljem i hetmanom, našavši onda utočište u turskim predelima, u tvrđavi Benderama, sada u Rumuniji. Odavde su Karlo i Mazepa, a posle Mazepine smrti njegov naslednik Orlik rovarili protiv Rusije i Petra. Petar se sa svoje strane spremao za borbu sa Turskom koja je počela kada je švedski kralj već napustio Tursku zamutivši u znatnoj meri situaciju i doprinevši »proširenju« rata na Balkan. 20 novembra 1710 g. Porta je objavila Rusiji rat.

Vredi napomenuti da je poltavska pobeda Petra Velikog izazvala veliko oduševljenje kod Južnih Slovena. Dubrovački pesnik, inače jezuita, Ignjat Gradić opevao je tom prilikom ruskog cara i njegovu pobedu u spevu »Plam sjeverski to jes pjevanje u hvalu moskovskoga veličanstva«, dok je kasnije (1717) kada je Petar putovao Evropom, Stjepan Rusić pevao:

Kraljevstvo ono (švedsko) svoju glavu
Pod noge je tve (tvoje) sklonilo,
Kad se boju u krvavu
Od nje ruke pridobilo...

I u nikšićkoj župi, u manastiru sv. Luke, zabeležena je u lokalnom letopisu poltavska pobeda.

Opremajući se, dakle, za akciju protiv Turaka Petar Veliki je mislio da podigne ustanak balkanskih hrišćana i da iskoristi njihovo znanje mesnih prilika i puteva, kao i direktnu vojničku pomoć. Tu su igrali ulogu ne samo verski, nego i nacionalni momenti u koje Petar je bio upućen. U njegovoj okolini nalazio se i Sava Vladislavić, srpski trgovac, koji je počeo svoju karijeru kao agent ruskih poslanika u Carigradu i iskoristio je svoje veze sa ruskim poslanstvom da bi dobio izvesne privilegije za svoju trgovinu, ali došavši u Moskvu, bio je zapažen od strane cara Petra i postao je njegov ekspert za balkanska pitanja, puno je radio za svoje zemljake i za pravoslavnu srpsku crkvu, dobio je od Petra grofovsku titulu sa prezimenom »Raguzinski«, preveo je Orbinijevo delo »Il Regno degli Slavi« na ruski jezik po želji carevoj (ono je i bilo kasnije štampano po carevu nalogu), a za vreme naslednice Petra Velikog, njegove udovice Katarine I, Sava Vladisavljević je išao kao izvanredni ruski ambasador u Kinu i učinio je u tome svojstvu velike usluge Rusiji.

Kada je, još za vreme poljsko-turskog ratovanja sedamdesetih godina XVII veka u vezi sa Ukrajinom išao u Poljsku ruski poslanik, jedan mu je od poljskih ministara govorio: »Hrišćanski narodi koji žive na Dunavu: Vlasi, Srbi, Moldavci, Slaveni(?) čim začuju da su se carske trune udružile sa poljskima, odmah će se im pridružiti, a naročito ljudima carskog veličanstva...«

U ratnom planu ruske vrhovne komande naročito velike nade su se polagale pre svega na rumunske, t. zv. kasnije »Dunavske« kneževine, i to u prvom redu na Moldaviju, onda na udaljeniju Vlašku. Između Rusije i tih kneževina već su i ranije postojale veze (sa Moldavijom još od doba velikog kneza Ivana III). Pored crkveno-prosvetnih veza, nalik na one sa Srbima, Bugarima i Grcima, postepeno su se stvarale i veze čisto političke. U ratu, koji je počeo između Rusije i Turske, Vlaška sa njenim »gospodarem« knezom Brankovanom je ostala po strani, ali je Moldavija posle dugog kolebanja i lukave igre njenog vladara kneza Dimitrija Kantemira, koji je bio na vlast doveden od strane Porte kao njen pouzdanik, pa je Portu izdao prišavši Rusiji, zaključila sa Rusijom savezni ugovor u kojim su bile predviđene za Kantemira posledice ruskog uspeha ili neuspeha.

Što se tiče balkanskih i podunavskh Slovena sa njihove strane moglo se očekivati živo učešće u preduzetim akcijama. Tako još 1710 god., u maju, došao je u Moskvu satnik Bogdan Popović sa pismom iz Arada i Segedina od pukovnika Ivana Tekelije i njegova druga. »O najblagočestiviji Caru, prekrasno sjajuće sunce pravde!«, tako su pisali na svome kitnjastom slovenskom jeziku srpski pukovnici: »milostivim okom pogledaj na nas uboge i tvojim carskim mislima pomisli o našoj otečeskoj srpskoj zemlji, pre mnogih godina podjarmljenoj od nevernika, naročito onda kada će Gospod Bog podignuti tvoju krstašku desnicu naspram njih, i nemoj da zaboraviš da i nas, najmanje, pozoveš i pomiluješ, neka se i mi potrudimo u službi svoga pravoslavnog Cara«.

