Ropstvo kralja Vukašina
San usnio Obilić Miloše,
Đe se žarko zatvorilo sunce,
Više dvora kralьa Vukašina,
Gospodara od zemlje Srbije,
Sastali se gusti oblakovi, 5
Iz njih kiša udarila plaha,
Po otoci potekli potoci,
Sve valjaju drvlje i kamenje,
Na Kaldaku vrelo izbijaše,
To je vrelo mutno i krvavo,
Na n> se mloga 'tica savijaše,
Ne bi li se voda izbistrila,
AgG se voda izbistrяt ne može.
Do te vode Miloš dolazaše,
Na njoj b'jelo lice umivaše,
Dok je mutnu vodu razbistrio,
Kad je mutnu vodu izbistrio,
Od sanka se junak probudio,
Te s' umio i Bogu molio,
Kad s' umio i Bogu molio,
Do njeg sjede posestrima mila,
Posestrima nagorkinja vila,
Na krilu joj dva siva sokola,
Tadaj reče Obilić Miloše:
»Posestrimo, nagorkinjo vilo,
Noćas sam ti čudan san usnio,
Đe se žarko zatvorilo sunce,
Više dvora kralja Vukašina,
Gospodara od zemlje Srbije,
Sastali se gusti oblakovi,
Iz oblaka kiša udarila,
Po otoci potekli potoci,
Te valjaju drvlje i kamenje,
Na Kaldaku vrelo izbijaše,
Vrelo mutno i krvavo bješe,
Tu se mloga 'tica savijaše,
Te na vodi lice umivaše,
Ne bi li se voda izbistrila,
Al' se voda izbistrit ne može,
Tu ja svoga doćera ždralina,
Te se umi studenom vodicom,
I napojih sebe i ždralina,
Dok se mutna voda izbistrila,
Opet granu od istoka sunce,
Te kraljevo ogrijalo lice.«
Kad to začu vila posestrima,
Tom se sanku rado nasmijala,
I Milošu tiho besjedila:
»O Miloše, moj brate milosni,
Nerođeni kajno i rođeni!
Ja ti sanak mogu tolkovati,
Što si, brate, tak'i san usnio,
Da se žarko zatvorilo sunce
Više dvora kralja Vukašina,
To će mu se majka porušiti;
Što l' se gusti oblak natisnuo,
To će n>ega Turci uhvatiti;
Što li pade kiša iz oblaka,
Vukašinu zaplakaće majka;
Što j' izbilo vrelo na Kaldaku,
Onđe će ga uhvatiti Turci,
Kad on pođe u lov u planinu ;
Što se bistro vrelo zamutilo,
Po otoci potekli potoci,
Te valjaju drvlje i kamenje,
Teška će se krvca proljevati,
Čini mi se, srpskijeh junaka;
Što l' si došo na ždralinu svome,
Te s' umio u vrelu studenu,
Napojio sebe i ždralina,
I tadaj se vrelo izbistrilo,
Od istoka obasjalo sunce,
I kraljevo ogrijalo lice,
To ćeš, brate, njega izbaviti,
Milosnu mu nasmijati majku,
Nasmijati i obradovati;
Već moj brate, Obilić Miloše!
Hitro svoga opremi ždralina,
Pa ti hajde na Kaldak planinu,
Vukašinu srpskom gospodaru,
Kada njemu do nevolje dođe,
Da se njemu u nevolji nađeš.«
Kad to začu Obilić Miloše,
Hitro Miloš na noge skočio,
Do ždralina konja doskočio,
Za gotova konja zakročio,
Oćera ga uz Kaldak planinu,
Kad je bio na vrh od planine,
Tu on nađe do dvije mehane,
A mehane krčmarice Janje,
jedna desno, a druga lijevo,
Đe junaci hladno piju vino,
Piju vino i bistru rakiju,
A mezete ovnujskijem mesom.
