Riba i tri kaluđera
U nekakvu manastiru ne imali kaluđeri ništa ručku nego jednu ribu koja se varila. Njih bilo u manastiru trojica, pa očekujući onu ribu kad će doći u trpezariju, reku izmeđ sebe: riba je mala za svu trojicu, nego kad dođe na trpezu, od nas trojice koji izmisli najljepši stih iz svetoga pisma shodan onoj ribi, da je on sam pojede. Tako, tako, svi poviču, u to evo u loncu riba tek s ognja dignuta. Najstariji kaluđer pristupi su dvije kašike k loncu pa njima poduhvati ribu cijelu, i iznoseći je da je metne na pjat, zapjeva: Lazare grajadi von, pa ribu na trpezu. Drugi mu reče: stan’ braco! imam i ja moj stih, te uzme nož i kidajući po srijedi ribu zapjeva: razdjeliša rizi moja sebe i dr. pa pruži polovinu ribe prvome. Ali treći skoči, skopa onu ribu svu, pa je pojede. Zapitaju ga: šta to bolan radiš? đe je tvoj stih? Čekajte dok izjedem pa ću onda, odgoaori im. Kad sve izjede, a on onda gromoglasno zaviče, gladeći se po trbuhu: dnes so mnoju budeiš v'raj.
Izvor uredi
Vrčević, V. 1868. Srpske narodne pripovijetke ponajviše kratke i šaljive. Biograd: Srpsko učeno društvo. str. 112-113.