Među srpskim pridošlicama sa Balkana naročito se istaknuo Hercegovac Mihajlo Miloradović koji je sa svojom braćom, Gavrilom i Aleksandrom, stupio u carsku službu. Njega je car, čim je izbio rat sa Turskom, uputio kao svoga glavnog agenta u Crnu Goru. Iz njegova izveštaja caru vidi se da je on posetio »Diokletiju« (Zetu, Crnu Goru) i »Makedoiiju« (gde?) i ostale »provincije«, da je bio kod mitropolita »Skenderinskog« Danila (to je čuveni mitropolit-knez crnogorski Danilo Šćepčević) i da je naišao na oduševljen prijem i opštu gotovost da se dignu protiv Turske. »Svi su ovi vojnici dobri, izveštavao je Miloradović, ali ubogi: nemaju topova i ostalih vojnih potreba«. Miloradović, Ivan Lukačević i drugovi širili su proglase carske, upućene balkanskim hrišćanima obeju vera. Sačuvano je nekoliko redakcija tih opširnih i veoma zamršenim i kitnjastim jezikom pisanih proglasa i povelja. U jednoj, naprimer, povelji, upućenoj mitropolitu Danilu i knezu Luki Petroviću, a preko njih »plemenitim, prevashodnim, najpoštovanijim, preosveštenim mitropolitima, knezovima, vojvodama, serdarima, arambašama, kapetanima, vitezovima i svima blagoraspoloženim hrišćanima pravoslavne vere grčkog i rimskog zakona, i ostalim duhovnog i mirskog (svetovnog) čina ljudima Srbije, Slavonije, Makedonije, Bosne, Ercegovine, a poimence Crnogorcima, Nikšićima, Banjanima, Pivljanima, Drobnjacima, Gaćanima, Trebinjanima, Hrvatima i ostalim hristoljubivim koji se nalaze pod tiranskim jarmom turskog sultana« pozivaju se svi da se dignu »za veru i otačestvo, za čast i slavu vašu, za slobodu vašu i naslednika vaših«. U proglasima spomenuti su i Aleksandar Veliki u čijoj su vojsci, kao što je mislio sastavljač proglasa, sudelovali preci balkanskih Slovena, i »Georgije Kastriot sirjeć Skenderbeg« koji »ne samo što nije ljutom poganskom zubu dozvolio da njega mrcvari, nego je u šesdeset i tri glavne batalije neprijatelja do nogu potukao...« Itd.

Međutim, rešenje rata moglo se samo očekivati na glavnom bojištu gde su se nalazile velike vojske zaraćenih strana - vojska carska sa samim Petrom i vojska turska pod zapovedništvom velikog vezira.

Ruska vojska prešla je preko Dnjestra u Besarabiju i krenula je prema Prutu da upadne u Moldaviju i da stupi u vezu sa Kantemirom i sa balkanskim hrišćanima. Snabdevanje ruske vojske uopšte je bilo ispod kritike, a klimatske prilike i snabdevanje vodom teški. U odlučnom trenutku na reci Prutu protiv 120 hiljada Turaka i 70 hiljada Tatara našlo se svega 38 hiljada Rusa ... I pored očajničkih borbi u kojima su Rusi naneli veoma teške gubitke Turcima i prouzrokovali izvesnu demoralizaciju sultanovih trupa, položaj Rusa je bio gotovo bezizlazan. Ali je 12 jula »pak zaključen mir prema kojem su car, i ruska vojska dobili dozvolu da se slobodno vrate u otadžbinu. Rusija je vratila Turskoj osvojenja iz prošlog rata, pre svega Azov, obavezala se da će srušiti novosagrađena utvrđenja u zoni blizu granice, da neće se mešati u poljske i kozačke (ukrajinske) poslove i da će dati švedskom kralju slobodan prolaz u njegovu otadžbinu i da će se potruditi da i s njime dođe do mira. Uslovi su bili, uzimajući situaciju na bojnom polju, dosta povoljni za Rusiju, ali za balkanske hrišćane, koji u miru nisu ni spomenuti, situacija je postala tragična. Kantemir je uspeo da se prebaci u Rusiju gde mu je sačuvana kneževska titula i data velika imanja (njegov sin, Dimitrije se kasnije istakao kao ruski književnik-satiričar i diplomata: bio je ruski ambasador u Londonu). Crna Gora je bila pregažena od Turaka i vladika Danilo sa nekoliko viđenijih ljudi jedva je uspeo da se spase na mletačko zemljište. Kasnije je išao po milostinju u Rusiju i dobio je, kao i drugi crnogorski izaslanici, na ime otštete, izvesne poklone u novcu, kao i u crkvenim stvarima i knjigama. Carev emisar Miloradović sa braćom dobio je velika imanja na Ukrajini. Miloradovići su ušli u red najbogatijeg i najodličnijeg ruskog plemstva. I mnogi drugi balkanski, kao i ugarski Srbi, Vlasi i Moldavci, bili su primljeni u rusku službu: pukovnici Kegić i Tanski sa njihovim ljudima i oficirima u Kijevskoj guberniji; vlaški pukovnik Ginja, četiri konjička kapetana, jedan poručnik, devet drugih (nižih) oficira, dva srpska kapetana, 148 redova Srba - u Azovskoj guberniji. Oficirima, koji su dobili u Rusiji karakter spahija, predloženo je bilo da se pobrinu za dolazak i useljavanje u ovim slabo naseljenim i graničnim predelima njihovih sunarodnika. Ali ta seoba nije uzela onda većeg maha, mada je bila kasnije nastavljena za vreme Petrove sinovice carice Ane. Tek za doba carice Jelisavete srpska seoba je dobila veće razmere. Međutim od ovih balkanskih doseljenika ipak su stvarani specijalni pukovi u kojima je verovatno samo jezgro bilo balkansko. Treba još napomenuti da je više primoraca stupilo u službu cara Petra, i od njih se naročito istaknuo Mata Zmajević Perašćanin koji je napredovao do čina velikog admirala i spasao je cara Petra u velikoj pomorskoj bici sa Šveđanima kod Hanguta god. 1714.

