ROB
Knjigo moja sviju snova, evo roba!
Oko duše, zoro dana, boje zraka,
Ja sam tebe pronašao do svog groba
Da te gledam, da te volim iz svog mraka.
I dok stara ponoć nosi moje dane,
I dok lanac muka steže i okiva,
Bol, padanja i potresi da sarane —
Moja glava na tvom krilu nek počiva.
I dok dubi verna slutnja strah jezivi,
I jedina pesma dok je još krik sova,
Moje srce, jadno srce, neka živi,
Nek još kuda, knjigo moja sviju snova.
Čelom mojim i danas je splet od bora.
Al' su oči ozarene uvek tobom;
Ti si izvor i slobode i odmora,
Izmirenje sa pustinjom i sa grobom.
Knjigo moja sviju snova, evo roba!
Oko duše, zoro dana, boje zraka,
Ja sam tebe pronašao do svog groba
Da te gledam, da te volim iz svog mraka.
Ti nikada možda nisi znala da je
Tvoja mladost meni život, moja snaga,
Što obilno pruža meni zagrljaje,
I zaborav i pijanstva tako draga.
Da li ti je kadgod na um mis'o pala,
Bujnu kosu kad prgavo sama splećeš,
Kad u vrtu bereš ružu što je cvala,
Ružu bereš i na grudi svoje mećeš,
Kad haljinu svoju držiš s puno pošte,
I ti prsti, i te ruke — da l' si znala,
Kol'ku radost meni nose i milošte —
Da li ti je kadgod na um mis'o pala?
I dok imam ruke, grudi, usne tvoje,
I te oči pune sreće i neznanja,
Ja osećam kako diše leto moje
I moj suton u kome se toplo sanja.
Nebo mije tvoja ljubav, tvoja soba,
Vera mi je tvoje lice bez oblaka —
Knjigo moja sviju snova, evo roba,
Da te grli, da te voli iz svog mraka.
