Ris i lisica

←Miševi i praporci

Ris i lisica Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Hrast i trske→

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Ris sastane se negde sa lisicom, pak nama' počne o svojoj koži govoriti, dičeći se i ponoseći kakva je lepa, glatka i šarena! „kad god dođem” — kaže — „na koji potok za napiti se, ne mogu dosta da se nagledam moje krasne kože! Veruj mi, seko, da sto očiju imam, imao bih šta gledati.”

Dosadi se već lisici i dogrdi sve to pak opet to slušati, pak mu reče: „Kaži ti meni, moj brajko, imaš li ti toliko razuma i pameti da učiniš da ta koža na vašar ne dođe? A bez toga, koliko je ona lepša, toliko gore za te! Moja niti je lepa niti šarena kao tvoja, no ništa manje svaki mi čas glava na koncu visi, a radi šta? Radi kože!”

Naravoučenije

Odavde neka sebi uzmu prekrasnu i prepoleznu lekciju devojke, a najpače one koje misle da su lepše nego druge: neka se iz mladosti ne zaluđuju u svoju mnimu lepotu, dobro znajući da koliko su lepše i pristalije, ako ne budu imale dovoljno pameti, blagorazumija, stida i česnosti, toliko gore za njih. Svak se lakomi na lepu ružicu, a kako uvene, i ne obzire se na nju, baca je pod noge. Lepota je sami vid koji danas jest a sutra nije; a dobrodjetelj je onaj prijatni miris i prekrasno blagouhanije koje ne ostavlja čoveka ne samo u starosti nego i po smerti. Ona je devica uprav lepa koja je razumna, trudoljubiva, vredna i poštena, i koja želi samo jednomu lepa da bude, no lepa i u samoj starosti; a ovo lepota ne daje, no vzajmna ljubov, sveta vernost i dobrodjetelj. Bedna, huda i sramotna vešt vidiš zdravu-čitavu ženu koja ni o čem ne misli nego o besposlici, o špaciru, o ogledalu i o haljinama, kao da je bezdušna lutka a ne razumna satvar s slovesnim obdarena duhom. Vsekonečno rastljenije poštenih običaja navodnjava i potopljava jedno opštestvo gdi se žene iz mladosti besposlici, raskošu, bestidiju, zlonaraviju i sujetnim ukrašenijam nauče i predadu. Žena mudra i dobra okrenuće muža svoga na dobro, van da je sasvim skot; a zato ona koja je pametna gleda za koga će poći, i muža sebi želi i verna druga, a ne luda vetrenjaka i cifraša. Česnoj i razumnoj ženi niko joj nije dobro došao koji joj dođe ulagivati se, govoreći joj da je lepa, i pred njom posmejavajući se drugim ženama koje tu nisu.

Ženski polu, predrage kćeri, slatke sestrice, mile ljubeznice, prečesne i svete roditeljnice čelovečeskoga roda, vi među hristjani niste u zatvoru kao hude robinje, svobodne ste, povelitelnice ste, upotrebite samo na dobro vašu svobodu i vašu krotku i slatku vlast! Sve o vami zavisi. Ako vi budete poštene, vredne, blagonaravne i prosveštene, i vaša će deca biti, ako im samo vi budete boginje mudrosti, kako ste im i roždenija. I tako celi će se narod črez vas prosvetiti i proslaviti, i tada biće vami „čest i slava i poklonjenije vo vjeki vjekov, amin.”

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.