Prutska katastrofa, o kojoj ima puno tragova u pismenoj i usmenoj srpskoj književnosti, je obustavila svaku veću akciju cara Petra u pravcu Balkana i Crnoga Mora. Petar se sve više onda aigažovao u srednjoj i severnoj Evropi, sve do pobede nad Šveđanima. On je putovao ponovo u Zapadnu Evropu i posetio je i Pariz; taj njegov put je izazvao veliko interesovanje i kod Južnih Slovena, o čemu je sačuvano dosta onodobnih svedočanstava. Jedaš od irethodnika »Ilirizma« štampar i književnik Hrvat Pavao Riter-Vitezović oduševljavao se za ruskog velikog cara, a kasnije o njemu je napisao za ono doba veoma značajno delo sloveno-srpski spisovatelj Zaharije Orfelin. Sve do u XIX stoleće o Petru Velikom se puno pisalo i pričalo kod J. Slovena. Najzad, treba još ukratko izneti prosvetno-školsku akciju Rusije izmeću vojvođanskih Srba. 1709-13 god. u Karlovcima deluje ruski učitelj, neki Vasilije. 1718 i 1721 god. mitropolit Mojsije Petrović moli Petra Velikog da pošalje ruske učitelje. U mitropolitovoj molbi stoje ove reči: »ne iščem bogatstva, tokmo o pomošči k prosvjaščeniju učenija i o oružiju duš naših«. 1724 god. Sveti Sinod ruske crkve odlučuje da uputi Srbima učitelja Maksima Suvorova sa udžbenicima. Suvorov se javlja u Beogradu god. 1726 (onda je Beograd bio pod vlašću Austrije, prema odredbama požarevačkog mira). 1731 god. Suvorov se vraća u Rusiju, ali 1733 god. kijevski mitropolit šalje po molbi mitropolita Vićentija Jovanovića više učitelja na čelu sa Emanuilom Kozačinskim, sve redom Ukrajince ili Maloruse. Južno i zapadno - ruski udžbenici za razne školske predmete ulaze u srpske škole.

Izazvan pokušajima Porte da pošalje svoje trupe protiv Persije kroz ruske predele, rusko-austrisko-turski rat 1735-39, koji se završio žalosnim za Austriju Beogradskim mirom, dao je Rusiji Azov i stepske krajeve duž južne granice. Time se Rusija znatno približila Turskoj, Balkanu, Crnome Moru. Rat je stao Rusiju velikih žrtava u ljudima i novcu, dok su njegovi rezultati bili dosta mršavi. Ali uloga, koju je pre i za vreme rata igrala Austrija, pojačala je ugled Rusije u očima pravoslavnog Balkana. U narodnoj srpskoj pesmi »Boj pod Ozijom« tj. Očakovim) opevana je pobeda ruskog oružja pod »Milinom-dženeralom«, t.j Minihom, koji je bio ruski glavnokomandujući. U doba samog rata, prema kasnijem izveštaju ruskog poslanika u Carigradu Vešnjakova, turski hrišćani, a naročito Sloveni, kladili su se u velike svote da će Rusi pobediti, spremali su se da priđu ruskoj vojsci, čim ona stigne na Dunav, čak su platili glavom za svoje rusofiljstvo. Isti Vešnjakov isticao je da pismen svet najviše voli da čita životopise Petra Velikog. Ovaj izveštaj Vešnjakov je slao u Petrograd za vreme carice Jelisavete, Petrove ćerke. Vešnjakov je bio veoma energičan diplomata, pristalica krajnjih mera koje su, prema njegovu sudu, obećale sigurni uspeh, jer su evropske sile bile zauzete na drugoj strani (pitanje austriskog nasledstva), Turska oslabljena, a njeni hrišćanski podanici samo čekaju iz Rusije mig da se dignu na ustanak. »Svi jadni pravoslavni hrišćani, javljao je Vešnjakov, čekaju oslobođenje od vašeg imperatorskog veličanstva; treba samo da se iznenada javi ruska vojska na Dunavu i za kratko vreme će se ona udesetostručiti, neka samo ima rezervno oružje: Moldavija, Vlaška, Bugarska, Srbija, Slavonija, Dalmacija, Crnogorci, Albanija, sva Grčka, ostrva i sam Carigrad u isto će vreme uzeti krst i krenuti u pomoć vašem veličanstvu...« Pre početka takve ekspedicije, ako ona nije oportuna, treba, prema mišljenju Vešnjakova, dozvoliti seobu u Rusiju »slavnih Dalmata, Crnogoraca, Maniota, Srba i Bugara, koji su sa nama (Rusima) jednog roda i sličnog načina života«.

