Rodoljupci/5
Pozorje peto
ZELENIĆKA, PREĐAŠNjI
ŠERBULIĆ: A, evo gospođe Zelenićke, i ona će znati što kazati.
ZELENIĆKA: Jeste li čuli, gospodo, da je Dištrikt sav u plamenu?
GAVRILOVIĆ: Šta, izgoreo?
ZELENIĆKA (smeši se): Jošte nije, nego samo bukti; no njegov dim osećaju Madžari čak u Budapešti.
LEPRŠIĆ: Pravo, gospoja ujna! Ovaj izražaj zaslužuje da dođe u novine.
GAVRILOVIĆ: Šta znači to, gospodine Lepršiću?
LEPRŠIĆ: Zar ne čujete da su se u Dištriktu pobunili?
ZELENIĆKA: I potukli sve koji su protiv narodnosti.
GAVRILOVIĆ: To je zlo.
ZELENIĆKA: Sad je vreme da se feniks iz pepela slave srpske podigne. Srpstvo ne može biti večito senka tuđe svetlosti, nego treba samo da postane sunce, i još i drugima pozajmi svetlosti.
ŠERBULIĆ: Badava, tek frau fon Zelenić, pa frau fon Zelenić!
ZELENIĆKA: Frau fon? Ne vidite li da je ova reč tuđa? Srbin ima dosta cveća u svome vrtu, zašto da od drugih ukrase traži? Ali, naravno, gospoda s madžarskim kokardama ...
LEPRŠIĆ: Mi smo već zaključili da načinimo srpske kokarde, samo dok se izvestimo koja je srpska boja.
ZELENIĆKA: Dakle jošt i to ne znate? Lepi Srblji! Al' tako mora biti kad ljudi ne čitaju narodne knjige.
ŠERBULIĆ: Zar vi znate?
ZELENIĆKA: Ja bih se stidila kad ne bih znala u čemu se sastoji čuvstvilo narodnosti. Plava je boja otlična čerta narodnosti srpske, kojoj se crvena i bela kao dve mile sestrice pridružuju.
ŠERBULIĆ: Plava, crvena i bela. Živila rodoljubica srpska!
SVI: Živila!
ZELENIĆKA: I svi mađaroni sa madžarskim kokardama!
ŠERBULIĆ: Proklet Srbin koji se njima želi dičiti! (Skida svoju kokardu i baca je na zemlju.)
SMRDIĆ: I ja umem osećati šta je Srpstvo (to isto učini).
ŽUTILOV (isto tako): S ovim se odričem svake mađarštine!
ŠERBULIĆ: Jeste li zadovoljni, gospoja Zelenićka?
LEPRŠIĆ: Ne, nego da se za spomen spale.
ZELENIĆKA: Moj nećak još najbolje oseća žar rodoljubija. Narodnost, gospodo moja, jest najveće blago na svetu; narod bez narodnosti nije ništa drugo nego telo bez duše, srce bez svetlosti, sveća bez plamena.
ŠERBULIĆ: Izrjadno!
ZELENIĆKA: Moje je ime Zelenićka, no budući da je zelena boja madžarska, zato ga trpiti ne mogu. Zaključila sam, dakle, obratiti ga u plavetno.
ŠERBULIĆ: To je lepo. Tako je lepo. Tako se možete zvati Plavetnićka.
ZELENIĆKA: Ili Plavićka, od plave boje.
ŽUTILOV: Helješen. I moje će ime biti Žutilović.
GAVRILOVIĆ: A ne Žutilaji?
ŽUTILOV: To je bilo, pa prošlo.
ZELENIĆKA: Tako, gospodine Žutilović tako. Nama se jasna zora otvara. Još je nužno poderati sve one 'aljine koje su stranonarodne boje.
ŠERBULIĆ: Evo i gospoja Nančika ima zelenu.
ZELENIĆKA: Ja se nadam od njenog rodoljubija da će je odmah pocepati.
NANČIKA: Meni ova lepo stoji.
ZELENIĆKA: Najlepše nam, slatka moja, sada stoji rodoljubije; zato je pocepajte uprkos svima neprijateljima.
NANČIKA: Kako bi' ja najlepšu moju 'aljinu pocepala?
ZELENIĆKA: Ah, slatka Nančika ... Ali nije nikakvo čudo što tako govorite kad vam je i ime tuđe.
NANČIKA: Ja znam, vaše je bilo ružno, pak ste ga lako mogli promeniti, a ja bi' se morala samo naružiti.
ZELENIĆKA (klone na stolicu): O, seni Dušanova, čuješ li? Što je naše, to je ružno!
LEPRŠIĆ: Gospoja ujna, nismo vam saopštili što je najvažnije. Mi smo zaključili madžarske protokole iz crkve izneti i spaliti.
ZELENIĆKA (ustane radosno): Ko je na tu veliku misao došao, dostojnu velikoga Dušana?
LEPRŠIĆ: Svi kojima vri srpska krvca u žilama.
ZELENIĆKA: Lepo, izrjadno, veličanstveno! Sad nam više ništa ne ostaje nego srpske kokarde.
LEPRŠIĆ: Gospoja Nančika obećala je da će nam načiniti.
ZELENIĆKA: Ne Nančika, nego Anka. To je lepo srpsko narodno ime. — Na kokardama će se čitati zlatnim slovima: rat.
GAVRILOVIĆ (uplašeno): Šta, rat?
ZELENIĆKA: Samo rat, gospodo moja.
LEPRŠIĆ: To je i moja poslovica.
GAVRILOVIĆ: Ali će se krv prolivati!
ZELENIĆKA: Ha, ha, ha! Gdi ste vi vidili rat bez krvi?
GAVRILOVIĆ: Naš je narod mali.
ZELENIĆKA: Dosta je velik da Madžare pobedimo.
LEPRŠIĆ: I da ih oteramo u Tunguziju.
GAVRILOVIĆ: Samo da ne počnu oni nas terati!
ZELENIĆKA: Ha, ha, ha! Ove godine rodio je dobro duvan.
LEPRŠIĆ (peva) :
- 'Ajd', braćo, u ime boga,
- Tri smo na jednoga.
ZELENIĆKA: Vidite, gospodine Gavriloviću.
GAVRILOVIĆ: Lako je pevati; a da dođe do boja, čini mi se, ne bi bilo od nas nijednoga.
LEPRŠIĆ: Šta? Ja ću prvi ići u stan.
ŠERBULIĆ: Svi, svi!
ZELENIĆKA: Živeli rodoljupci! ...
ZAVESA
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|