Kad tu dođe vojvoda Miloše,
A tu sjedi Janja krčmarica,
Objema se rukam' podnimila,
A rasplela sitne pletenice,
Suze roni niz bijelo lice,
Njojzi Miloš božju pomoć daje,
Krčmarica prihvati mu zdravlje,
Ispred njega na noge skočila,
Pokloni se, poljubi mu ruku,
A veli joj Obilić Miloše:
»A vjere ti, mlada krčmarice.
Što ti radiš, što l' suze proljevaš?
Kakva ti je golema nevolja?«
A veli mu mlada krčmarica:
Jadan brate, Obilić Miloše,
Što me pitaš, kad pomoć ne moreš?
Ako ridam i suze proljevam,
To je meni za nevolju ljutu,
Skoro mi je ovđe dolazio
Gospodine kralьe Vukašine,
Sa njegovo dvanajest vojvoda,
I sa njime stotinu konjika,
Lov lovili za neđelju dana,
Pili vince na junačko lice.
Nalovili lova svakojaka,
A jutros ga uhvatiše Turci,
Uhvatiše, pa ga savezaše,
Odvedoše u zemlju arapsku,
Isjekoše stotinu konjika,
Povezaše dvanajest vojvoda,
Povezaše, pa ih odvedoše,
120
Ako mi se tome ne vjeruješ,
Ti udari strmo niz planinu,
Tu ćeš naći jelu suhovrhu,
A na njojzi kuka kukavica,
A oko nje ranjenici ječe, 130
Tu su mloge isječene glave.«
Kad to začu Obilić Miloše,
Udari se rukom po koljenu,
A zavika grlom bijelijem:
»Krčmarice, zamuknula mukom, 135
Donesi mi jednu kupu vina,
Da napojim sebe i ždralina?«
Krčmarica na noge skočila,
Donese mu jednu kupu vina,
Koja drži sedamnajest oka, 140
Polu pije, polu ždralu daje:
»Napoj mi se, moj dobar ždraline,
Danas ću ti ljuto pritužiti,
Pritužiti i tebi i sebi.«
Kad je ždrala konja napojio,
Hitro svoga proćera ždralina,
Oćera ga strmo niz planinu.
Dok on nađe jelu suhovrhu,
A na njojzi kuka kukavica,
A oko nje ranjenici ječe,
Tuda Miloš proćera ždralina,
Oćera ga niz tijesne klance,
Dok iziđe na jednu poljanu,
Svu poljanu konji pritisnuli,
Mlogi konji i*mlogi junaci, 155
Jedrenlija pet stotin' delija,
Kod njih stoje dva mrka dželata,
Dva dželata, dva crna Arapa,
Gole sablje drže u rukama,
Među njima kralje Vukašine,
Na plećim' mu ruke savezane,
A do njega dvanajest vojvoda,
U svakoga savezane ruke,
Kad to viđe Obilić Miloše,
Dobro svome prituži ždralinu:
»Stan'te malo, baše Jedrenice,
Da ja vidim kralja Vukašina,
Tog staroga moga dušmanina,
Kad mu pa'ne posječena glava.«
A Arapi sablje zastaviše,
Na junaka očim' pogledaše,
Poznavahu, poznat ne mogoše,
kako pade Miloš na ždralinu,
Britka sablja iz korica sijnu,
Posiječe dva mrka dželata,
Dva dželata dva crna Arapa,
Pa povrati na čarku ždralina,
Te razgoni baše Jedrenlije,
Kajno vuče po planini ovce,
Na petero i na devetero,
Sve preskače konje i junake,
A obara sa konja junake,
I junačke odsijeca glave,
Isiječe pet stotin' delija,
Pak povrati debela ždralina,
Dok on dođe gospodaru svome,
Pokloni se, poljubi mu ruku,
Bijele mu oprostio ruke,
I njegovo dvanajest vojvoda,
Pak sjedoše, te se odmoriše,
I rujna se vinca napojiše,
Kad se braća vinca napojiše,
Od zemljice na noge skočiše,