Vlada carice Jelisavete nije odobrila ideje Vešnjakova, ukoliko su se ticale ruske ponovne oružane akcije protiv Turske, ali do značajne seobe Srba u Rusiju za Jelisavetino doba je došlo, ali ne iz turskih, nego iz ugarskih predela. Poznate dve veće seobe vojvođanskih Srba, koji su u Rusiji stvorili znatna vojnička naselja Novu Srbiju i Slavenosrbiju, desile su se god. 1752-53 i 1756. O njima je vrlo mnogo pisano, a potomci tadašnjih srpskih doseljenika, sačuvavši svoja prezimena, i ponekad nešto i stare srpske tradicije, postoje i danas.

Dosta žive veze održavala je sa Rusijom Crna Gora. Za vreme rata 1735-39 Crnogorci su opet napadali Turke, pomažući time ruske operacije. Turska osveta je, razume se, usledila. 1742 god. došao je u Rusiju vladika Sava Petrović, naslednik vladike Danila. On je molio da se obnovi ona pomoć koju su Crnogorci primali od Petra Velikog, sve do njegove smrti. Tek 1744 god. saznajemo da je molbi vladičinoj bilo udovoljeno. Zatim je više puta dolazio u Rusiju mitropolit Vasilije Petrović o kojem se vrlo nepovoljno izražavao ruski poslanik u Carigradu Obreskov, čiji su izveštaji o vladici Savi bili naprotiv pohvalni. Vladika Vasilije napisao je i posvetio carici Jelisaveti jednu, dosta fantastičnu i romantičnu »Istoriju Crne Gore«, pisanu ruskim ondašnjim jezikom. Vladika je umro u Rusiji god. 1766 već za vreme carice Katarine II. Crna Gora je zadavala diplomatiji puno briga zbog sukoba njenih sa Turcima i zbog navaljivanja na nju i Turaka i Mlečana. Obreskov, ruski poslanik, intervenisao je i u korist Crnogoraca, i u korist drugih hrišćana, Slavena i Grka, ali bez većeg rezultata. Trebalo je onda, prema direktivama ruske spoljne politike, biti vrlo oprezan prema Turskoj. Zato i molba Crnogoraca da budu primljeni u rusko podanstvo bila je na delikatan način odbijena. Isto tako nije imala većih posledica ni akcija oko seobe Crnogoraca u Rusiju. Pošto se čulo u Petrogradu da crnogorske starešine čine zloupotrebe i da narod nema koristi od godišnje pomoći u iznosu 15000 rubalja, svote za ono doba dosta velike, upućen je u Crnu Goru savetnik Pučkov od strane t. zv. Kolegije inostranih dela koja je u ondašnjoj Rusiji zamenivala Ministarstvo inostranih poslova da izvidi stanje stvari u Crnoj Gori. Referat koji je Pučkov podneo kolegiji bio je veoma nepovoljan, naročito za crnogorske starešine. Same Crnogorce Pučkov je prikazao kao narod koji je u stanju anarhije. Izveštaj Pučkova je podnet god 1760, a na Božić sledeće godine umrla je carica Jelisaveta, te je iza kratkog i nesrećnog carevanja Petra III došla je na presto Rusije putem državnog udara njegova žena Katarina koja je ušla u istoriju sa nadimkom »Velika«. Njeno doba karakterišu mnogi pokreti i događaji u unutrašnjem i spoljašnjem životu Rusije, pa su i balkanski problemi došli opet na dnevni red i zauzeli veliko mesto u celokupnom sklopu ruske politike.

Postavljeno je pitanje Crnoga Mora u njegovoj celini, pitanje konačne likvidacije Krimskog Kanata, te vazalne prema Turskoj i veoma za Rusiju nezgodne susedne države, kao i, u vezi s time, pitanja balkanskih hrišćana i pitanje Carigrada, moreuza i nasleđa Turske odnosno Vizantije. I ranije već su se zapažale pojave suparništva između Rusije i Austrije, kao i između Rusije i zapadnih velikih sila oko svih tih pitanja. Sada se sve to jako komplikuje i dobija mnogo izrazitiji i oštriji karakter.

Dolazak na ruski presto carice Katarine II izazvao je izvesnu nelagodnost u Carigradu, pre svega zbog toga što su tamo očekivali približavanje Rusije Austriji, dok su odnosi između tih carevina za vreme cara Petra III, velikog poštovaoca Fridriha Velikog Pruskog, bili pokvarili. Ali uskoro se uvidelo da nema znatnih promena u politici Rusije prema Turskoj.

Centralno pitanje ondašnje evropske politike postalo je pitanje izbora poljskog kralja. Ruska carica je na svaki način htela da sprovede izbor svoga miljenika Stanislava Ponjatovskog koji je imao dosta jaku stranku i u samoj Poljskoj. Ali je imao i jake protivnike. Ti su pokušavali da se oslone i na Tursku, tražeći da Porta interveniše i da zaštiti poljsku slobodu protiv Rusije koja je koncentrisala na poljskim granicama veće oružane snage. Ali je Turska bila preslaba da to učini. Ponjatovski je bio izabran za kralja. U Carigradu ratoborna stranka je sultanu predlagala da pošalje vojsku radi obaranja novoizabranog poljskog kralja, ali je sultan, saslušavši mišljenje velikog muftije, odustao od te namere. Ali se Turska i dalje brinula za poljske stvari i htela je da po mogućnosti oslabi ruski uticaj koji je postojao sve jači. U svojim nastojanjima Porta je nailazila na diplomatsku podršku Francuske.

God. 1768 došlo je do prekida između Rusije i Turske zbog zahteva Turske da se ruske trupe povuku iz Poljske, da se Rusija odrekne ravnopravnosti vera koja je uvedena po njenoj želji u Poljskoj, a i zbog napada graničnih kozačkih četa na pojedina naselja koja su pripadala Krimskom Kanatu, a koja su bila pod zaštitom Turske. Prilikom tih napada stradale su ličnosti i imovina pojedinih Turaka. 25 septembra ruski poslanik Obreskov javio se u audijenciju novopostavljenam velikom veziru. Odmah je izbila dramatična scena: vezir nije saslušao pozdravni govor ruskog poslanika, nego ga je grubo prekinuo, tražio je da mu poslanik odmah bez pitanja svoje vlade dade garantije u pogledu poljskih stvari i zadovoljenja povodom graničnih incidenata, i kada je Obreskov naravno odbio vezirove zahteve, naredio je da se ruski poslanik sa celim osobljem poslanstva odmah zatvori. Prvi dan zatočenja Rusi su proveli u jednom strašnom podrumu, a kasnije su premešteni u neke kolibe. Međutim preko engleskog poslanika Obreskov je vodio korespodenciju sa svojom vladom. Ovo je bio prekid odnosa, koji je nagoveštavao rat, a sami rat je izbio kasnije.

4 novembra 1768 god. carica je držala sednicu saveta na kojoj su donete sledeće zaključke: rat treba da se oglasi Turskoj i da se vodi ofanzivno; u slučaju pobede (»avantaža«) izdejstvovati, pored ostalog slobodu plovidbe Crnim Morem i u tu svrhu odmah sagraditi pristanište i tvrđavu. U daljim sednicama uzeto je u pretres pitanje saradnje sa hrišćanskim narodima Balkanskog Poluostrva i Transkavkazije (Đurđijanci). Pored Crnogoraca i Dalmatinaca, tu se naročito mislio na Grke, i to u Moreji i na ostrvima, jer je po planu grofa Aleksija Orlova trebalo izvršiti veliku morsku ekspediciju protiv turskih obala. Sa Grcima i njihovim prvacima (govorilo se čak o nekom »spartanskom« narodu) već su nekoliko godina vođeni pregovori i vršena je u tome pravcu propaganda. 15 aprila 1769 god. ruska vojska je prešla preko reke Dnjestra u pravcu Hotina ili Hoćima, proslavljenog pobedama poljskog kraljevića Vladislava (»Osman« Gundulićev) i ruskog maršala Miniha. Rat se očekivao dug i težak; za to je u Rusiji prvi put uveden (proglasom caričinim od 29 decembra 1768) papirnati novac pod imenom »asignacija«.

Mi nećemo u detaljima pratiti razvoj ratnih operacija ovog, kao i drugih velikih balkanskih ratova Rusije. To je bio u stvari prvi Ruski Balkanski rat koji se, uz to, vodio i na kopnu i na moru. Dosta brzo su bile okupirane od strane ruskih trupa Besarabija, gde je samo tvrđava Benderi pružila izvestan otpor, onda i Dunavske kneževine: Moldavija i Vlaška. Onda su operacije prenete na desnu obalu Dunava. Međutim su se najveće nade polagale u akciju ruske flote koja je trebala da izvrši »osetnu diversiju« protiv turskih obala i ostrvlja Egejskog Mora, te da pomogne ustanak balkanskih hrišćana. Specijalni ruski emisari su otišli u Crnu Goru i u Albaniju. U Crnu Goru su krenuli pukovnik Jezdimirović koji je odavno bio u ruskoj službi (u Novoj Srbiji) i poručnik Bjelić koji je došao iz Crne Gore kao izaslanik tamošnjeg »reformatora« Šćepana Malog. Caričin proglas koji su širili ruski agenti između balkanskih hrišćana bio je adresiran na »sve grčke i slovenske narode pravoslavne nere«. Cilj ustanka, na koji je carica pozivala hrišćane, sastojao se u tome da oni postignu svoju nezavisnost idući stopama svojih predaka, u čemu će biti obilato potpomognute od strane Rusije.