Tu veliki šićar zadobiše,
Pak debele konje posjedoše,
Oćeraše strmo niz planinu,
Dok zapjeva Obilić Miloše:
»Veseli se, orle i gavrane,
Čudan sam vam lovak ulovio,
Ulovio od junaka mesa,
Bit' vam more po godine dana,
Sve delije crne Arapije,
Što ne pije vina ni rakije.«
Pak otalen konje oćeraše,
Kad dođoše na vrh od planine,
Đeno bjehu četiri mehane,
Dvije zdesna, a dvije slijeva,
Sve četiri jedne krčmarice,
Pred n>im sjedi mlada krčmarica,
A rasplela sitne pletenice,
Suze roni niz bijelo lice,
Kad opazi gospodara svoga,
Gospodara kralja Vukašina,
Spored njega Obilić Miloša,
Sve im konji grive miješaju,
A junaci brke i solufe,
Kad to viđe mlada krčmarica,
Hitro mlada na noge skočila,
Pak poleće njemu u sretanje,
Pokloni se do zemljice crne,
Vukašinu poljubila ruku,
Poljubila ruku i koljeno,
Proli suze niz bijelo lice,
Od radosti kajno od žalosti,
A Miloša rukam' zagrlila,
Poljubi ga u bijelo lice.
Tu junaci konje razjahaše,
Pak sjedoše hladno piti vince,
Kad se rujna napojiše vinca,
Te im vince ugrijalo lice,
Tadaj reče Obilić Miloše:
»Gospodine, kralje Vukašine,
Kako tebe prevariše -Turci,
Mudru glavu i tvoje junaštvo?«
A veli mu kralje Vukašine:
O vojvoda, Obilić Miloše,
Ni od šta se ne valja zateći,
Ni u sili riječ preporeći,
Ja sam junak u sebi mislio,
I ovako jesam govorio,
Da ja zaspem u višoj planini,
Ne bi.na me smjelo udariti,
Pod barjakom pet stotin' junaka,
Nit' bi moglo mene savezati,
A sinoć me, brate, prevariše,
U sanku mi ruke savezaše,
Pošto moje ruke savezaše,
Isjekoše stotinu konjika.«
A Miloš mu stade besjediti:
»Gospodine, kralje Vukašine,
Ni tome se nemoj začuditi,
U junaka dugačka je muka,
nekad muka, a nekad nevolja,
Nekad tuga žalostiva druga,
Čini mi se, mio gospodare,
Koliko je u godini dana,
Toliko sam vidio mejdana,
I vidio, pa ih zadobio,
U tome sam pak i tavnovao,
Po godinu bijelijeh dana,
Ja sam bio u jednoj tavnici,
Nit' vidio sunca ni mjeseca,
Slava Bogu i Bogorodici!
Opet sam se junak izbavio,
Nekad blagom, a nekad junaštvom.«
Kad se Srbi napojiše vinca,
Od zemljice na noge skočiše,
Pak odoše do kraljeva dvora,
Glas dopade majci Vukašina,
Da je njojzi kralje poginuo,
JButo cvili kajno kukavica,
Dok opazi dvanajest vojvoda,
i pred njima sina Vukašina,
Spored njega Obilić Miloša,
Nisko Miloš objesio ćordu,
Do balčaka krvi obojena,
Kad to viđe velika gospoja,
Na mlađe je srklet učinila,
Te na gradu pukoše topovi,
Sedamdeset jedan za drugijem,
Krstaš barjak na gradu razviše,
Tu veliku radost učiniše,
I Miloša dobro darovaše,
Dadoše mu sablju zakovanu,
Sve po njojzi dragi kamenovi,
A niz nju mavi plamenovi,
Što sijeku šipke od čelika,
A ždralina konja nakitiše,
Prekriše ga zlatnom abajijom,
S obje strane do zelene trave,
Sve po njojzi sjajni mjesecovi,
Ode Miloš zavičaju svome,
Već.ne znamo šta je dalje bilo,
Od Boga nam dobro zdravlje bilo.