U daljoj akciji bio je poslat u Crnu Goru knez Jurije Dolgoruki, oficir visokog ranga i velika ugleda, koji je trebao da potstakne Crnogorce na borbu, da ih snabde potrebnim sredstvnma i da u isto vreme izvidi ko je taj »reformator« Šćepan Mali o kojem su kružile fantastične glasove, Vlasti Mletačke Republike, u Boki Kotorskoj i inače u Primorju, veoma su surevnjivo i sa nepoverenjem pratile ruske emisare, pa i kneza Dolgorukog, ne sluteći ništa dobrog od te »pravoslavne« i »slavenofilske« akcije Rusije i ne želeći komplikacija sa Portom. Knez Dolgoruki nije uspeo da stvori dobre odnose sa Crnogorcima i na kraju krajeva poverio je dalju upravu nad njima onom istom Šćepanu Malom koji se usudio da izdaje sebe za poginulog ruskog cara Petra III. Epizoda sa Šćepanom završila se, kao što se zna, njegovom pogibijom.

Rat se vodio sa promenljivom srećom. Za Rusiju se kao otežavajuća okolnost javljao rat u Poljskoj gde su t. zv. »konfederati«, t. j. poljski patrioti bili pomagani od strane Francuske ne samo diplomatski nego i vojnički. S druge strane snabdevanje ruske vojske na bojištu i njene komunikacije nisu bili dobro organizovani. Najzad, u samoj Rusiji nije bilo mira: pred kraj turskog rata t. zv. »Pugačevljeva« buna uzela je vrlo velikog maha. Bilo je uz to još i zaraznih bolesti. Jedna romantična epizoda naročito je uzrujala caricu: u Dubrovniku se pojavila neka tajanstvena mlada žena za koju se pričalo svašta i oko koje su se skupljale neke opasne poljske političke ličnosti. Kada se ruska flota pojavila u Mediteranu i čak u Jadranu ova »Neznanka« je izdala proglas ruskim mornarima saopštavajući njima da je ona ćerka carice Jelisavete i prema tome unuka Petra Velikog i da se, kao zakonita ruska carica Jelisaveta II, sprema da stupi na »praotačeski« presto... Admiral Orlov je dobio nalog da pošto poto uhvati ovu »neznanku« ili »lutalicu«, ka što ju je nazvala carica. Orlov je čak zapretio dubrovačkom senatu da će bombardovati grad Sv. Vlaha ako dubrovačke vlasti ne izdadu »neznanku«, Dubrovnik je ostao veran svojoj tradiciji da ne izdaje političke begunce koji su zatražili utočište kod njega. T. zv. »knjeginjica Tarakanova« (pod tim imenom je »neznanka« poznata u istoriji), morala je da se skloni iz Dubrovnika i kasnije je, već u Italiji, uhvaćena na prevaru i odvedena u zatočenje u Petrograd.

Međutim odlični kvaliteti, izdržljivost i hrabrost ruskih vojnika i oficira, kao i sposobnosti nekih od viših komandanata (tada se istaknuo i Suvorov) doneli su napokon Rusijn pobedu i na kopnu i na moru. Na moru je ruska flota admirala Orlova uništila tursku flotu blizu obale Male Azije u luci zvanoj Česme preko puta ostrva Hiosa. Isto tako i suvozemna vojska, čiji je glavni zapovednik bio Rumjancov (»grof Zadunajski«), pobedila je u više mahova Turke (Kagul), (jedan odred se čak prebacio preko Balkana) pa je, pošto poljsko pitanje privremeno rešeno aktom t. zv. »Prve deobe Poljske« (1772) kojim je Rusija obezbedila blagonaklonost Austrije i Pruske, najzad je 10 jula 1774 god. zaključen u mestu zvanom Kučuk-Kajnardži mirni ugovor između Rusije i Turske koji je imao veoma veliki značaj i dalekosežne posledice. Prva tačka ugovora daje amnestiju učesnicima rata koji su se pobunili protiv svojih zakonitih vladara; druga tačka utvrđuje slobodu i nezavisnost Tatara na Krimu i u Kubanskoj oblasti. Time je stvarno utrt put napredovanju Rusije u te krajeve tim pre što je Rusija zadržala tvrđavu Kerč i pristanište Jenikale na moreuzu između Azovskog i Crnog Mora i time je Azovsko more osvojeno za Rusiju. Prema daljim tačkama ugovora Rusija je dobila važnu tvrđavu Kinburn koja dominira ušćem Dnjepra i stepske predele između Dnjepra i Južnog Buga, čime je ceo Dnjepar postao potpuno ruska reka; Turska je zadržala od važnih tačaka na severnoj obali Crnog Mora samo Očakov (»Oziju«); Moldavija, Vlaška i Arhipelag, ostali su pod sultanovim suverenitetom pošto ih je Rusija Turskoj vratila, ali pod povoljnim za tamošnje narode uslovima. Proširena su prava vlaškog i moldavskog kneževa. Porta se obavezala da će svuda na svojoj teritoriji poštovati i štititi hrišćansku crkvu, dok je ruskom poslanstvu u Carigradu dato pravo da čini Porti pretstavke u korist pravoslavnih hrišćana. Principijelno to je bilo isto pravo koje je bilo priznato francuskom i austriskom poslaniku, ali je ono bilo mnogo značajnije i za Tursku opasnije s toga što su pravoslavni hrišćani bili znatno mnogobrojniji od katolika i što su pravoslavnu veru ispovedali, izuzimajući poturčenjake, čitavi narodi: Rumuni, Srbi, Bugari, Grci. Za ruske podanike predviđene su kapitulacije, nalik na one koje su već postojale za Francuze i Engleze; ruskim podanicima priznato je pravo slobodne trgovine u Turskoj, u vezi s čime Rusija je mogla otvarati u raznim mestima konzulate i vice-konzulate. Uzajamno je garantovana sloboda trgovačke plovidbe na Dunavu i u Moreuzima. Na taj način, barem u mirno doba, Rusija je dobijala slobodan izlaz u Mediteran za svoju trgovačku flotu, koja se, istina, tek stvarala.

Kučuk-Kajnardžiski mir udario je međunarodno-pravni i međunarodno-politički temelj 1) postepenom oslobođenju balkanskih hrišćanskih naroda; 2) ruskoj akciji na Balkanu u pravcu oslobođenja tih naroda i širenja ruskog političkog, privrednog i kulturnog uticaja; 3) ruskoj akciji preko moreuza u pravcu Mediterana.

Između prvog i drugog rusko-turskog rata za vreme carice Katarine prilike su se razvijale u glavnim linijama na sledeći način: Rusija je pripremala osvojenje Krima i krajeva oko Kubana što je bilo god. 1783 sprovedeno i formalno u delo. Južno-ruski krajevi na severu od Crnog Mora i Krim sastavili su novu pokrajinu zvanu »Novorosija« u kojoj je ljubimac i prvi doglavnik carice Katarine Potemkin, knez »Tavričeski«, bio vrhovni zapovednik. Potemkin je gradio pristaništa i lađe, ratne i trgovačke, i nosio se sa grandioznim projektima kolonizacije i iskorišćavanja novoosvojenih predela. Mnogo šta u tim projektima je bilo sasvim fantastično, mnogo šta je postojao samo na papiru, tako da su »Potemkinova sela«, t.j. dekoracije nepostojećih sela koje je knez dao postaviti duž obale Dnjepra za vreme putovanja carice Katarine i njenog saveznika i prijatelja cara Josipa П, ušla u istoriju i veoma su popularna. Ali, pored toga, mnogo šta je bilo i zaista ostvareno. A planovi za dalju ekspanziju prema Balkanu, skovani u pismenim i ličnim pregovorima između carice i Josipa II, bili su zaista veličanstveni, ali su se pokazali kao neostvarljivi. U osnovu tih planova nalazio se t. zv. »grčki projekat« koji se sastojao u podeli interesnih sfera između Rusije i Austrije na Balkanu. Prva varijanta iz god. 1772 išla je toliko daleko da se Austrija spremala na zauzimanje Srbije, Bosne, Hercegovine, Makedonije, Albanije i Moreje (ranije je car Josip bio voljan da se zadovolji sa Beogradom i delovima Srbije i Bosne); Rusija je trebala da dobije ostatak Evropske Turske sa Carigradom i moreuzima. Međutim je druga varijanta (1782) predviđala stvaranje, upravo obnovu Grčkog Carstva sa ruskim velikim knezom Konstantinom, drugim unukom Katarininim na čelu (za to je on i dobio ime Konstantin) bez prava nasleđa Konstantinova u Rusiji; pored toga su Dunavske Kneževine, ujedinjene u Dakiju, zadržavale svoju samostalnost. Austrija je trebala da dobije zapadni deo poluostrva do linije Beograd-ušće Drima, kao i Dalmaciju. U zamenu za Dalmaciju Mletci su dobijali Moreju, Krit i Ćipar. Svi ovi planovi su ostali na papiru. Ali je 1787 god. izbio ponovo rat između Turske i Rusije kojoj se pridruži Austrija (1788). Inicijativa rata došla je od strane Porte potsticane od Engleske i Pruske. I ovog puta obe hrišćanske sile su se obraćale na hrišćanske narode Turske pozivajući ih na bunu protiv ugnjetača i na saradnju sa vojskom »oslobodilaca«. Ruske trupe su zauzele područje Besarabije i delom Moldavije, a vodile su borbe pred Očakovim, onda pred Izmailom blizu ušća Dunava koji je Suvorov osvojio (1790), dok je ranije dobio velike bitke kod Fokšana i Rimnika u Moldaviji (prvu u zajednici sa Austrijancima). Na Balkan ruske trupe nisu prodrle, nego su se Austrijanci prebacili preko Save i Dunava naišavši na veliku podršku Srba (Kočina Krajina, Mihaljevićev frajkor).

Međutim, opšta situacija u Evropi, poljsko pitanje, francuska revolucija, rusko-švedski rat, stav Pruske, Engleske i Holandije prema ratu na Balkanu, sve je to nateralo prvo naslednika Josipova cara Leopolda II, a onda i caricu Katarinu da zaključe mir sa Turskom (Svištovski i Jaški mir.) pod skromnim uslovima. Glavna tačka svištovskog mira sastojala se, kao što su pokazali kasniji događaji, u garantiji koju je Porta dala da će na granici biti mir, što je dalo Austriji pravo intervencije u tursko-srpske odnose. Po jaškom miru Rusija je evakuisala Besarabiju i Moldaviju, ali je zadržala kraj između donjih Dnjestra i Južnog Buga i Crnog Mora sa Očakovim. Time je posle akta druge deobe Poljske koji je obavljen sledeće godine) ceo tok J. Buga i jedan veliki deo leve obale Dnjestra pripao Rusiji. U osvojenom kraju Rusija je sagradila pristanište i grad Odesu velike budućnosti. Porta je priznala ruska osvojenja na Krimu i Kubanu i obavezala se na poštovanje ranijeg mira. Pred kraj carevanja Katarine Velike Rusija je postala velika crnomorska i u izvesnom smislu i balkanska sila.

Među balkanskim hrišćanima, naročito među Srbima, carica Katarina je uživala veliku slavu. Tragovi toga nalazimo i u književnim delima i u narodnoj srpskoj pesmi. Interesovanje prema Rusiji je vrlo veliko u delima srpske književnosti XVIII stoleća koja se štampaju ruskom azbukom, t. zv. »graždankom«, uvedenom u Rusiji po naredbi Petra Velikog, a pisani su čudnovatom mešavinom staroslovenskih, srpskih i ruskih reči. Više balkanskih hrišćana i dalje preseljavalo se u Rusiju, gde su dobijala službe i imanja, ili su se bavili trgovinom (Grci). Srbin iz okoline Beograda Todor Janković Mirijevski ili, kao što se on zvao na latinsko-francuski način »de Mirijevo«, postao je jedan od najboljih ondašnjih ruskih pedagoga i prosvetnih radnika, veoma zaslužan za rusku prosvetu. Janković je bio prosvetitelj u duhu XVIII stoleća i čini moderniju paralelu srednjevekovnim srpskim vladikama i monasima-prosvetiteljima i književnicima u Mookovskoj Rusiji i na Ukrajini. Nekoliko drugih Srba, kao naprimer, Gagić, Ivelić i dr. bili su aktivni u ruskoj diplomatskoj i vojnoj službi izazivajući zvanično interesovanje Rusije za svoje sunarodnike i za oslobođenje Balkana. Jedan srpski avanturist Nerandžić-Zorić uspeo je da se intimno približi carici i da bude od njene strane nagrađen velikim bogastvom. Valja istaći da je Zorić to svoje bogatstvo trošio ne samo za svoja uživanja i veličanstvene gozbe sa gostima, nego pomažući prosvetu i starajući se o zemljacima koji su u velikom broju dolazili u Rusiju i išli na poklonjenje znamenitom velmoži koji je uskoro izgubio blagonaklonost caričinu, ali je i dalje uživao svoje basnoslovno bogatstvo na svome upravo kneževskom imanju Šklovu (u Belorusiji).

Arhimandrita Gerasim Zelić iz manastira Krupe proputovao je Rusiju za vreme druge polovine carevanja Katarine i opisao je svoje doživljaje u zanimljivim uspomenama (»Žitije«). Kada će se za vreme unuka carice Katarine cara Aleksandra I otvoriti univerzitet u Harkovu na njemu će predavati nekoliko Srba (Atanasije Stojković, Gligorije Trlajić, Boža Grujović-Filipović); profesor Dudrović, koga neki autori smatraju Srbinom, bio je u stvari Karpatorus.

Crnogorski vladika Petar I održavao je sa Rusijom političke i crkveno-kulturne veze i za vreme carice Katarine i za vreme njenog naslednika cara Pavla. Za doba Pavlovo pripremali su se novi događaji na Balkanu, pre svega oslobodilački srpski prvi ustanak u vezi sa razvojem evropske i balkanske situacije, revolucionarnim i Napoleonovim ratovima, pohodom Napoleona Bonaparta u Misir što je izazvalo, jedini u istoriji sve do našeg doba savez između Rusije i Turske i ekspediciju ruskih trupa na Jonska Ostrva u pomoć Turcima protiv Francuza. Drugi partneri u toj koaliciji su bili Engleska i Austrija. Ali se koalicija brzo raspala. Car Pavle se spremao na akciju protiv Engleza, kada je u svome dvoru od ruke gardiskih zaverenika ubijen i njegov sin i naslednik Aleksandar I opet je dao drugi pravac ruskoj politici, postepeno ušavši u protivufrancuske akcije. XIX stoleće je počinjalo i s njime nove pojave i u odnosima Rusije prema Balkanu.